Аутор: мср Огњен Карановић, историчар
У тзв. престоницама (Србији ненаклоњених) држава западног Балкана, али и у оним са „ширих“ светских меридијана, подигнут је висок степен узбуне када је приликом посете председника Француске Емануела Макрона нашој земљи, за потребе оружаних снага Републике Србије, у Београду потписан споразум о куповини 12 F4-R ратних авиона (девет једноседа и три двоседа). Сада већ чувени рафали купљени су по цени од 2,7 милијарди евра, а први апарати биће пребачени у нашу државу 2028. године, док ће комплетна група летелица пронаћи своје место у флоти српског ратног ваздухопловства до 2030. године. На описани начин Србија је постала осми купац а будући трећи корисник ових моћних француских летелица. Тачније, Србија и њено Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана биће опремљени са последњом генерацијом француских рафала и то после Уједињених Арапских Емирата и саме Француске. У вези са набавком рафала и модернизовањем српске ратне ваздухопловне флоте антисрпски политички дискурс у делу усахле опозиционе платформе у Београду, као и код одређених представника великих сила и њихових сателита на Балкану, појачан је још од 2021. године када је први пут јавности наговештена могућност куповине француских авиона. Постављамо питање из којих разлога је наведена информација толико узнемирила политичке структуре западнобалканских државица (у првом реду Хрватску и политичко Сарајево), као и поједине велике силе са геополитичког Истока и Запада. Узмимо у обзир и чињеницу да су државно руководство Републике Србије и председник Александар Вучић с изразитим степеном политичког разумевања и мира прихватили чињеницу да су хрватске оружане снаге такође спровеле набавку француских (додуше половних) рафала пре коју годину и то по цени од једне милијарде евра. Такође, неспорна је чињеница да су помахнитали миљеник „гордог Албиона“ Аљбин Курти и остатак његових сепаратистичких политичких структура албанског народа у јужној српској покрајини извршили набавку чувених турских дронова „барјактар“, моћног оружја које се није у великој мери прославило у украјинском ратном паклу. Са друге стране, потпуно је јасно да бошњачке националистиче структуре у политичком Сарајеву непрекидно попуњавају залихе различитих комада наоружања и муниције у складиштима широм Федерације Босне и Херцеговине и то на веома лукративан начин. У вези са тим чињеницама посебно је занимљива процедура набавке оружја за бошњачку националну и милитантну компоненту у политичкој и војној структури Босне и Херцеговине. Наиме, према одредбама Дејтонског мировног споразума и другим релевантним (чак међународним) прописима који регулишу квалитет и квантитет материјалне и логистичке опремљености Оружаних снага у Босни и Херцеговини наменска индустрија у овој неодрживој држави има право и могућност да производи и дистрибуира наоружање и опрему за потребе оружаних снага других држава у свету. Међутим, Босни и Херцеговини ускраћено је право да увози наоружање или да га њена наменска индустрија производи у значајнијој мери за потребе Оружаних снага БиХ. Како би заобишли ову легислативну баријеру, политичке структуре у Сарајеву, надахнуте сентиментом новобошњачког национализма и непрестане потребе да БиХ посматрају као унитарну државу (без ентитета, али и Срба и Хрвата) у којој би бошњачки народ имао „сто посто власти на сто посто територије“, досетиле су се једног „краћег пута“ у напорима да се докопају „пушака, тенкова и дронова“. Свемоћне туркијске оружане снаге постале су готово главни спољнотрговински партнер када је реч о извозу добара произведених у оквиру наменске индустрије у Федерацији Босне и Херцеговине. У протеклих неколико година оружане снаге Турске склопиле су више десетина изузетно вредних уговора са компанијама наменске индустрије у Федерацији БиХ, према чијим су одредбама наведени привредни субјекти за потребе званичне Анкаре прозвели неколико тона комада наоружања и муниције. Занимљива је околност према којој су надлежне институције и њихови представници у Турској потпуно „заборавили“ да произведену, купљену и плаћену робу из Федерације Босне и Херцеговине коначно допреме у војна складишта „Ердоганове велесиле“. Тако та војна и логистичка опрема и наоружање већ годинама „можда презрени и заборављени“ чаме у босанскохерцеговачким војним складиштима на периферијама Сарајева, Зенице и Тузле. Очигледно чекају тренутак кад ће неко да се сети да се наведено наоружање налази у близини „пашиног конака“ у Сарајеву.
