СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У СРЕДЊОШКОЛСКИМ НАСТАВНИМ ПРОГРАМИМА ФЕДЕРАЦИЈЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ И ЦРНЕ ГОРЕ

Аутор: мср Владимир Папић

Насупрот Србији, Републици Српској или Хрватској, које канон своје националне књижевности у наставним програмима могу да изведу из корпуса заједничког српскохрватског језгра и делимично или у потпуности занемаре постојање свих других (бивших) „југословенских” дела и писаца у њима, у комбинацији заједничких програма Босанског, хрватског и српског језика и књижевности у Федерацији Босне и Херцеговине, односно Црногорског – српског, босанског, хрватског језика и књижевности у Црној Гори, то никако није могуће, а равноправна заступљеност три-четири сродна и „паралелна” књижевна универзума најчешће није остварива.

Компликована административна подела Босне и Херцеговине на „Републику Српску, Дистрикт Брчко и Федерацију БиХ (бошњачко-хрватску), састављену опет од десет кантона (шест с бошњачком већином, два с хрватском и два тзв. мјешовита)” довела је до тога да „практично, независно једно од других, образовањем у БиХ управљају: у Републици Српској Министарство просвјете (и културе), у сваком од десет кантона кантонално министарство образовања (и науке, или и знаности, културе и шпорта, и сл.), у Дистрикту Брчко владино Одјељење за образовање” (Veličković 2015: 7–8). Таква подела утицала је и на курикуларну и уџбеничку политику сваког од ентитета, односно кантона и дистрикта. Иако би требало да се на територији читавог ентитета ФБиХ учи заједнички тзв. БХС језик, у кантонима са већинским хрватским становништвом учи се Хрватски језик и књижевност, са адаптираним уџбеницима хрватских издавача, док сваки бошњачки кантон прописује свој посебан наставни план и програм. Стога ћемо уместо програма појединачних бошњачких и хрватских кантона, овде анализирати једини постојећи комплет уџбеника од I до IV разреда гимназије настао после рата на подручју ФБиХ, чији је издавач Сарајево Publishing. Аутор читанки за I и II разред је Зденко Лешић, коаутори за III су Ведад Спахић и Мирсад Кунић, док је у четвртом разреду Спахић једини аутор.

Српска књижевност би требало да заузима 1/3 сваке националне области уџбеника и да кроз њу буду приказани главни аутори и њихова дела (карактеристика оваквих програма би требало да буде и сусрет култура и праћење заједничких токова ових „трију” књижевности). Ипак, из перспективе нас који посматрамо српску књижевност као посебну целину и њен вишевековни континуитет, чини се да у овим уџбеницима то није најуспешније урађено. Српска књижевност до романтизма представљена је као сиромашан скуп спорадичних појава у виду епске песме Бановић Страхиња, Словo љубве Деспота Стефана Лазаревића и једне басне Доситеја Обрадовића. Приметно је да Зденко Лешић у уџбеницима, чији је аутор, акценат ставља на старије епохе хрватске књижевности, те даје опширнији преглед хуманизма, ренесансе, барока[1] и просветитељства (међу босанским фрањевцима). Стога се увиђа стереотип да Срби немају на шта да се ослоне у својој књижевној историји до 19. века. Ипак, у Лешићевој (2006) Читанци за други разред, српски романтизам представљен је кроз дела највише аутора, чак шест (Бранка Радичевића, Његоша: Луча микрокозма, Стерије: Родољупци, као и поезије Јакшића, Змаја и Костића), док су хрватски и бошњачки романтизми приказани кроз свега неколико текстова.

Главни аутор уџбеника за III и IV разред гимназије, професор Методике наставе књижевности на тузланском Филозофском факултету, кроз своје појављивање у јавности током протеклих деценија није показао велике симпатије према српском народу и његовој култури  (в. Veličković 2016: 134–135). Стога је и разумљиво да се у његовом уџбенику за трећи разред (од реализма до међуратне књижевности) појављује свега неколико Срба: Матавуљ, Домановић, Станковић, Кочић, Дучић, Шантић, Црњански и Нушић, а да се о ауторима муслиманског верског корпуса који су се изјашњавали као Срби (нпр. Осман Ђикић) говори негативно, на пример:

„У своме времену Ђикић је прототип ангажираног интелектуалца. Српска национална идеја, коју је заступао до краја живота, парадигматски свједочи о дезоријентацији, несналажењима и заблудама, које ће обиљежити један период у бошњачкој повијести” (Spahić – Kunić 2005: 122).

