ТАЈНА ИСТОРИЈА ДОНЕ ТАРТ КАО КРИМИНАЛИСТИЧКИ КАМПУС РОМАН

Аутор: мср Владимир Д. Папић

Историја криминалистичког жанра у англофоним књижевностима (према OCEL 2000: 276–277) може се пратити од средине деветнаестог века и Поових прича „Убиства у Улици Морг”, „Случај Мари Роже” и „Украдено писмо”, у којима се појављује детектив Огист Дипен. Иако се у исто време јављају и други типови детектива (у Суморној кући Чарлса Дикенса и делима Вилкија Колинса), прототип истражитеља ког у књижевност уводи Е. А. По „победу” односи са објављивањем Гримизне студије Сер Артура Конана Дојла, где се, 1887. први пут појављује лик најпознатијег светског литерарног детектива – Шерлока Холмса. На Холмсовом трагу остају и класици криминалистичког жанра – дела аутора као што су Агата Кристи, Г. К. Честертон, П. Д. Џејмс или Колин Декстер. Након Првог светског рата се мењају потребе и укус публике, она захтева дужу форму, те расте популарност криминалистичког романа наспрам приповетке. Златно доба криминалистичког романа обележено је Херкулом Поароом, јунаком тридесет и три романа Агате Кристи, међу којима критика највише цени Убиство Роџера Акројда (1926).

Након периода после Другог светског рата, у ком криминалистички жанр губи на популарности, шездесетих и седамдесетих година ХХ века се он изнова обнавља (П. Д. Џејмс, Р. Рендел, К. Декстер). Временом, британска књижевност напушта приватног детектива као протагонисту[1] и окреће се полицијском роману (серијали о инспектору Фросту Р. Д. Вингфилда и Ребусу, шкотског аутора Ијана Ренкина)[2], знатно заступљенијем жанру у америчкој књижевности. У савременој америчкој књижевности можемо говорити пре о жанру трилера него криминалистичког романа. Дела Томаса Хариса, Џејмса Патерсона, Харлана Кобена, Патрише Корнвел, Тес Геритсен, Лија Чајлда или Мајкла Конелија, у фокус стављају сам истражни поступак заснован на научним чињеницама, разоткривању завера, блиским сусретима са смрћу (подједнако истражитеља и патолога), преплитању са елементима других жанрова (хорор, фантастични, готски) или натуралистичким приказима суровости, некарактеристичним за знатно елегантнији британски кримић.

Између педесетих и осамдесетих година прошлог века долази до заснивања жанра универзитетског романа у англофоним књижевностима, и његове експанзије. Зигфрид Мјус (Mews 1989) британски „university novel” и амерички „campus” и „college novel” сматра синонимима, док овај жанр не препознаје у немачкој књижевности свога времена (изузев у роману Мартина Валзера (Walser) Brandung из 1985, чија се радња дешава на Западној обали САД). Као могући еквивалент за овај термин англофоне књижевне теорије, Мјус узима немачки деветнаестовековни professorenroman[3] и помоћу њега, односно његовог примарног дефинисања преко ауторовог занимања, роман Мали је свет (Small World: An Academic Romance) Дејвида Лоџа (Lodge) из 1984. у наслову есеја одређује као „professor’s novel”. У случају романа Мали је свет Дејвида Лоџа, термини professor‘s и university novel се у потпуности подударају, што најчешће није случај.[4] Дакле, иако се мишљења различитих теоретичара књижевности не поклапају, у овом есеју ће differentia specifica професорског романа бити занимање – биографија његовог аутора, док тема или место радње не морају да буду везани за свет академске заједнице или универзитетског кампуса. Такође, ни аутори академског/универзитетског романа, не морају бити (и најчешће нису) универзитетски професори.

Као што у оквиру постмодерног професорског романа говоримо о утицају криминалистичког жанра (У. Еко, М. Павић, П. Павличић), тако постоји и изузетно популаран поджанр универзитетског романа – campus murder mystery. Култни статус у оквиру овог поджанра стиче роман Тајна историја (The Secret History) америчке књижевнице Доне Тарт (Tartt, 1963), објављен 1992. године. Професор Лондонског универзитетског колеџа и књижевни критичар Џон Малан (Mullan), две деценије након објављивана овог бестселера за лист Гардијан пише текст „Десет разлога зашто волимо Тајну историју Доне Тарт”. Он наводи да роман Доне Тарт стиче статус савременог класика и култне књиге генерације због тога што „почиње убиством”, „заљубљен је у античку Грчку”, „поседује најбоље елементе кампус-романа”, „има класичног усамљеног приповедача”, „препун је цитата”, „поседује харизматичног вођу”, „опседнут је лепотом”, „верује у судбину”, „запосео га је Дионис” и „одаје тајне” (Mullan web). Иако прави „рецепт” за писање бестселера не постоји, јасно је због чега то Тајна историја постаје, одговарајући на захтеве хоризонта очекивања америчке публике, али га делимично и померајући ка интелектуалнијем виду жанра криминалистичког романа.

