Аутор: Предраг Ђурановић, дипл. инж.
Од појаве првих идеја за изградњу пруга, па у наредним годинама током њихове реализације, железничко питање често је било тема бурних скупштинских расправа како у српској Народној скупштини, тако и угарском парламенту, где су се овим питањима бавили тада истакнути војвођански политичари, представници српског народа у Угарској Светозар Милетић и Михаило Полит Десанчић.
При првим размишљањима о изградњи пруга може се закључити да Турска није признавала право вазалној Кнежевини Србији да самостално и независно решава питање железнице и о томе су безуспешно вођени преговори. Државни Савет је 13. септембра 1855. године тражио извештај од министра иностраних дела Алексе Симића, шта је урађено по питању изградње пруге Београд-Цариград, пошто је дошао до информација да Висока порта о томе преговара са разним друштвима, на основу писања Цариградског Журнала од 10. септембра 1855. године. Министар у свом извештају наводи да су вођени преговори са Фауд пашом, министром иностраних дела Високе порте, који су неповољно завршени. Висока Порта сматра да и даље задржава право одобрења и претходне оцене грађења железничких пруга и на територији Кнежевине Србије, јер у супротном ће обићи Србију и железничку пругу изградити према Видину. На својој седници од 12. октобра 1855. године, Државни савет доноси одлуку да тражи од великих сила да оне утичу на Високу порту како би Србији дозволила да самостално склапа уговоре и даје концесије за изградњу пруга на својој територији. Међутим, ово право Србија је остварила тек после двадесет три године на Берлинском конгресу.
Иако је овај први покушај пропао, страна друштва нису престајала да подносе разне понуде за грађење пруга кроз Србију српском књазу Михајлу и правитељству. Све ове понуде су озбиљно разматране од правитељства и изнете и у Народној скупштини, да се о њима дискутује. Министар финансија К. Цукић Скупштини подноси извештај шта је урађено по питању изградње пруга у периоду од 1861–1863. године, у коме се између осталог констатује:
“Да се постројењем железница у земљи олакша пренос еспапа и људи и тим навуче страна трговина кроз наше отачество, а и земаљска се радиност унапреди, правитељство је настало, да се страни предузимачи на постројење нужних линија гвоздених путева склоне, и примивши од више такових понуда, оно је предузело предмет овај озбиљно штудирати и нада се да ће скорим до повољног резултата довести.“[1]
Кнез Михајло је питање железнице сматрао врло битним за напредак Србије и српског народа. Он је то питање проучавао и наредио да се направи најјефтинија и најпреча пруга и о томе преговарао са људима који имају вољу и моћ да такав посао заврше. Тако у својој престоној беседи 29. септембра 1867. године у Крагујевцу по питању железничког питања изјавио:
“Као што сам и пре три године казао, питање о гвозденим путевима једно је од најважнијих. Моје правитељство непрекидно му је обраћало озбиљну пажњу. Нарочите штудије у том обзиру учињене су од надлежних способних лица и ми смо сада у стању с познавањем ствари ући у преговоре с дотичним предузимачким друштвима, од којих се понуде пред нама већ налазе.“[2]
Правитељство је у Скупштини поднело исцрпан извештај о свему шта је учињено по овом питању. Скупштина је 4. октобра 1867. године поднела представак кнезу Михајлу у коме се између осталог напомиње:
“Чувши из уста Ваше Светлости да се приближује време када ће кроз нашу милу Србију гвоздени пут пролазити, скупштина хита изјавити најтоплију жељу да се то у сваком погледу важно предузеће што скорије и оствари.“[3]
Скупштина у Крагујевцу расправља о железничком питању на првом редовном заседању које је одржано 6. септембра 1871. године, недуго после оружаних избора. Пошто је кнез Милан био малолетан Скупштини се уместо њега обраћа Намесништво посланицима “беседом књажевског достојанства“ у којој се између осталог каже:
“Браћо!…
…Најважније питање, које ће сада пред вас на решење изаћи, неоспорно је питање о српској железници. Од прошле године до сада оно је учинило повећи корак напред. Различити интереси тако су се у овом испрекрштали, да је, у цели њиховог измирења, не давно одржана у Бечу међународна конференција, на коју смо и ми послали своје заступнике са изричном оградом, да нас њена закључења не вежу.
