Аутор: мср Огњен Карановић
На заштиту бокељске колективне свести свакако је утицала биолошка, економска, духовно-културолошка и политичка издвојеност Боке у односу на историјске процесе и стања која су пратила повесницу развоја српског етницитета у пречанским земљама или у потоњој младој српској држави са центром у Шумадији, али и оној устројеној око Цетиња и четири нахије у Црној Гори и Брдима. Симо Матавуљ и Вук Караџић добро су приметили да је српски језик задржао своје исконске вредности попут чистоте изговора, отпорности лексичких конструкција, па и лепоте лексема управо у Боки, иако су диференцијације у локализмима српских говора биле највише изражене у спектру бројних бокељских општина и насеља. У политичком погледу једна специфичност највише указује на испреплетеност државноправних традиција српског народа у Боки и Србији јужно од Саве и Дунава. Наиме, у овим регионима очуван је снажан утицај и структуре у претходном есеју помињаних народних самоуправа у локалним заједницама које су представљале нуклеусе, тј. правно-политичке платформе у изградњи државноправне мисли у Србији, али и на овим просторима у претпрошлом и претходном столећу. Уколико говоримо о народним самоуправама у Србији и Боки, уистину препознајемо чак и значајну подударност у сегментима политичко-правних структура ових организама у организацији власти, где су бокељска искуства свакако старија и садржајнија. Поменута искуства представљала су институционални оквир и дамар који је условио учешће народа Боке у раду чувене Скупштине уједињења Црне Горе и Брда и Боке 10. новембра 1813. године када је осам месеци на федералним основама функционисао политички и правни апарат заједничке државе у Приморју са модерно устројеном владом и представничким телом што нам говори да је политичка свест Боке била детерминисана знатно пре оне која је постојала у пречанским земљама. Аутохтоне националне политичке институције, као изразе грађанског друштва и ослободилачке мисли, српски народ у пречанским земљама градио је од 1848. до 1918. године. Такође, систем народних самоуправа у локалним заједницама био је непознат пречанском политичком и правном систему.
Међутим, из којих разлога тврдимо да је то уздизање грађанског друштва, његове културе и националног профила као савременог духовног израза, између осталог и етнолошких одлика тих конкретних заједница у Боки и Војводини имао српски идентитетски печат? Несумњиво, оснивање Српске кредитне задруге 1904. године у Херцег Новом, десет година раније и Српске читаонице, Друштва српске омладине имају своје институционалне еквиваленте у историјатима Српске читаонице у Иригу из 1842. године и Новом Саду 1844. године. Међутим, откуд Бокељима, пречанским Србима, оснивачима тих националних институција, али владикама црногорским које смо наводили у претходном есеју, „право“ да готово никада не пружају доказе о исправности њихових ставова да припадају српском роду. Уосталом, данашњи мислиоци посткомунистичке и протоевропске свести на овим просторима непрекидно их опомињу на ту околност, а они, разумљиво, осим својим делима и писаном материјалном заоставштином немају прилике да им одговоре. Но, оставимо сад по страни књиге староставне, вратимо на маргине досаде архивску грађу, па и историографска дела. Уосталом, нуклеусе њиховог настанка, као и најбоље доказе о истоветности духовног и идентитетског карактера народа Боке и Војводине проналазимо у примерцима најстаријих писаних извора, оних које представљају и заметке свих видова књижевности, а кључни су за познавање прошлости, а онда и природе свих људских цивилизација европоцентричног карактера. Наравно, говоримо о јуначкој, епској песми. Она је непогрешива, она је неумољива и робустна према свим покушајима манипулативне интерпретације, тумачења њене поруке и вредности. Тако је то од Хомера и његових епова, преко Шекспира до Његоша. Тако је то од античке Грчке, преко ренесансне Италије до рационалне и романтичарске Боке и Српске Војводине. А нема нације да је настала а да процес њене генезе није био заснован на темељима које је понудила, које је у фундаменте једне грађанске културе уградила епика и њена јуначка песма.
Шта то певају векови Боке и Пречанских земаља? Чему се надају, за чим жуде, шта их храбри и чега се боје? Поглавито певају о Косову као о казненој победи за своје овоземаљске слабости, о Марку Краљевићу као избавитељу из незаслуженог ропства под Турцима и другим освајачима ове наше крваве земље, певају о свецима српским који осташе чувари наше свести и умног здравља, попут Светог Саве. Није Црква чувала те записе јуначких стихова, ретко их је и записивала. Записали су их они заточници слободе, братства и једнакости српског народа које смо спомињали у претходном есеју, попут Вука, док су те записе тумачили великани светске интелигенције попут Асмуса Серенсена. Шта нам откривају ти тумачи? Где наше интересовање усмеравају историја и теорија епске књижевности Боке и Пречанских земаља? Око 1700. године или кратко време после ове године, у јужнодалматинским и бокељским насељима Котору, Перасту и Дубровнику забележено је око педесет епских песама, уз то је око 1750. године, дакле пола века касније забележено преко двадесет песама које су биле сачуване у пет рукописа. Два од три рукописа налазила су се под заштитом у Југословенској, данас Хрватској академији знаности и умјетности у Загребу, а садржала су укупно двадесет шест песама, у петнаестерцу, односно у шеснаестерцу и то са редовним рефреном. Обимна рукописна збирка у манастирској библиотеци у Дубровнику из 1758. године садржи три слоја записа: најпре четрнаест песама у истом стиху већином са нередовним рефреном, делом и без рефрена, а као записивач помиње се католички свештеник Матео из Дубровника који је преминуо у Риму 1728. године, затим осамнаест песама у истом стиху које је сакупио извесни Бетондић, али су све то песме без рефрена; и коначно, од разних сакупљача још шест песама у истом стиху измешаних са већим бројем епских песама у десетерачком стиху, при чему су и ових шест песама без рефрена. Један рукопис из Дубровника има још две песме, а у једном запису из Пераста из 1700. године имамо девет песама чији је садржај локалног карактера. Збирке за које се може доказати да потичу из времена пре 1750. године садрже само песме дугог стиха. Чињеница да песме кратког стиха припадају искључиво најмлађем слоју писања после 1758. године говори нам да су оне са дугим стихом настале у периоду од XVI до XVIII века, посебно у XVII столећу.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Божић, Иван (1979). Немирно Поморје XV века. Београд: Српска књижевна задруга.
Божић, Иван (1982). „Распад млетачког система у Приморју”. Историја српског народа. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 403—413.
Бојовић, Јован Р. (1991). „Историјски оквири уједињења Црне Горе, Паштровића, Будве и Боке Которске 1813. године”. Уједињење Црне Горе и Боке Которске 1813-1814. године. Титоград: Историјски институт. стр. 17—27.
Микавица, Дејан; Васин, Горан; Нинковић, Ненад (2013). Историја Срба у Црној Гори 1496—1918. Нови Сад: Прометеј.
Микавица, Дејан; Васин, Горан; Нинковић, Ненад (2017). Срби у Црној Гори 1496—1918. Никшић: Институт за српску културу.
Милићевић, Јован (1981). „Црна Гора 1797—1851”. Историја српског народа. 5 (1). Београд: Српска књижевна задруга. стр. 159—211.
Милутиновић, Коста (1981). „Срби у Далмацији 1797—1878”. Историја српског народа. 5 (2). Београд: Српска књижевна задруга. стр. 277—307.
Милутиновић, Коста (1983). „Настанак политике новог курса на Приморју”. Историја српског народа. 6 (1). Београд: Српска књижевна задруга. стр. 349—374.
Остави коментар