Аутор: мср Владимир Папић
Стеван Сремац приповетку „Кир Герас” првобитно објављује у наставцима у Бранковом колу током 1903, да би она први пут у целини била објављена пет година касније, након ауторове смрти. Као изразити традиционалиста, конзервативац и антидемократа, поборник политике свог ујака Јована Ђорђевића и краља Милана Обреновића, односно противник Светозара Марковића и радикала, Сремац је на особен начин, уз добродушан смех, приказао тип трговца – Цинцарина, шкртице[1], али носиоца традиционалних вредности и борбе против новотарија. Сремчев опус обухвата три регионална тематска круга – београдски, војвођански и нишки. Бошко Новаковић сматра да је „најдубљи продор у друштвена превирања Београда и најпотпуније осветљење историјско-економског процеса Сремац остварио у студиозној приповеци ‘Кир Герас’” (Новаковић 1972: 22–23), док је Јован Деретић мишљења да ова приповетка заузима посебно место унутар читавог ауторовог опуса управо због тежишта на приказивању лика, а не догађаја. Сама радња приповетке заснована је на два слоја: први од њих Новаковић назива „етничко-такмичарским”, у ком се огледају економски сукоби Срба и Грка, док у другом видимо унутрашња превирања унутар грчке заједнице у којој се догађа смена генерација, слична оној коју је Јаков Игњатовић описао двадесетак година раније у Вечитом младожењи.
Београд – „на капији западне цивилизације и Европе” (Сремац 2020: 702) могао је да прихвати различите националне и верске заједнице које су живеле унутар својих кругова, али у непрестаној међусобној хумористичној интеракцији и неразумевању које није доводило до конфликата. „Цинцари, стандардни пратиоци развоја урбаног живота Србије, као и стандардни становници страница српских романа од Милована Видаковића до самог Првог светског рата” (Орсић 2018: 292) у Сремчевом делу добијају предложак за сопствену националну историју, али и Људску комедију. Тако нам Сремац и као приповедач и као историчар приказује цинцарску заједницу, чији је Кир Герас представник, која не може да појми да Србин може бити светитељ, истовремено увиђајући разлике чак и између грчке мачке, која мора да се избори за храну, и српске мачке исквареног карактера, која добија све на готово. Српски менталитет је стран Герасу чак и када је трговина у питању:
„Грк почиње са малим, а храбри га том приликом то што је из „ништа” свет створен, па и он тако ради. Он отвори трговину ма где, на нечијим басамацима, под нечијом капијом, у ходнику; после неког времена узме мали дућанчић, затим већи, после га прошири, закупи суседни дућан, провали зид између та два дућанчића и од два мала начини један велики. Рашири се тако на штету околине… […] Тако Грк: почне на Палилули и накрај вароши, па мало-помало, миц по миц – докотура се до главне чаршије. Србин то већ друкчије ради. Он право па у главну чаршију. Ту узме велики дућан, повуче одозгоре силан еспап, и што му треба и што му не треба; ради тачније и брже услуге муштерија он узме многобројну послугу. […] Србин почне навелико, па иде све намање; почне с главном чаршијом, а сврши са Палилулом; почне с великим дућаном, а сврши што узме под кирију напола с каквим опанчаром дућанчић – док се напослетку у том све даљем и даљем котрљању наниже не заустави као послужитељ у каквом новчаном заводу у коме је његов негдашњи комшија Грк акционар бар педесет акција!” (Сремац 2020: 711–712)
Сремчевог јунака карактерише одрастање без оца – као седмогодишњи дечак „прошверцован” је у Србију са једним цинцарским караваном и задржао се као шегрт код ћир Науна, власника бакалнице код Три кључа. Ту започиње формирање Герасове личности, првобитно, посматрајући Науна, учио је како да се односи према муштеријама, истовремено пазећи да нека нешто не украде и (кроз имитацију) примајући особине и понашање цинцарског трговца, који је био његов узор. У Герасовом животу није било места за забаву и културу – све што је знао било је религиозне садржине – у слободно време појао је из Катавасије на грчком језику или читао Житија светих, док је само тајно читао Грчку митологију, која му је давала сазнања која га везују за завичај и његово херојско предање.