У четвртом разреду је представљена савремена књижевност „народа БиХ” и унутар те области се налазе аутори које можемо сврстати у сваку од БХС националних књижевности појединачно (за српску су то Давичо, Ћопић, Попа и Киш), они о чијој се књижевној и националној припадности расправља након распада СФРЈ (Андрић, Селимовић – у овом уџбенику представљен као искључиво бошњачки писац[2], Десница, Куленовић, Сијарић, Маринковић, Диздар, Ковач), као и аутори који су Срби, али се никада нису нашли у предметним програмима своје матице (Ристо Трифковић, Дара Секулић, Ненад Радановић). Можемо приметити и да за дела аутора који су осведочени канон савремене српске књижевности (Ћосић, Павић, Пекић) у овим уџбеницима нема места, док су књижевне обраде тема из најновије историје „народа БиХ” посвећене искључиво страдањима Бошњака. Иако су у Федерацији БиХ актуелне курикуларне реформе у Кантону Сарајево и Зеничко-добојском кантону, не бисмо могли да очекујемо неке значајније промене у позицији српске књижевности у наставном процесу, све док не буду објављени нови, реформисани уџбеници књижевности.

У Црној Гори је ситуација слична федералној, уз наметање  црногорског националног, језичког и (новог) књижевног корпуса над српским, бошњачким и хрватским. Највећи проблем који се у овом веку јављао у црногорској просвети јесте именовање предмета: од првобитног Српског, преко Матерњег и Црногорског, стигло се до Црногорског–српског, босанског, хрватског језика и књижевности. Ипак, бошњачких аутора у гимназијским програмима јесте мало (уврштени су само они са тла Црне Горе), хрватских још мање, док однос између српске и црногорске књижевности (у коју, према ауторима наставних програма и уџбеника, спадају сви писци који су рођени у гранцима данашње државе, без обзира на век у ком су живели или њихово национално опредељење) најчешће бива изједначен. Карактеристика програма у Црној Гори јесте одељак Канон у ком се налази списак свих дела чије се познавање проверава на матурском испиту. За школску 2020/21. канон је сужен и међу ауторима српске књижевности су се нашли Костић, Црњански, Киш, Андрић и Селимовић, док су Његош, Љубиша, Зоговић и Лалић представљени као црногорски писци. Актуелна парадоксална непомирљивост црногорског и српског националног и културног идентитета у наставним програмима у Црној Гори, упркос чињеници да већина становништва ове државе говори српским језиком, најопширније је приказана у књизи Ноћ дугих маказа Веселина Матовића (2012).

У читанкама за гимназију насталим након програмских реформи 2011. године приметно је наметање облика у којима се користе два слова која српски, хрватски и босански језик не познају, али и ијекавског јотовања. Томе се прилагођавају и преводни текстови на основном и средњем нивоу образовања (нпр. Вуков превод Новог завјета чији је одломак  насловљен са „Будите као ђеца” – чиме се отворено негирају Вукове идеје, али и каснији преводи приповедака „Шеширићи” Ивана Цанкара у трећем разреду гимназије, односно „Ручак” Сомерсета Мома у основношколском програму.[3] Слично је и са оригиналним текстовима насталим на подручју Црне Горе (Његошева дела, народно песништво, нпр. „С́ела Хајра крај бунара”), чијим прерађивањем се тражи оправдање за основаност увођења нових слова и правила у књижевни језик. У уџбеницима за средње стручне школе који се објављују од 2020. године (засад су штампане читанке за прва три разреда), та два слова више нису у употреби, као ни јотовани облици. Такође је приметно и то да се у свим уџбеницима објављеним у Црној Гори након распада државне заједнице СЦГ, за сваког аутора који потиче из Црне Горе у белешци наводи да је црногорски писац, док се за представнике српске књижевности који су стварали у Црној Гори, али и Србији, Босни и Херцеговини и Хрватској национална припадност најчешће изоставља. У поређењу са уџбеницима Матерњег језика (Jelušić – Pavlović 2009), изостављени су неки од савремених српских писаца: Матија Бећковић, Добрица Ћосић, Александар Тишма, Милорад Павић, Бранко Миљковић, Миодраг Павловић, док су многобројне књижевне појаве и аутори до 19. већ и у тим уџбеницима били изостављени (средњовековна[4] и барокна књижевност, Змај, Сремац, Глишић…). С друге стране, у актуелном уџбенику за четврти разред гимназије роман Црвени петао лети према небу Миодрага Булатовића проналази своје место које још увек није стекао у програмима у Србији, а слично је и у трећем разреду са поезијом Риста Ратковића, док се Киш и Пекић у црногорским програмима за завршни разред гимназије читају и као есејисти, што у Србији није случај.