Дакле, потпуно је евидентно да се политички острашћене националне елите Хрватске, Бошњака и Албанаца на Космету и те како наоружавају. Не би требало посебно да указујемо на двоипогодишњи „ограничени светски рат“ који своје најкрвавије изразе показује на ратиштима у Украјини, Русији, али и на Блиском истоку, посебно у Гази. Шта је онда необично у поступцима да и званични Београд покуша да обнови своје (до 2012. године) добрано запуштене или уништене а свакако и презрене оружане снаге? У склопу тих напора на који начин набавка рафала из Француске може бити оцењена „као акт агресије“ (према наводима идеолошки обојених медија у Сарајеву, Загребу и Приштини) или као „непотребан и скуп чин, а свакако и као израз агресије“, како извештавају опозициони прозападни и происточни медији, замислите, у Србији?! Одавно конципирана, потхрањивана и често агресивна антисрпска политика појединих великих сила и њихових „експозитура“ у државицама постјугословенског културног и политичког простора може бити и разумљива када се непрестано суочава са метеорским напретком и тријумфом српске економије, њеног привредног система, затим импозантним резултатима обнове и заштите националног идентитета и изнад свих афирмацијом државотворне колективе свести српског етноса, а све у оквирима постојања сигурне, јаке и државничке политике суверенизма, националне независности, војне неутралности и стабилности наше земље. Дати деценијски тријумф наше земље представља бесмртну идеју и продукт политике коју репрезентује и персонално изражава Александар Вучић, председник Републике Србије. Отуда се и „отровне стреле“ усмерене према српској држави редовно преплићу са политичким нападима ад хоминем на председника Србије. Било која особа на свету, а да располаже са минимумом развијене политичке свести, разумеће да не постоји јака и стабилна држава без опремљене и респектабилне војне силе. Посебно таквих држава нема у околностима чак и необјављеног светског рата, у коме човечанство тавори од 2022. године када је подигнут „непремостиви ледени зид“ између политичког Истока и Запада. Дакле, то је још један аксиом који не би требало наново доказивати. Без обзира на неминовну запањеност свих истинских српских родољуба због чињенице да су неки појединци и групе у Београду „разапели своје отровне стреле“ након куповине француских рафала, били бисмо лицемерни уколико не бисмо разумели због чега један део политичке јавности и чувених академских елита (интелигенције) у Србији негодује када добије увид у још један корак у обнови српске ватрене моћи. Опозициони политички пол у Србији подељен је у два дела. Један припада тзв. серклу оних политичких снага које се у сопственим активностима ослањају на утицај великих сила са политичког Запада. То је групација политичара која је у периоду после 5. октобра 2000. године беспоштедно уништавала логистичке ресурсе, капацитете и формацијско устројство српске војске, са бесловесном тврдњом да национална војна сила у Србији није потребна и да је захтевна за одржавање и опремање. Не нужно, али те снаге углавном припадају корпусу чувене „другосрбијске“ политичке сцене, често острашћене у мржњи према свим појавним облицима српског патриотизма и националног идентитета већинског и конститутивног народа у Републици Србији и Републици Српској. Било која Србија за њих је велика и ниједна није довољно мала да би била прихватљива. За поменуте снаге сви национални идентитети јужнословенских народа и њихове државице су легитимни, осим српског народа и његове отаџбине. Србију (разуме се без јужне и северне покрајине) замишљају као простор где би требало да егзистира неки политички ентитет који би требало да понесе назив „Неојугославија“ или „Европија“, јер у складу са доктринама њихових комунистичких, често биолошких, а свакако идеолошких и духовних предака из треће и четврте деценије претходног века и они сматрају да постојање српског националног идентитета, али и његове државе, представљају фундаменталне препреке за било који прогресиван пут западног Балкана у „срећнију будућност“ пројектовану у оквирима политичког Запада.
