Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
Књига Последице модерности[1] настала је, како Ентони Гиденс наводи, из низа предавања одржаних на Стенфорд универзитету у Калифорнији, априла 1988. године, у спомен на Рејмона Фреда Веста. На опрезно кретање кроз теорије и из њих изведене интерпретације и критике, аутор се отиснуо одмах по истицању проблемске равни свог истраживања: развити „институционалну анализу модерности која ће бити културно и епистемолошки обојена“ (Гиденс 1998: 13). Дакле, потребно је анализирати шта модерност јесте, а затим дати дијагнозу њених последица од самог настанка. Гиденс је најпре дефинисао сам појам модерности, оставши изван компликоване терминологије, и представио је као скуп облика друштвеног живота или организације који постоје од XVII века у Европи и шире своје утицаје по целом свету. Међутим, типови друштвених система у „новом добу“ (Гиденс је ову књигу писао пре више од 30 година) углавном су са негативним предзнаком („информатичко/потрошачко друштво“). Аутор наглашава да ће се критички поставити према доминантним становиштима које је утемељила социологија, дисциплина која се највише и најтемељније бави изучавањем модерног друштвеног живота.
Постоји проблем који Гиденс објашњава утиском многих од нас да смо заробљени у свету у ком се одвијају догађаји које не разумемо у потпуности и за које нам се чини да су ван наше контроле и не можемо утицати на њих, а све то резултира осећањем дезоријентације и нашом немогућношћу да постигнемо системативно знање о друштвеној организацији. За почетак, модерност потире традицију: „Животни облици које је донела модерност уклонили су све традиционалне типове друштвеног поретка, на начин који никада раније није био забележен“ (Гиденс 1998: 16). Обележја модерности аутор је назвао „дисконтинуитетима“ и побројао три кључна: брзину промена, ширину промена и унутрашњу природу модерних институција (на пример, потпуно робни карактер производа и најамног рада). Модерност је биполарна: има своју светлу и тамну страну. Светла страна су њене могућности, и њих су најчешће истицали класични оснивачи социологије. Маркс и Диркем су сматрали да је модерно доба пуно проблема, али да позитивних могућности има више и да су доминантније. Опасности које окружују свет о коме је писао Гиденс, а и свет данас, све више доводе до губитка вере у прогрес.
Модерност има 3 концепције: институционалну, друштвену и ону која говори о социолошким знању и карактеристикама модерности. Уз опис последње концепције, за коју важи да производи знање о модерном друштвеном животу, а то знање се може употребити у сврху предвиђања и контроле, Гиденс наводи да би пожељно било напустити социолошку перспективу и на други начин прићи проблему модерности, како бисмо га сагледали на прави начин. Социологија нуди своја тумачења од којих Гиденс покушава да се огради. Кроз целу књигу он наводи становишта и цитате других аутора који су се бавили проблемом модерности, али ниједан став не узима као коначан, већ их до танчина разлаже, указујући на мањкавости или предности таквог посматрања и тумачења.
Динамизам модерности проистиче из такође три битне ставке: раздвајања времена и простора, искорењивања друштвених система и, најзад, рефлексивног уређивања и преуређивања друштвених односа (рефлексивно присвајање знања). Раздвајање времена и простора битна је карактериситика модерности. Све раније културе, како их Гиденс назива „премодерне“, поседовале су начине рачунања времена и простора. Писмо и календар су повезивали КАДА и ГДЕ. Међутим, од појаве механичког сата почело је раздвајање, које је све више напредовало. Календар је стандардизован на светском нивоу, и датирање је сада једнако у целом свету. Гиденс наводи и феномен дочека новог миленијума који би требало да се обележи (као што и јесте) у целом свету. Место у модерном времену он означава као „фантазмагорично“, јер локалитете обликују удаљени друштвени утицаји. Откривање далеких предела и прављење универзалних мапа допринело је независности простора у односу на друга места и регије. Раздвајање времена и простора имало је своје последице, као што је појава „радикалне историчности“, односно прихватања јединствене прошлости, узрокована поменутим стандардизованим системом датирања, али аутор као најбитнију последицу наводи процес искорењавања.
Искорењавање је „издизање друштвених односа из локалних контекста интеракције и њихово реструктурисање у оквиру неодређеног протезања времена – простора“ (Гиденс 1998: 30). Постоје два типа искорењавања. Прво се односи на стварање симболичких знакова, а друго на успостављање експертских система. Дефинишући симболичке знакове, Гиденс се задржава на знаку новца, помоћу кога објашњава овај феномен. Маркс је новац назвао „универзалном курвом“, а као механизам искорењавања, према Талкоту Парсонсу, новац је „средство циркулације“ у модерном друштву. Гиденс овим одређењима налази мане, закључујући да новац омогућава одвијање трансакција помоћу актера који су на другим странама света, дакле, удаљени у времену и простору. Од иницијалне форме новца, дуга који се враћао трампом или плаћањем, новац је постао чиста информација, скуп бројева на одштампаном папиру, омогућавајући онима који учествују у размени да на рукама и не осете додир новчанице.
