Аутор: Јованка Симић, новинар
БИЋЕ у августу деценија откако се Сава Стојков преселио у небески атеље, а већ нaредне године навршиће се и век од његовог рођења. Чедо сиромашних паора са обода Сомбора, у кућерку од набоја, од најранијег детињства маштао је о раскошнијем животу. У сновима дечака Саве, међутим, није било превише назнака уметности.
Паорска деца нису ни умела тако узвишено да сањају – рећи ће касније сасвим искрено уметник.
Током пола века самоуки панонски маг, техником сродној наиви, неуморно је сликао бачке пејзаже, салаше и људе из сећања, каквима је некада, у време уметниковог детињства, обиловала Војводина. На платну је овековечио око 40.000 мотива нестварне Бачке Опус је то, по сведочењу ликовних зналаца, богатији од оног који је оставио генијални Пабло Пикасо.
Родитељи – Владимир Стојков и Милица (рођена Каралић) маштали су да њихов син постане угледни трговац. У његовом раму од маште, међутим, било је места само за фудбалску лопту, а сомборски стадион ФК „Радничког” био је једина „галерија” на свету која је попут најјачег магнета привлачила младог Стојкова.
Брзином какву намеће јак таленат, петнаестогодишњи Сава ушао је у први тим. Толико се истакао, да га је чак и београдска „Звезда” тражила. И да тадашњи градоначелник Сомбора, Богданов, није био фанатични поклоник „најважније споредне ствари на свету”, Стојков би највероватније био саиграч славног Рајка Митића. Амбициозни градоначелник, међутим, у маниру правог фудбалског локалпатриоте, „запретио је” те 1940. године младом Стојкову одузимањем школске стипендије ако прихвати „Звездину” понуду и тако „саплете” „Раднички” на путу ка врху. Ојађени Сава доживео је то као клизећи старт, али није имао куд – без градске стипендије, родитељи би тешко могли да га школују. Остао је у Сомбору.
Од снова о фудбалској каријери остала је само фотографија – Сава у црвено-белом дресу са подмлатком „Звезде”, на једном од пробних тренинга. Признаје да му је срце заиграло попут лопте, када су му неколико деценија доцније испричали како је Рајко Митић једном приликом показивао пријатељима ту стару фотографију младих фудбалера „Звезде”, загонетно се осмехујући: Препознајете ли овог младића? То је чувени сликар Сава Стојков из Сомбора!
Пошто је раскрстио са фудбалском каријером, тек да негде „излије” разочарање, окренуо се кисту и бојама. Оживели су у њему гени деда Симе који је спретно цртао и резбарио дрвене инструменте. Подстицао је на уметност и свог унука Саву, подаривши му још као шестогодишњаку патрљак оловке „цимерманке”. Деда је био бескрајно стрпљив, па је у зимским вечерима, док је напољу фијукала вејавица, дуго поред петролејке позирао свом унуку док га је овај невешто портретисао.
Прву изложбу приредио је 1938. године у учионици трећег разреда Грађанске школе у Сомбору, чији је ђак био. Наставник цртања Иван Маслов, Рус, већ тада је на часовима говорио пред осталим ђацима: Млади господин Сава црта боље од мене.
Цртање 40-их година прошлог века било је привилегија богате деце, а Сава је после наставе морао на ливаду, да напаса стоку. Најлепши тренутак за младог Стојкова догодио се у предвечерје рата, 1941. године када му је дуго сањани сликарски прибор поклонио један богати другар. Насликао је Сава убрзо свој први акварел – портрет деда Симе.
Године 1944. Стојков је мобилисан што ће пресудно утицати на његов уметнички пут. Прочуло се да уме да црта, па су се старешине утркивале да их портретише. Било је то доста успешно, па пошто је из Дванаесте војвођанске бригаде премештен у 51. дивизију, добио је наређење да се посвети – цртању.
Непосредно после ослобођења, 1945. године, у Дому културе у Осијеку, Стојков је приредио своју прву самосталну изложбу – четрдесет цртежа и десет слика темпером. Ова платна запала су за око академском сликару Бранку Шотри, уметнику који је код тадашњих власти имао велики углед. Допао му се бачки колорит и лично је посредовао да младог Сомборца прекомандују у Београд на одслужење војног рока.
