Аутор: Спасоје Томић, магистранд историје и уредник Портала 083
Након смрти свог претходника владике Петра Другог Петровића Његоша, на мјесто владара Црне Горе долази књаз Данило, који је уједно први световни владар након низа владика који су управљали Црном Гором и Брдима. Књаз Данило је по много чему специфична личност, која је оставила дубок траг у историји српског народа и Црне Горе. Наравно, овдје не можемо сада разматрати све што се десило за вријеме његове владавине, али свакако ћемо његов законик и однос према српској интегралистичкој идеји настојати да освијетлимо.
Законик књаза Данила, односно његов параграф 92, јесте рак-рана оних који покушавају да ревидирају историју. У том члану који цитирам дословце пише следеће: „Иако у овој земљи нема никакве друге народности до једине српске и никакве друге вјере до једине православне источне, то опет сваки иноплеменик и иновјерац може слободно живјети и ону слободу и ону нашу домаћу правицу уживати као и сваки Црногорац и Брђанин што ужива.“ Из приложеног се јасно види да књаз Данило, као и његови претходници Његош и Петар Први, није имао никаквог двоумљења око тога да је Црна Гора српска држава и да је назив Црногорац везивао само за територијалну одредницу, као што се радило и за Брђане на пример. Да све своје поданике сматра Србима , књаз Данило потврђује и у прокламацији Кучима 1852: „Спомените се, о јуначки народе старије српскије јунака, како су се они храбро борили, да не робују под турским игом, да им измет не чини, да им тајин не давају, да им путеве не направљају и коње проводају. Немојте да ова моја врућа препорука код вас погине, јер Србин данас нема никога до Бога и свога брата Србина.“
Овдје пак нећемо описивати сукоб Данилов са Кучима, јер се ради о једној трагедији која је могла бити избјегнута, али то је већ за неку другу опсервацију.
Пошто у данашњем времену имамо најезду оних који би да нашу дјецу уче из уџбеника који се уређују из Загреба и Тиране, причајући како би их уџбеници из Б ограда угрозили, видимо да књаз Данило није осјећао никакву угроженост већ управо супротно, осјећао је захвалност која се најбоље очитава у писму србијанском кнезу Александру Карађорђевићу из априла 1856, у ком се књаз Данило захваљује на послатим уџбеницима: „Дјело ово да служи за залог новог и крепког братског јединства, које ће бити основ будућој нашој свези братског согласја, основ бољој будућој срећи једнородног народа српског. Књаз црногорски носи на скрижали својега срца урезано чувство љубави и преданости не само за свој народ, већ за све Српство и за све оно, што се српско зове и именује.“ Из датог писма јасно се закључује да књаз читав српски простор осјећа као свој, а темељ српског интегрализма који је он утврдио огледаће се касније и у школским програмима гдје се савим јасно наглашавало да се учи српски језик, српска историја и да је отаџбина у којој живе поданици Петровић Његоша српска.
Да своју кореспонденцију и са њом везано српство Данило није само промовисао у причи са својом браћом, показује и писмо француском владару Наполеону Трећем. Крајем маја 1856. књаз Данило пише Наполеону III о турским зулумима: „Да би нас себи потчинили глађу, они су разјагмили српске земље, отели српско море; нама остају само стијене и срце, које никада неће клонути.“ А колика је била жеља код књаза Црне Горе за свесрпским уједињењем и ослобођењем од туђинске власти, најбоље се види из његовог обраћања србијанском кнезу Михаилу Обреновићу: „Нека само започне књаз Михаило, ја му са својим Црногорцима пођох на сусрет, да ослободимо српски народ, па ма ја био у војсци књаза Михаила прости војник.“ Овакво обраћање и жеља да се српски народ уједини, може и могао је имати само неко ко је као и његови претходници вјеровао у српски интегрализам, јер је недвосмислено да је Данило своју свесрпску политику темељио на постулатима „Славјаносербског царства“ Петра Првог и идеологији Његоша која је најбоље, како смо већ писали, изражена кроз његово повезивање са Матицом српском и реченицом упућеном Гарашанину: „Сад или никад, никад ако не сад.“
Након свега реченог, морамо додати да монтенегрински историчари желе да прикажу Данила као неког ко је његовао идеју црногоризма, што горе наведени подаци побијају, па су, довијајући се како да минимизирају Данилово српство, дошли на идеју да му је то наметнуо Медаковић, који му је иначе био лични секретар. Ова конструкција која се провлачи је свакако нетачна, јер је српство и српски интегрализам код Петровића утемељен од владике Данила до књаза/краља Николе и та чињеница је непобитна.
На крају, прича око мијењања Даниловог законика, коју је наводно спровео Милорад Медаковић, јесте један трагикомичан нонсенс, јер Данило, иако му неоспорно признајемо његов свесрпски рад, јесте био аутократски владар који је у сваком тренутку знао шта сваки његов поданик ради, а био је познат и по изузетно пријекој нарави, што свакако доводи до закључка да Законик без његове сагласности и без његовог одобрења, након што је изучио сваку тачку истог, није могао бити јавно обзнањен, па самим тим прича о „тајној“ измјени Медаковића једноставно не пије воду, а и сами књаз није био припрости сељак, већ неко ко се школовао у Бечу.
Коментари
Сјајна слика о књазу Данилу, друга страна "медаље", студиозно обрађена, једноставно и корисно!
Браво, Спасоје Томић!
Остави коментар