Године учења и шегртовања Кир Гераса нагло престају негде око двадесет и прве године, када је ступио у љубавну аферу са Кир Науновом трећом супругом – младом Аглајиницом, и да би се избегао скандал, симболично уведен у свет одраслих – добија самосталност и титулу „кир”. Као газда, муштеријама женског пола је непрестано повлађивао и на тај начин успостављао своју улогу успешног трговца у чију ће радњу увек радо долазити, макар знале да их поткрада. Порив за женидбом Герас добија тек кад му нестаје једини верни пријатељ и сапутник – мачак, и затим се венчава са Евтерпијом Лазаридес. Цинцарски брак Сремац описује идилично, супружници су усмерени једно на друго, за разлику од Срба, не размишљају о бившим љубавима и посвећују сву потребну нежност и пажњу да би испунили божји задатак и добили потомство. Убрзо након традиционалног венчања (додуше, без људских жртава), Герас и Евтерпија добијају сина Аристотелеса, а недуго затим и Ксенофона. Добивши грчка имена, били су предодређени за велике ствари, да буду наследници бакалнице и кафане. Ипак, супружници добијају још двоје деце, за које није остало иметка, сина Милоша и кћер Милицу, који су добили варварска, српска имена када Герас постаје „малаксао у јелинском осећању” (Сремац 2020: 718).
На Аристотелесовом крштењу су детету уручени дарови који ће га симболички увести у националну заједницу којој припада – „да новорођени младенац осветла образ и родитељима и нацији; да буде учен и књигољубив као велики имењак његов Аристотелес, а богат као оба вијалетлије његове у Бечу Сина и Дунба; ако не тако богат као ова двојица скупа, а оно тако богат бар као један, ма који од њих!” (Сремац 2020: 717). Ипак, и Аристотелес и Ксенофон издају пут који им је на рођењу намењен, одбијајући да у најранијем добу почну да се баве трговачким и кафеџијским занатом, уписали су се у реалку са својевољно одабраним презименом Паскаљевић. Сам њихов животни пут од тог тренутка је обојен интенцијом приказивања новог времена и међугенерацијског неразумевања, као и сукоба који из њега произлазе. Насупрот Кир Герасу, сирочету које мора да се бори само за себе и одраста у окружењу немилосрдне цинцарске трговачке политике, стају Аристотелес и Ксенофон, представници новог времена, деце коју мајка штити, а отац школује, и која желе да напусте стазу коју је за њих отац утабао.
Након четири године школовања одлазе у Праг и Беч, науштрб брата Милоша, жртвованог да би се школовали они чија имена указују на хеленство и умственост, а не варварство. Синови оцу шаљу писма на чешком и немачком језику, чиме показују своју одвојеност од културног круга у ком су одрастали – они више нису ни Срби ни Грци, већ по повратку у Београд „лепо говоре и за време говора обрезују нокте, гладе их малом турпијом и чисте малом четкицом, а кад се изражавају, једнако вичу ‘молим’ и ‘пардон’ и грицкају и влаже једнако језиком доњу усну! Једном речи, фини, светски младићи. Све им је некако друкчије и финије” (Сремац 2020: 723). Од тог „швапског васпитања” Герас није успео да их одвоји ни исписаним хеленским мудростима које им је окачио изнад кревета, те је морао да се помири са њиховим намештењем у новооснованим новчаним заводима, у којима су направили материјалну штету, коју је сам Герас једва успео да надокнади уз помоћ грчке заједнице. Иронија судбине била је то што је управо Милош био једини прави Паскалис – слика и прилика свога оца и једино му је он уносио радост у живот.