Судећи по исходу саветовања конференције, вероватно је, да ћемо за шест месеци добити железничку свезу или на Алексинцу или на Јанковој Клисури; при свем том, ми нисмо ни за тренутак хтели пристати да се овоме питању одузме међународан значај, па смо задржали себи право, да га непосредно са високом Портом решимо онако исто, као што смо и са аустријско-угарском владом већ одпочели преговоре, да своју железничку пругу вежемо са Угарском…“[4]
Свега четири дана касније, Скупштина је одговорила Намесништву и поред осталог истакла да “питање о гвозденом путу у нашој земљи сматра као једно од најважнијих које има да реши. Стога ће она са особитом брижљивошћу да испита предлоге, који јој се у том обзиру поднесу.“[5]
Претходни одговор потписали су поред председника Скупштине Ж. Карабиберовића, потпредседника др Ј. Панчића, четири секретара и сви посланици. Након тога 22. октобра влада је изнела пред Скупштину предлог да се приступи припремама за градњу пруге, али да Скупштина пре тога да своје мишљење. Део овог скупштинског записника је сачуван и између осталог у њему се каже:
“Пошто би прочитан извештај, узе реч президент министарства и рече, да се питање о железници повлачи код нас још од пре 7 година. Тако је блаженопочивши књаз Михајло у својој престолној беседи, којом је отворио Велико-Госпојинску скупштину 1864. године споменуо да он од тога обриче себи најбоље користи за нашу земљу и да га је то питање од некога времена већ занимало. За тим споменуо је тај предмет и у својој престолној беседи на Мијољској скупштини 1867. године, на шта ми је тадашња скупштина у својој адреси изјавила најтоплију жељу, да се то у сваком погледу велико предузеће што скорије оствари. Најпосле лањска народна скупштина у своме одговору на беседу намесништва казала је о гвозденом путу да је њој мило кад је чула речи из беседе намесништва, да је од стране порте у основу обећано да ће се железница турска саставити са српском, али да овом обрицање у основу, а протезање у извршењу дела не може задовољити народ српски, јер што се више одлаже грађење ове железнице, то све иде на већу штету наших народних интереса. С тога скупштина жели, да се то питање реши онако, како ће за народ српски најкорисније бити, а он је готов да у томе свом снагом помогне владу.“[6]
Српска влада и Народна скупштина су 1878. године у Крагујевцу приликом озакоњења Берлинске конвенције, изразили бојазан да се земља финансијски не упропасти, ако се све предвиђене железнице морају израдити у року од три године. Поводом тога Јован Ристић је изјавио: “Берлински Уговор донео нам је железничку обавезу, а Берлинска Конвенција спасла нам је ратне тековине“.[7] Међутим ова обавеза није ишла на штету Србије, јер јој је пруга била преко неопходна, у суштини њене одредбе су јој помогле да оствари погодне везе, које су још биле предмет натезања великих сила. Прихватањем ових обавеза Србији је призната независност и постигла је проширење територије. Пошто српски министар није имао статус равноправног учесника Конгреса морао се ослонити на нечију помоћ. Овом приликом Аустроугарска је имала предност у односу на Русију, што је била потпуна новина у спољној политици Србије. Министар Јован Ристић у свом говору од 13. 7. 1878. године пред Скупштином о уговору каже:
“По уговору Свето – стефанском, имали смо да добијемо један део пашалука ново – пазарског. Кад сам путујућ у Берлин отишао у Беч, одмах сам чуо од Аустро – Угарског министра иностраних дела, да на тај део не можемо рачунати, јер је то земљиште потребно да се спроведе гвоздени пут, који се прави кроз Босну преко Сарајева да се сајузи са Митровицом и Солуном.“[8]
Што се тиче обавеза о грађењу железница Јован Ристић пред Скупштином каже: “…ово је једна од најнемилијих обавеза које нам је конгрес наметнуо, јер ту морамо да примимо обавезе које не познајемо. Но конгрес је то учинио по својој сувереној власти и не саслушавши оне, на које је терет пренео.“[9]
