Како су пречански Срби утицали на развој српског интегрализма у Црној Гори  (V део): Никола Петровић, српски интегрализам, сарадња са Србијом, Лаза Костић, проглашење Краљевине, пад са престола

Аутор: Спасоје Томић, магистранд историје и уредник Портала 083

Владавина књаза и краља Николе Петровића Његоша, која је трајала пуних шездесет година, довела је до тога да данас можемо констатовати да се Црна Гора од патријархалног друштва почела преображавати у модернију државу. Слабљењем Турске и узимањем  различитих области дошло је до стварања једне целине која ће 1878. добити пуно признање као држава (битно је напоменути као друга српска држава).

Никола је са  19 година, без неког великог искуства и завршеног потпуног школовања,  наслиједио свог стрица књаза Данила, али и његове противнике. Морамо бити реални и рећи да је до  1867. године стварни владар био његов отац, велики војвода Мирко, који је својим ауторитетом и чврстом руком завршавао посао који је започео књаз Данило, посао оличен у  покоравању завађених племена која су била препрека формирању државе.

На почетку владавине вођен је рат са Турском 1862. који је по својим последицама био веома важан. Црна Гора је почела да врши озбиљније припреме за будуће сукобе. Оно што је ипак занимљиво јесте да краљ Никола током своје владавине није написао нити саставио национални и државни програм. Међутим, Црна Гора је све вријеме водила живу националну политику која се прије свега базирала на ослобађању некадашњих српских територија, на првом мјесту у Херцеговини и Васојевићима, а потом и у Метохији.  Он је врло често истицао да Црна Гора мора ослободити своју дједовину, а за дједовину је сматрао и дјелове доње Зете, Херцеговине и Старе Србије, уз евентуални излазак на Јадранско море, што је свакако био циљ његове спољнополитичке акције.

Углед који је Црна Гора имала код Срба, нарочито код пречанских Срба, давао му је за право да вођен националним полетом, који је у том времену био једноставно невјероватан, истиче своје претензије на околне крајеве (а ту се мисли на Херцеговину) и да  шири утицај своје државе. Политички и национално он је у  тумачењу историјског права посегао и за Призреном и Пећи, као средиштима некадашње српске средњовековне државе. „Онамо, ʼнамо“, химна  коју је лично написао, представља у ствари један национални програм и та химна је и до дан-данас остала симбол српског интегрализма, па можемо рећи да је „Онамо, ‘намо“ била далековид потез Николе Петровића.

Краљ Никола је дуго инсистирао на заслугама које је Црна Гора имала за Србе и српство, истичући да је она класична српска земља, најчистији део српства, да у њој живе све сами и најчистији Срби, такорећи Спартанци српства па је стога Цетињу требала да припадне водећа улога у процесу стварања будуће уједињене српске  државе. Иако је у време кнеза Михаила био спреман да уступи и одрекне се престола у тој новој држави, убиством кнеза Србије мијењају се и његови планови.

Споразум који су потписали кнез Михаило и књаз Никола, а о којем смо писали у једном од претходних дјелова, реално није почивао на искрености Николе Петровића. Тај споразум је ојачао углед Црне Горе, а пошто Михаило није имао дјеце, могао се евентуално и надати престолу.  Краљ Никола никада није престајао да води реалполитику која је често знала да запостави све остале интересе осим његових личних и династичких интереса.

У периоду од  1868. до 1903. он је управо главни савезник  Русије на Балкану, што ће допринети његовом неоспорном угледу код Срба, али и позицији династије Петровић Његош на рачун Србије и Обреновића. Нарочито ће се тај углед повећати након 1881. године и склапања тајне конвенције од стране Милана Обреновића, када Србија постаје дефакто и дејуре аустрофилска. Никола је овакву чињеницу знао максимално да користи, како би се позиционирао као једини легитимни представник српског интегрализма, јер је гледајући споља његова српска краљевина била чврста, без било каквих значајних превирања, за разлику од Србије гдје су политичка превирања постала свакодневица и гдје ће након пораза у српско-бугарском рату доћи до општег политичког расула.

У Великој источној кризи и балканским ратовима Црна Гора је задобила знатна територијална проширења. Краљ Никола је од почетка подржавао устанике у Херцеговини и Васојевићима 1875–1876. у националном погледу, али и у погледу решавања аграрног питања. Никола је, што је можда и чудно, имао благонаклон однос према муслиманима, које је тада у ратним условима, а и касније када је дошло до мира, покушавао да на сваки начин задобије за своје политичке савезнике.

Свакако период који ће му највише ићи на руку да се још више истакне јесте нестабилна владавина наследника краља Милана, Александра Обреновића, и он ће ту прилику обилато користити.