Други тип искорењавања има везе, као што смо напоменули, са експертским системима. То су „системи техничких постигнућа који организују велика подручја материјалног и друштвеног окружења у којем данас живимо“ (Гиденс 1998: 35). Наиме, велика већина лаика ће се повремено посаветовати са стручњацима око теме која им није блиска. Сви механизми искорењавања зависе искључиво од поверења. Експертски системи јесу процеси искорењавања јер пружају гаранцију нашим очекивањима у раздвојеном времену – простору. Аутор сâм нема поверења у досадашња истраживања, и сва их подвргава детаљним анализама.
Поверење је кључна реч књиге Последице модерности, њен лајтмотив. Реч као таква настала је XVII веку (када је конституисана и модерност!) и то као шпански поморски термин, који је замењивао дотадашњу употребу речи fortuna (речи карактеристичнe за ренесансну и барокну дубровачку књижевност). Гиденс наводи неколико енциклопедијских дефиниција поверења и истиче њихове мањкавости, јер се поверење најчешће поистовећује са поуздањем, што није исто. Поверење је посебан тип поуздања и претпоставља свест о околностима ризика. Аутор категорички одбија да се сложи са Луманом који као заштиту од ризика препоручује неделовање, што није тачно на неколико нивоа. Неделовањем не можемо избећи опасности које прете, чак су веће шансе за то ако се ухватимо у коштац са њима. Гиденс је поверењу посветио највећи део књиге, и пишући о одређењу овог феномена, наводи доста чинилаца: да служи да се смање или уклоне опасности, да је повезано са одсуством времена – простора (нема потребе имати поверење у некога ко је стално ту, израженије је у односима на даљину) итд.
Kaда је реч о односима традиције и модерности, проучаваоци овог феномена се углавном слажу да традиција има све мању улогу у животима људи. „Рефлексивност модерног друштвеног живота састоји се у чињеници да се друштвене праксе непрестано испитују и мењају, у светлу нових информација о самим тим делатностима, тако да се њихове карактеристике садржински мењају“ (Гиденс 1998: 45). Друштвене науке су са модерношћу више и дубље испреплетане, управо због промењивости друштвених пракси. У рефлексивности модерности социологија заузима средишњи положај, јер је управо социологија, како Гиденс напомиње, најопштији тип рефлексије о модерном друштвеном животу. Примера ради, службене статистике нису само „тврди“ канцеларијски подаци, већ и те како утичу на друштвени свет. Знање о високој стопи развода на одређеном подручју, може утицати на склапање брака житеља тог места.
Трећи поменути фактор динамизма модерности, поред одвајања времена и простора и развоја механизма искорењавања јесте рефлексивно присвајање знања. „Узета заједно, ова три својства модерних институција помажу да се објасни зашто живот у модерном свету више подсећа на вожњу кочијама коју вуче змај у касу (juggernaut) него на вожњу аутомобилом који се пажљиво контролише и којим се добро управља“ (Гиденс 1998: 58). Пишући о развоју феномена града од најранијих цивилизација, до данашњег времена, Луис Мамфорд је у књизи Град у историји дао сличну слику модерног човека:
„Наша данашња цивилизација је џиновски аутомобил који све брже и брже јури једносмерном улицом. Но по његовом садашњем домету, том аутомобилу недостају, нажалост, кочнице и управљач, тако да возач има власт над колима једино утолико што може да повећа брзину, иако је у својој заљубљености у машину и жељи да постигне највећу могућу брзину сасвим заборавио циљ путовања“ (Мамфорд 2006: 594).
Вожња пакленим колима може имати ненамераване последице, али могу се десити и неке грешке у нацрту, или у управљању и изазвати катастрофу, попут примера који је Гиденс употребио као мото књиге, а то је експлозија у Чернобиљу 1986. године. На то је мислио Маркс када је модерност назвао монструмом, истакавши да њоме можемо управљати, али да се често може отргнути контроли и смрвити оне који јој се опиру. Може кривудати и мењати смер, али вожња може пријати и изазивати усхићење.