Истоврмено док трају јавне и тајне расправе о изградњи пруга кроз Србију у другим крајевима где живе Срби, првенствено на територији данашње Војводине, тада Угарске, о железници се размишља као о најсавремнијем средству за сигуран и брз превоз робе и људи. У то време народни посланик у Угарском сабору Светозар Милетић поднео је угарском министру комуникација интерпелацију[10] у којој тражи одговор на питање којом трасом ће ићи пруга Кикинда-Панчево. Покретање питања је занимљиво зато што га Светозар Милетић поставља, иако је изградња те пруге далеко од реализације, а њеном изградњом дошло би до могућности да се Панчево повеже са Београдом. Питање је гласило:
“Пошто је питање Кикиндско-Панчевачке жељезнице до те стадије дошло, да ће се краљевско угарска влада можда још у међевремену до идућег земаљског сабора са дотичним предузимачким друштвом наиме са друштвом државне железнице упустити у концентрацију, којом ће пругом та жељезница између Кикинде, Бечкерека и Панчева ићи;
Пошто је општина меленечка дознала, да је намера дотичног друштва та, да пруга између Кикинде и Бечкерека иде тако званом “ваздушном“ линијом, и по томе преко контрактуални села: Новог Села (са 624 душа) и Топоље (са 728 душа) поред Торде са (са 3858 душа) и преко С. Михаља (са 903 душе), од Меленаца читаву миљу на далеко;
Пошто се пак при грађењу железнице није једино краткоћа пруге, него су и народни-економни, и трговински одношаји меродавни и пошто је с те стране пробитачније да пруга иде поред Башахида и Меленаца, који последњи имају 9156 душа, а са околином Елемиром, Куманом и Тарашом 20.277 душа, и на 63.232 јутра производе 811.400 мерова, или 662.205 центи разне ране, а са даљом околином Турским Бечејом и Врањевом (34.700 душа) производи на 115.267 јутара и 1.247.400 мерова разне ране, тако да би приход транспорта на тој само 1600 хвати дужој пруги далеко надмашио диференцију камате од трошка на ту линију око 200.000 фор. износиће;
Пошто су Меленци варошица, средиште срезке власти, и место лековитог купатила, и пошто је то место готово жртве на ту цел поднети, нудећи безплатно земљиште за пругу, колодвор, и здања за пециво цигље и црепа, и 3000 радника у помоћ чему би и Башахид притекао;
Пошто дакле све околности за то говоре, да је целисходније по речену пругу вући поред Башахида, од горе намењене линије; то стављам на г. министра комуникација следећу
Интерпелацију:
Да ли је то учинило, и ако није, да ли је вољно учинити кораке за извиђање стања ствари, и наведени података, и да ли ће према томе настојати, да се жељезничка пруга Кикиндско-Бечкеречка повуче поред Башахида и Меленаца?“[11]
Угарски сабор почетком јуна 1907. године отпочиње расправу о злогласном законском предлогу о железничкој прагматици. Он је подразумевао предлог о правилнику или службовању код железница којим се подразумевало да се као званични језик на железницама у Хрватској и Славонији уведе мађарски језик. То је било у супротности са државноправним поравњањем између Угарске и Хрватске из 1868. године којим је било установљено да је на земљишту Хрватске и Славоније, не само код аутономних, већ и код заједничких звања званични језик хрватски. Због тога су хрватски делегати: Хрвати и Срби у Будимпешти отпочели жестоку скупштинску борбу против усвајања законског предлога о железничкој прагматици. Саборска расправа отпочела је уз огромну нетрпељивост према хрватским делегатима, јер се знало да ће они сви листом говорити против предлога, а поготво што су делегати говорили хрватски, односно српски, а то је Мађарима ужасно сметало, јер су били навикли да се у мађарском сабору говори искључиво мађарски. Како је расправа трајала две недеље и пошто ја мађарска влада увидела да та расправа може трајати у недоглед, пошто су осим четрдесет хрватских делагата у расправи против законског предлога учествовали и народносни посланици, влада и сабор дошли су на идеју да прекину расправу и да опуномоће владу да железничку прагматику спроведе наредбеним путем. Саму расправу о железничкој прагматици управо је започео као говорник опозиције, истакнути српски политичар у Угарској, др Михаило Полит-Десанчић, посланик Српске либералне странке својим опширним говором којим је означио становиште Хрватске. Он је посебно нагласио, да међу Хрватском и Угарском нема државног јединства, већ само савезништва, односно државне заједнице. Ово је наишло на бурну реакцију мађарских посланика и њихово жестоко противљење, где су Полита прекидали и упадали му у реч. Међутим сви следећи говорници наставили су да развијају тему у правцу који је др Полит у говору означио. Делови овог говора одржаног у угарском сабору 6. јуна 1907.[12] гласили су:
“Славни саборе!…Прећи ћу на законски предлог који је на дневном реду. Да бисмо разумели тај законски предлог, ваља да будемо на чисто с тим, какав је однос међу Хрвтаском и Угарском. Је ли то државни однос или је налик на онај однос, што је негда у Угарској одговарао мунипицалним правима жупанија?…
…Веома поштовани господин министар трговине у јучерашњем је свом говору набројао, колико хрватских, односно српских намештеника има код железнице. Питам ја славни саборе, је ли то милост? Зар Хрват и Србин, за кога закон вели, да је политички народ, који има сопствено земљиште, у Хрватској да нема права на то да буде намештен код железнице? Кад сам једном говорио са државним тајником, с радошћу сам узео на знање његову изјаву, да су железнички званичници учинили злоупотребу тим, што демонстративно нису хтели са публиком да говоре хрватски, и да ће он учинити краја таквим злоупотребама. То је била сасвим умесна реч…
…Видим, славни саборе, да ме не слушате стрпљиво, с тога ћу завршити свој говор. Рекао сам, да смо ми народносни посланици приморани, да отрпимо све, али да то Хрватска није дужна да трпи. Али ми народносни посланици осећамо неправду, која се овим законским предлогом наноси Хрватима, те стога ми народносни посланици веома замерамо, што је овакав законски предлог изнесен пред сабор. Изјављујем с тога како у своје име, тако и у име својих начелних пријатеља, да не могу усвојити овај законски предлог.“
Овај говор оставио је велики утисак на Србе и Хрвате, па је тако сам Полит добио признања из свих крајева, не само из Хрватске и Славоније, већ и из Далмације, па чак из Босне, како од Срба, тако и од Хрвата. Након расправе о железничкој прагматици сабор се разишао на летњу паузу.
Већ наредне 1908. године железница је поново у центру пажње, др Михаило Полит-Десанчић у угарском сабору покреће расправу поводом интерпелације о трговинском уговору са Србијом и о трансбалканској железници. Интерпелацију о новопазарској санџачкој железници коју је др Полит поднео угарском министру – председнику Веклеру 16. фебруара 1908. године, добила је своју допуну у интерпелацији коју је Полит поднео истом министру 26. марта 1908. године по питању трговинског уговора са Србијом и трансбалканске железнице и тако повезао ове две ствари. Дозвола Аустроугарске за грађење новопазарске санџачке железнице довела је и до новог пројекта о градњи трансбалканске железнице од Дунава до Јадранског мора. Како се санџачка железница сматрала као војно-стратешка, тако се трансбалканска железница посматрала као трговинско-привредна, која би служила малим балканским државама. На овај пројекат су благонаклоно гледале Русија и друге европске велесиле. По овом питању др Полит је у Угарском парламнету између осталог рекао[13]:
…“Славни саборе! Већ је две године томе, да сам био слободан упутити на врло поштованог господина министра – председника интерпелацију у ствари односа са Србијом. Онда сам изразио то своје уверење, те је Угарској у интересу – па се и јавно мишљење слагало са тим мојим схваћањем – да се однос према Србији што пре доведе у ред, како би се међусобни саобраћај и трговински односи регулисали…
…На жалост, славни саборе, однос међу Угарском и Србијом је у неком погледу врло затегнут. Данас не постоји више онај пријатељски однос међу Угарском и Србијом, који је постојао читаво једно столеће…