Роман Доне Тарт у извесној мери можемо посматрати као „средњи пут” између Имена руже (1980) Умберта Ека, интелектуалног кримића првенствено намењеног узорним читаоцима (и онима који ће то након читања постати)[5] и Да Винчијевог кода (2003) Дена Брауна, написаног с намером да се постигне комерцијални успех. Између креативног уобличавања професорског знања о средњовековљу и напете приче засноване на мистификацији најпознатије слике на свету и заверама утемељеним на псеудоисторијским изворима[6], стоји кампус-роман који „издаје” whodunnit традицију и усмерава се ка интелектуалној потрази за мотивима злочина (whydunnit). Нараторова потреба да се исприча прича – „једина прича коју ћу икад бити у стању да испричам”, односно „l’histoire d’une de mes folies”[7] (Tart 2004: 12; 15), уводи нас у свет кампуса измишљеног колеџа Хемпден, на ком сиромашни провинцијалац Ричард Папен улази у елитну петочлану групу студената грчког, чији професор Џулијан Моро представља фигуру харизматичног вође.

Већ у прологу сазнајемо да „је Бани био мртав недељама пре него што смо најзад схватили тежину свог положаја” (Tart 2004: 11) и да су га убили његови пријатељи – близанци Чарлс и Камила Маколи, Френсис Абернати, Хенри Винтер и сам Ричард. Ипак, потрага за мотивом убиства тече паралелно са описом живота студената у кампусу и њиховог стицања класичног знања. Сукоб аполонијског и дионизијског принципа унутар кампуса заснован је на продору дионизијског, екстатичног, ирационалног у (привидно) уређени простор универзитета, истинску „кулу од слоноваче”. Опасност коју носи порицање ирационалног Џулијан објашњава на следећи начин:

„Што је човек културнији, интелигентнији, уздржанији, то му је потребнији начин да усмери примитивне пориве које се толико труди да потисне. У супротном ће те моћне древне силе да се окупљају и јачају док не постану довољно насилне да се ослободе; биће још насилније због тог одлагања, често довољно јаке да у потпуности збришу вољу.” (Tart 2004: 47).

Младалачка сексуалност, социјалне разлике и жеља да се уклопи у друштво и постане интелектуалац, у сенци су напредног курса старогрчког језика и мрачне тежње да се уђе у стање екстазе. Прво од два убиства у себи има призив Еурипидових Баханткиња.[8] Мотив јелена је такође повезан са Менадама и представља спајање људског и анималног принципа у циљу достизања слободе. У стању транса, дошло је до (привидне) метаморфозе: „Камила је рекла да је током обреда једно време веровала да је јелен, а то је чудно, јер се ми остали сећамо како смо гонили јелена кроз шуму, километрима, како нам се чинило” (Tart 2004: 165). Иако нису убили младог лава, као Еурипидове Баханткиње, четири студента постала су „khairei, убице јелена” (Tart 2004: 178). У томе се јавила тежња да се против сопственог почињеног греха воде максимом „Deprendi miserum est”, али и да убију Банија, једину особу која је својим уценама могла да расветли убиство локалног фармера.

Приказ Банијевих особина такође изневерава постулате криминалистичког жанра и лика невине жртве – пратећи приповедање развија се читаочева емпатија према убицама и рационализује и оправдава њихов злочин. Ипак, на крају не долази до победе добра и разрешења мистерије, већ остаје нејасно да ли узрок злочина заправо лежи у Хенријевој манипулацији пријатељима и личном пориву за злочином. Тајна историја Доне Тарт представља мистерију убиства у микрокосмосу кампуса, проткану аристотеловским задовољством у препознавању. Тиме се истовремено испуњавају потребе наивног и узорног читаоца, али и помера хоризонт очекивања публике и обнавља дотрајали жанр.