Насупрот њима (а и разуму) постоје и опозиционо опредељене политичке снаге у Србији, углавном сконцентрисане на десном политичком полу (без видљивих показатеља тврде за себе да су националисти и патриоте), које се такође оштро противе куповини француских рафала али и било ком виду сарадње, па и комуникације између српског народа, са једне стране, и земаља и њихових политичких центара моћи на Западу, са друге стране. Описане политичке снаге стоје на становишту да би спољнополитички курс Србије требало да буде искључиво оријентисан према Руској Федерацији (чак не и према политичком Истоку и глобалном Југу у целини), па следствено овој генијалној агенди званични Београд би наоружање требало да набавља искључиво од званичне Москве. Притом, ови душебрижници наводно заборављају да је Србија купила и платила четири десантно-јуришна хеликоптера Ми-35М (Србија већ има четири), три транспортна вишенаменска хеликоптера Ми-17В-5 (Војска Србије располаже са пет оваквих летелица), две батерије артиљеријско-ракетних система ПВО Панцир-С1М (у наоружању је већ батерија Панцира-С1Е) и непознат број система за противелектронска дејства Repelent и Красуха. Поменута опрема и системи купљени су у Руској Федерацији до фебруара 2022. године, али након успостављања западних санкција према званичној Москви Србија не располаже могућностима пребацивања наведене робе до наше земље с обзиром на то да су границе наше велике заштитнице хиљадама километара удаљене од Београда. Све те политичке снаге с опозиционим сентиментима у Београду намерно или случајно заборављају да у околностима када цео свет ратује и очигледно и застрашујуће остаје жељан крви и разарања, Србија негује своју стабилност и изнад свега мир. Да би то постигла или очувала неопходно је да следимо више него продуктивну суверенистичку позицију војне (свакако не и политичке) неутралности, где смо остали земља окружена „НАТО океаном“, али која једина није увела било који ембарго према Руској Федерацији. Подсетимо се да авиони националне ваздушно-транспортне компаније „Ер Србија“ једини пружају услуге превоза између Беграда и Москве. Такође, Србија не заборавља своје историјске савезнике и заштитнике попут Русије која у међународној арени представља снажан ослонац за заштиту српског (угроженог) суверенитета и територијалног интегритета наше државе у јужној покрајини. Свакако, Руска Федерација је гарант Дејтонског споразума који подразумева опстанак Републике Српске, а самим тим и милион Срба западно од реке Дрине. Баш у овим речима откривамо колико су наши национални интереси и егзистенција српског етноса угрожени на Космету и ван међународно утврђених граница Србије. Практично, Космет и Босна и Херцеговина налазе се под протекторатом политичког Запада и његове снажне војне институиције НАТО. Листом све водеће чланице НАТО у јужној српској покрајини признају некакву лажну независност албанског сепратистичког покрета као предлошка за коначно уздизање шовинистичке Велике Албаније. Албанија, Северна Македонија, Бугарска, Румунија, Мађарска, Хрватска и Црна Гора пуноправне су чланице НАТО, док су четири од ових седам држава такође земље Европске уније. Са друге стране, око 60 процената спољнотрговинских послова Србија остварује с Европском унијом, чијој се доминацији (на срећу) опасно приближава и нама пријатељски „џин са Истока“, односно Народна Република Кина.
Подсетимо се, из НР Кине оружане снаге Србије набавиле су противракетне системе FK-3. Зар ови подаци не указују на чињеницу да Србија не жели ни прозападну, ни происточну политику, већ своју – српску или просрпску. Што би државни врх и владајућу политичку структуру у Србији требало да занимају (осим ако у деловању тих снага не постоје елементи кривичних дела) спољнополитички сентименти (обично оперважени нитима финансијких огртача из Берлина, Москве или Вашингтона) опозиционо опредељених српских политичара и њихове интелигенције?! Све док суверенистичка и војнонеутрална позиција стратешке политике Србији обезбеђује стабилност, раст капиталних инвестиција из иностранства, јачање српске економије, углед у свету и изнад свега заштиту националних интереса и суверенитета као и територијалног интегритета наше земље, Београд би требало да развија своје партнерске релације са свим геополитичким центрима моћи у свету. Тако истински можемо да будемо Исток Западу а Запад Истоку, односно „балканска Швајцарска“. Уколико Србији буде пружена могућност да набавља оружје и опрему из Сједињених Америчких Држава, Београд ни случајно не би требало да пропусти ту шансу. Додуше, добили смо сигнал из САД да њихова земља бојево оружје и муницију може да прода једино државама са којима има иснтитуционално успостављен савезнички однос. Несумњиво, након одласка Ангеле Меркел са политичке сцене, Француска је поново уздигла свој геополитички интерес на западном Балкану који је сурово запоставила након Другог светског рата. После куповине рафала, посете Макрона Београду, принципијелне подршке европским интеграцијама Србије, заустављања, макар и привременог, процедуре учлањења Привремених институција из Приштине у Савет Европе, Француска је међу првим великим силама са Запада признала војну нетралност и суверенистичку позицију Србије у овој глобалној развалини од геополитичких релација у свету. Није ли то огроман успех спољнополитичке оријентације Србије, где више нико озбиљан не захтева од званичног Београда да уведе санкције Москви и да прекине сарадњу са Русијом? Није ли и за Србију боље да француска политика подигне улог својих интереса на западном Балкану, те да Београд постане стратешка тачка ослањања званичног Париза на геополитичке процесе на европском Југоистоку, кад је већ Хрватска остала зона утицаја Немачке, а Албанија Сједињених Америчких Држава?! Уз подршку пројекту „Јадар“ која стиже из готово свих светских престоница и раст страних инвестиција, не чини ли нам се да је онај „мрак који је најгушћи пред зору“ коначно почео да уступа „место јутарњој светлости“.
Остави коментар