…Недавно сам имао прилике, да на г. Министра – председника управим интерпелацију у ствари железнице кроз новопазарски санџак. Онда сам разложио важност те железнице. Нећу да понављам оно, што сам рекао, али је сигурно, да је концесија, што ју је наша влада добила од Порте за градњу те железнице, изазвала узбуђење у целој Европи; ту железницу сматрају не као трговинску, него као војничку, стратегијску железницу. Али главна и озбиљна је ствар, да се због те санџачке железнице распао цео систем међу велесилама, пропао је онај разглашени мирцштешки споразум између Аустро – Угарске и Русије. Немојте, поштовани госп. Министре – председниче, то порицати, то је тако свето, да мирцштешки споразум и систем међу велесилима данас више не постоји. Али шта је отуда важно по Угарску? Санџачка железница изазвала је мисао друге једне железнице, а ова није стратегијска, војничка, него чисто трговинска железница, а то је прекобалканска железница. По Угарску не може бити свеједно, где ће бити та траса, где ће почети, а где ће се свршити та железница. По Угарску није свеједно, да ли та железница почиње код Дунава између Панчева и Оршаве или даље на Доњем Дунаву и да ће се завршити на Адрији…“
Узевши у обзир чињеницу да је Србија дугогодишњим марионетским статусом према Аустроугарској била комплетно потчињена, био је потребан само један аустроугарски корак да онемогући српске планове, што ће показати предстојећи Царински рат. Анализирајући погубност аустроугарске политике према Србији, али и лицемерност Енглеске, посланик Српске либералне странке др Полит је на угарском сабору још и рекао[14]:
„Велики план који се односи на ову ствар, јесте прекобалканска железница; ову хоће да проведу од Дунава све до Јадранског мора а један крак железнице све до Солуна. Мада је однос међу Бугарском и Србијом тако запет, ипак се у неким стварима слажу. Знамо да су Бугарска и Србија склопиле не само царински савез већ и царинску унију, и ову је само наша монархија спречила. Држим да ће се у овом питању, то јест у погледу те грандијозне железнице, Бугарска и Србија сложити. Сад ћете питати: одакле ће узети капитале за ту огромну железницу, када су Србија и Бугарска тако сиромашне државе? То је најситнија ствар. Ено енглескога капитала, ено многих Европљана, који ће врло радо изградити ту железницу, и последица тој железници биће, да ће Енглеска преко Солуна или преко других лука на Јадранскоме мору моћи уважати своје артикле на Балкан и онда ће се читаво Балканско полуострво отргнути од Аустроугарске. Онда ћемо узалуд затварати границу против Србије, јер ће они преко Солуна и других лука моћи уважати и изважати фабричке предмете.“
Изградња железничких пруга била је од изузетне важности за државни развој и зато је често била предмет расправе на седницама скупштина кроз историју.
Литература:
- Беседе Дра МиХ. Полита-Десанчића, III део, Прва књига, Браник, Нови Сад 1910.
- Ђурађ Мрђеновић, Гвоздени пут, ЖТП Београд, Београд 1974. године
- Инж. Петар Миленковић, Историја грађења железница и железничка политика код нас (1850–1935), Београд 1936
- Николић Ј.; Историја железница Србије, Војводине, Црне Горе и Косова; Завод за НИПД ЈЖ, Београд 1980.
- Српско-мађарски односи кроз историју, зборник радова, Филозофски факултет – одсек за историју, Нови Сад 2007.
- Чонкић Милорад; 100 година железница у Војводини; “НИН“, Београд 1958.
[1] Српске новине, 26.август 1864. године
[2] Историја грађења железница и железничка политика код нас (1850 – 1935), Инж. Петар Миленковић, Београд 1936.
[3] Српске новине, 04.октобар 1867. године
[4] Гвоздени пут, Ђурађ Мрђеновић, ЖТП Београд, Београд 1974. године
[5] Исто
[6] Исто
[7] Говор Јована Ристића, одржан пред скупштином 13.јула 1878. године, по повратку из Берлина, без присуства публике
[8] Исто
[9] Исто
[10] Интерпелација – (лат. interpellatio од interpellare – прекидати нечији говор питањем,упасти у реч) је квалификовано посланичко питање које се од обичних питања разликује по томе што се поводом интерпелације отвара расправа у пленуму парламента и спроводи гласање. Код посланичког питања основни циљ добијање информације, а код интерпелације се ради о оцењивању ипретресању политике владе. Интерпелацијом се захтева од владе да образложи и оправда неке своје поступке и мере.
[11] “Застава“, 15.март.1872. године
[12] “Беседе Дра МиХ. Полита – Десанчића, III део, Прва књига, Браник, Нови Сад 1910., стр 193-207.
[13] “Беседе Дра МиХ. Полита – Десанчића, III део, Прва књига, Браник, Нови Сад 1910., стр 317-321.
[14] Исто, стр 183.
Остави коментар