Преломни тренутак у приповеци јесте издаја Кир Гераса као симболичког оца – преварен од стране свог „духовног чеда”, бившег шегрта и калфе Милисава Пиносавца доживљава највеће животно разочарање једног тврдице. Потписавши меницу на осамнаест хиљада динара, након банкрота Пиносавчеве фирме, Кир Герас више није могао да потражује свој новац, што га је поразило као Грка и трговца: „Али да га превари Србин, сељак, неки Милисав, и то још Пиносавац! То му не могаше опростити сва главночаршијска и дорћолска Јелада” (Сремац 2020: 734). Након тога све у Герасовом животу креће по злу – свађа се са синовима који га напуштају, супруга му умире, он од жалости продаје кућу и узима мали дућан у ком је бивствовао изолован од свега и свих, са повременим вестима о животу старијих синова, које су га додатно разочаравале. Живећи са мачком у стану у једној старој турској двоспратници на Јалији, Герас дане проводи презирући живе и уздишући за мртвима, шетајући и скупљајући старе ствари које нађе на улици – нечије туђе успомене. Кир Герас проводи наредних шест година свог живота као старозаветни Јов, док се у граду не прошири вест да је умро. Очеви старог кова морају (макар лажно) умрети да би њихови синови живели на начин који носи актуелно време. Сремац приказује симболичку смрт Кир Гераса као катарзу кроз коју пролазе сви ликови приповетке, а из које Герас излази као васкрсли и препорођени Ђерасим Паскаљевић.
Срећан крај узрокован је симпатијама које Сремац осећа према старовременским људима, што и потврђује градећи своје друге „очеве” – попут поп Спире, Петракије, хаџи Замфира и Вујадина. Кир Герас мора да умре као отац – представник старог времена, али му Сремац даје прилику за искупљење и нови живот, као и витализам и жилавост који говоре у прилог томе да време које он симболизује још није прошло. Након објаве смрти му се враћају блудни синови Аристотелес и Ксенофон, који су се у међувремену покајали и смирили, живећи породичним животом – тиме доказујући да је њихова тежња ка монденском животу била само привид и заблуда, а да стварни живот мора бити у складу са начелима које њихов отац и заједница заступају. Герас, пре тога несвестан колико пријатеља има свуда по свету, као феникс васкрсава у лику Ђерасима Паскаљевића. Ђерасим – ортак сина Милоша и тутор у цркви, који дане проводи са својим унуцима, од којих њих осам има варварска имена (која не зна да изговори правилно) и само један грчко – Герас, али сви спремни да када порасту иду дединим стопама, чиме се свет ове Сремчеве приповетке, али и деветнаестовековног вишенационалног Београда, из хаоса враћа хармонији.
ЛИТЕРАТУРА:
1. Сремац 2020: Стеван Сремац, Романи: Ивкова слава, Зона Замфирова, Поп Ћира и поп Спира, Лимунација на селу, Вукадин, Кир Герас, Београд: Лагуна, 2020.
2. Глигорић 1970: Велибор Глигорић, Српски реалисти, Београд: Просвета, 1970.
3. Деретић, web: Јован Деретић, Кратка историја српске књижевности, на: https://www.rastko.rs/knjizevnost/jderetic_knjiz/jderetic-knjiz_08_c.html, Приступљено 15. 9. 2024.
4. Новаковић 1972: Бошко Новаковић, „Стеван Сремац”, предговор у: Стеван Сремац – Поп Ћира и поп Спира * Приповетке, у едицији: „Српска књижевност у сто књига”, Нови Сад: Матица српска – Београд: Српска књижевна задруга, 1972.
5. Орсић 2018: Срђан Орсић, Лик странца у српском роману 19. века, Загреб: СКД „Просвјета” – Даљ: КНЦ „Милутин Миланковић”, 2018.
[1] Лик тврдице у европској књижевности стар је колико и она сама – од Езопових басни и Плаутове Аулуларије, преко Дантеовог Пакла, Шекспировог Млетачког трговца, комедије dell’arte, Држићевог Скупа, Молијеровог и Стеријиног Тврдице, Дикенсовог Скруџа и Балзаковог Феликса Грандеа овај типски лик је привукао пажњу и наших реалистичких приповедача, пре свих, Стевана Сремца.
Остави коментар