Подржан од својих старијих, афирмисаних колега, после демобилизације, 1947. године, Стојков конкурише за упис на београдску Академију ликовних уметности. На пријемном је био најбољи међу 170 кандидата, али ипак није добио стипендију. Био је то један од најтежих тренутака у његовом животу. Одустао је од Академије, те се вратио у Сомбор.
Доцније је, читавог живота, скривао у себи комплекс што није школован сликар, али се храбрио старом, омиљеном изреком својих родитеља: Саво, тиха вода брег рони, упорном човеку све је достижно.
Оженио се лепооком суграђанком Барбаром, добио синове Милана, који је цењени архитекта и сликар, и Драгана, веома успешног ликовног уметника. Запослио се Сава Стојков у предузећу „Екран”, почео да слика рекламне паное за надолазеће филмове. Холивудске диве: Лиз Тејлор, Ава Гарднер и Рита Хејворт смешиле су се Сомборцима са огромних паноа.
Због слика са мотивима нахерених тршчаних кућерака и чапљастих ђермова у чаробно топлим, а сетним нијансама, овог Сомборца заволео је цео свет. Није било виђеније галерије на планети, која није угостила платна Саве Стојкова. А колико су га Италијани заволели, дословце на прву слику, сведочи и анегдота од пре четврт века поводом његове изложбе у Риму. Домаћини су на аеродрому једноставно превидели наочитог господина, очекујући да из авиона искорачи аутентични „Лала” у широким белим „чакширама” од лана и са шубаром на глави.
Касније, као већ веома познати сликар, Стојков је истицао да је поносан и на 2500 портрета на стаклу, које је насликао по угледу на некада чувену хлебинску школу наиве. За Генералића и следбенике, строги ликовни критичари тог времена говорили су да сликају из зглоба. Стојкова су одмах некако издвојили, а критичари су писали да он у сликању не користи зглоб него – срце.
Његове „стаклене портрете” пожелели су својевремено еминентни светски и домаћи државници, књижевници и други знаменити људи – од Митерана и Ширака, преко мноштва шеика, до његовог царског височанства, јапанског цара Акихита.
Сава се најрадије сећао како му је позирао писац Слободан Селенић. Док га је сликао, ни познати књижевник није седео скрштених руку – написао је песму: Сава Стојков, сеновит, питом као његов Сомбор. Док слика мене, слика себе…
Великом књижевнику није промакло да Стојков никада не слика дрво без лишћа, чак ни на зимским пејзажима. Сава то овако објашњава: То је мој начин да платно осенчим оптимизмом, јер ја сам и у најтежим временима веровао у људску доброту! – објаснио је сликар.
Њему је ипак, највећи изазов био да портретише љупко лице Грејс Кели. После Савине изузетно успешне изложбе у Паризу, одушевљени принц Реније пожелео је да даровити сликар са Балкана начини на стаклу портрет његове средовечне, али још увек прелепе супруге. Била је 1985. година, Стојков је, по договору требало да отпутује у Монако да најзад упозна и портретише принцезу. Међутим, планове је осујетила њена изненадна погибија у аутомобилској несрећи.
Стојков је посебно истицао портрет Његове светости патријарха Павла, кога је насликао поводом двестоте годишњице српске државности. Опхрван мноштвом обавеза, патријарх није имао времена да му позира, па је уметнику достављено неколико фотографија по којима га је сликао. Са делегацијом града Сомбора и Његовим преосвештенством епископом бачким господином Иринејом (Буловићем), Сава се те јесени запутио у патријаршијски двор у Београду да Његовој светости уручи портрет.
Гледајући неколико тренутака у слику, патријарх се благо насмешио и спонтано загрлио сликара. Захваливши уметнику, патријарх је рекао како му се чини да ни са једног његовог портрета, а ни фотографије, не исијава толико брижности и стрепње за судбину српског народа, као са овог Савиног рада.
Као портретиста, Стојков није желео да остане „дужан” ни нашем најславнијем спортисти, тенисеру Новаку Ђоковићу. У београдској „Арени” 2013. године уручио је Новаку портрет, а затим рекао да се изненадио колико је то диван, пристојан, срдачан и сасвим обичан младић и да се у томе и састоји његова величина. Био је то један од последњих портрета који је насликао бачки „иконописац”. Упокојио се 20. августа наредне године.
Остави коментар