Канон српске књижевности у регионалним наставним програмима и уџбеницима представљен je зависно од актуелних културно-политичких стремљења. Насупрот Србији и Републици Српској, у којима се програми заснивају на истим концепцијама, српска књижевност се у Црној Гори и Федерацији Босне и Херцеговине посматра само као један део заједничког културног наслеђа народа који живе на тим територијама, често са проблематичним представљањем њеног континуитета и најважнијих аутора, док се истовремено ускраћује право на сматрање канонских писаца српске књижевности српским (попут Његоша и Селимовића).

ЛИТЕРАТУРА

1. Veličković, Nenad. 2015. Školokrečina: nacionalizam u bošnjačkim, hrvatskim i srpskim čitankama. Sarajevo: Mas Media – Fond otvoreno društvo BiH.
2. Veličković, Nenad. 2016. „Svinje, škola i književnost”, Reč, 86.32, Beograd: Fabrika knjiga.
3. Ibrahimović, Nedžad. Kazaz, Enver. 2003. Čitanka za IV razred gimnazije. Sarajevo: OKO.
4. Jelušić, Božena. Pavlović, Miodrag. 2009. Čitanka za četvrti razred opšte gimnazije. Podgorica: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
5. Ковачевић, Љубомир. Вучковић Ћинћур, Радинка. 2011. Читај храбро и говори слободно: Читанка за осми разред основне школе. Подгорица: Завод за уџбенике и наставна средства.
6. Lešić, Zdenko. 2006. Čitanka za drugi razred gimnazije. Sarajevo: Sarajevo Publishing.
7. Матовић, Веселин. 2012. Ноћ дугих маказа. Никшић: Матица српска: Друштво чланова у Црној Гори – Актив професора српског језика и књижевности – Октоих.
8. Spahić, Vedad. 2003. Čitanka za 4. razred gimnazije. Sarajevo: Sarajevo Publishing.
9. Spahić, Vedad. Kunić, Mirsad. 2005. Čitanka za 3. razred gimnazije. Sarajevo: Sarajevo Publishing.
10. Čogurić, Aleksandar. Vukotić, Milica. Deletić Milačić, Andrijana. 2011. Čitanka za prvi razred gimnazije. Podgorica: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.

[1] Као и у програмима у Хрватској, књижевност Дубровачке републике се у уџбеницима Зденка Лешића изричито сматра хрватском, а не самосвојном појавом, нити заједничком културном и књижевном традицијом штокавских књижевности.

[2] У биографији аутора се наводи: „Дјело Меше Селимовића умјетнички је врх бошњачке књижевности двадесетог стољећа” (Spahić 2003: 100). За разлику од овог уџбеника, у Читанци за четврти разред гимназије Неџада Ибрахимовића и Енвера Казаза (2003), националног одређења у белешкама о ауторима нема, а интерпретације књижевних текстова нису оптерећене вантекстуалним елементима и национализмом.

[3] „Опазио сам је за вријеме представе и на знак који ми је дала руком отишао сам, за вријеме паузе, и с́ео крај ње. […] С́ећате ли се кад сам вас оно први пут виђела? Да ли се с́ећам?” (према: Ковачевић – Вучковић Ћинћур 2011: 57). Овакве „адаптације” учестале су у уџбеницима насталим након 2011. године, када назив предмета постаје Црногорски језик и књижевност, те их можемо сматрати фалсификатима оригиналних превода на српски језик.

[4] Аутори гимназијских читанки за ЦСБХ језик, водећи се научно оповргнутим и непровереним тезама, о најзначајнијем српском средњовековном споменику, Мирослављевом јеванђељу, износе следеће тврдње: „Писала су га два писара, на два правописа, зетскоме и рашкоме. Главни писар писао је зетским правописом и звао се Варсамелон, а његов помоћник писар Григорије је писао рашким правописом. […] Дио који је радио Варсамелон припада црногорској књижевности, док дио који је писао Григорије припада српској књижевности. Григорије је био екавац, а Варсамелон ијекавац” (Čogurić et al. 2011: 186–187).