Када говоримо о институционалним димензијама модерности, требало би поменути капитализам, индустријализам, контролу над средствима принуде и надзирање. Успон надзирања директно је повезан са успоном модерности, најчешће у политичкој сфери, али и у другим. „Према часопису Economic широм Америке постављено је тридесет милиона камера за надгледање, а сваки Британац може да очекује да ће бити снимљен камером у просеку три стотине пута у једном дану. Да ли би ово требало да нас плаши? У истом часопису наводи се да само неколицину људи потреса чињеница да су ʻнадгледаниʼ“[2]. Феномен који Гиденс помиње кроз наговештај, постаје владајући 28 година касније у ери интернета и ријалити програма.
Процват модерности омогућила је глобализација, односно, како Гиденс наводи, „интензификација друштвених односа на светском плану, која повезује удаљена места на такав начин да локална збивања уобличавају догађаји који су се одиграли километрима далеко и vice versa“ (Гиденс 1998: 69). Аутор за пример глобализације војне моћи узима сâм рат, односно чињеницу да су два локална сукоба попримила светске размере. Глобализацијом медија човек из удаљеног места може боље разумети савремене догађаје него неки човек из града, или како каже Гиденс – председник владе сто година раније. Овим путем, људи су свесни догађаја из целог света и више ништа није непознаница. Нарочито сада, скоро четири деценије након објављивања Последица модерности када је свака информација доступна, на само два клика од нас.
Модерност је проузроковала промене одређења неких појмова. Примера ради, Зимел наводи да је такав термин „странац“, а социолози су извели генералан закључак да у модерном друштву многи људи своје време проводе ступајући у односе са људима који су им непознати. Са друге стране, исто је и са пријатељством: у премодерним временима пријатељ је имао средишњу важност, уживао безусловно поверење, а његове најцењеније вредности биле су искреност и част. У модерним заједницама пријатељ је и познаник и колега, а његове вредности су лојалност уместо части и аутентичност уместо искрености. До тога је дошло и самом променом индивидуе која је све више усредсређена на саморазвој, „што доводи до нарцистичког хедонистичког бављења егом“ (Гиденс 1998: 120). На питање због чега већина људи има поверење у поступке других о којима (поступцима) мало знају, аутор даје наслућивани одговор – у условима модерности поверење је прећутно прихватање околности у којима су друге алтернативе недоступне. Дакле, и поверење је изгубило своје главно обележје. Иако је поверење у друге психолошка потреба, са процватом модерности та потреба је све истакнутија и прихвата се наслепо.
Правећи табелу разлика између премодерности и модерности, Гиденс на првом месту разликује односе према поверењу: у премодерном добу је засновано на сродничком систему, у модерном – на сексуалном и пријатељском. Премодерно одликује локална заједница која представља простор поверења, а модерно – апстрактни системи. Излишно је рећи да премодерно инсистира на традицији, а модерно је загледано у будућност. Говорећи о ризицима, премодерни човек разликује: претње из природе, људско насиље и губљење религиозне милости. Ризици модерног човека су претње од рефлексивности модерности и претње личног бесмисла.
Суочен са ризиком, човек има неколико могућности које Гиденс назива „адаптивним реакцијама“. То су прагматичко прихватање, трајни оптимизам, цинички песимизам и радикално ангажовање. Порука која провејава кроз свих 170 страница књиге јесте да ниједно опредељивање не би требало да буде радикално направљено, да је најчешће најбољи онај избор који се налази имеђу две или више могућности. Тако је и са адаптивним реакцијама, побројавши их, аутор нам је предочио њихове мањкавости, нпр. прагматичко прихватање у крајњој линији изазива анксиозност, а радикално ангажовање – претерано реаговање и стварање друштвених покрета. Суочен са проблемом, човек би требало устане против њега. Али шта ћемо ако је тај проблем вишевековна борба против модерности која је константно у прогресу? Неколико деценија након што је Ентони Гиденс написао Последице модерности свесни смо да можемо дописати још 170 пута по 170 страна о датој теми. Модерност нас кошта више него што је енглески социолог претпоставио пишући ову књигу.
ЛИТЕРАТУРА
Гиденс, Е. (1998). Последице модерности. (В. Бига, & М. Лазић, Преводиоци) Београд: Филип Вишњић.
Јелисавчић, М. (2016): http://novipolis.rs/blog/29916/do-poslednjeg.html (Приступљено 2 .12. 2024. у 13.30)
Мамфорд, Л. (2006). Град у историји: његов постанак, његово мењање, његови изгледи. (В. Ивир, Прев.) Београд: Book & Marso.
[1] Десет година касније, књигу су на српски језик превели Весна Бига и Младен Лазић (издавачка кућа „Филип Вишњић“, Београд).
[2] http://novipolis.rs/blog/29916/do-poslednjeg.html
Остави коментар