ЛИТЕРАТУРА

1. Beli Genc – Pasula 2013: Julijana Beli Genc i Milica Pasula. „Bolonja u kampusu”. Godišnjak Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. 38 (2013). 111–136.
2. Blashkiv 2016: Oksana Blashkiv. „The University Campus as Contemporary Heterotopia”. Studia anglica Sedlcensia. 2 (2016). 15–26.
3. Еко 2004: Умберто Еко. Име руже. Превела Милана Пилетић. Београд: Компанија Новости АД.
4. Eko 2016: Umberto Eko. Pape Satàn Aleppe: Hronike fluidnog društva. Beograd: Geopoetika.
5. Kramer 2004. John E. Kramer. The American Campus Novel: An Annotated Bibliography. Lanham, Maryland: Scarecrow Press.
6. Kraus 1884: Otto Kraus. Der Professorenroman. Heilbronn: Henninger.
7. Mews 1989: „The Professor’s Novel: David Lodge’s Small World”. German Issue. 104 (1989). 713–726.
8. Mullan web: John Mullan. „Ten Reasons Why We Love Donna Tartt’s The Secret History”. The Guardian (18. 10. 2013), https://www.theguardian.com/books/2013/oct/18/donna-tartt-secret-history-modern-classic. Приступљено 13. 9. 2024.
9. OCEL 2000: Oxford Companion to English Literature. 6th Edition. Ed. Margaret Drabble. Oxford: Oxford University Press.
10. Tart 2004: Dona Tart. Tajna istorija. Preveo Nenad Dropulić. Beograd: Laguna.
11. Showalter 2005: Elaine Showalter. Faculty Towers: The Academic Novel and Its Discontents. Philadelphia: University of Pennsylvania Press.
12. Williams 2012: Jeffrey J. Williams. „The Rise of the Academic Novel”. American Literature History 24(3): 561–589.

[1] Упркос томе, и у 21. веку можемо да пронађемо реликте класичног британског детективског романа, на пример, у лику Драгоцене Рамоцве, јунакиње серијала Прва дамска детективска агенција Александра Мекол Смита, чија се радња не одвија у лондонском подземљу, већ у некадашњој британској колонији Боцвани.

[2] Популарност су стекле телевизијске адаптације многобројних класика британског криминалистичког жанра: од прича о Шерлоку Холмсу и екранизација приповедака и романа Агате Кристи, преко серијала о оцу Брауну Г. К. Честертона, инспектору Морсу Колина Декстера, Фросту и Ребусу, све до телевизијске серије Убиства у Мидсамеру, засноване на романима Керолајн Грејам.

[3] Термин професорски роман (der Professorenroman) појављује се први пут у немачкој књижевности друге половине ХIХ века (в. Kraus 1884). У контексту историје немачке књижевности он има пејоративно значење и представља вид културноисторијског романа незнатне уметничке вредности, у чијем је фокусу позитивистички однос према историји. Како су његови аутори научници и универзитетски професори, циљ је презентовати њихову ерудицију, пре него креативност и моћ имагинације.

[4] Тако бисмо у оквирима англофоне књижевности романе Џона Барта посматрали као професорске, Сакупљач Џона Фаулса и серијал „Прва дамска детективска агенција” Александра Мекол Смита тумачили као професорске криминалистичке романе, Кепеш-циклус Филипа Рота, Стонер Џона Вилијамса и роман О лепоти Зејди Смит узели за academic novel, Нормалне људе Сали Руни и Правила привлачности Брета Истона Елиса сматрали универзитетским романима, Тајну историју Доне Тарт подвели под campus murder mystery, а Куцијеву Срамоту и извесна дела Дејвида Лоџа и Владимира Набокова истовремено сматрали професорским, универзитетским и академским романима.

[5] „Каквог сам Узорног Читаоца ја хтео док сам писао? Саучесника, свакако, који би прихватио моју игру. […] Међутим, истовремено сам хтео, и то из петних жила, да се преда мном уобличи читалац који би, кад прође кроз иницијацију, постао мој плен, тачније плен текста, и мислио да не жели ништа друго до оно што му текст нуди” (Еко 2004: 467).

[6] Иако су након објављивања Да Винчијевог кода у јавности постојале полемике у вези са плагирањем књиге Света крв, свети грал, Умберто Еко још 2001, у чланку „Како се одбранити од темплара”, истиче да је та књига „најбестиднији модел алтернативне историје” и да је неискреност аутора тако очигледна „да ће се сваки читалац који је на то имун забавити као да игра игру улога” (Eko 2016: 287).

[7] У питању је цитат Рембоовог стиха из Боравка у паклу.

[8] Иако је превод романа Тајна историја на српски језик у начелу добар, приметни су недостаци у преводиочевом познавању античке културе – тако он Еурипидову трагедију, чији наслов на енглеском гласи The Bacchae, не преводи као Баханткиње, нити као Бакхе, већ користи Баханалије (Tart 2004: 46), наслов апсолутно неутемељен у српској (нити у хрватској) хеленистици. Поред тога, он неретко употребљава неадекватне американизоване варијанте античких назива и књижевних и филозофских термина.