Аутор: проф. др Борис Стојковски, историчар
Историја Срба у Угарској и данашњој Мађарској највише је током историје била везивана за јужноугарске крајеве, односно простор данашње северне Србије – Војводине. Срем је ту имао посебно значајно место јер је он од 13. века простор где се Срби појављују. У време краља Драгутина и његовог сина Владислава то присуство је још видљивије. Но, насељавање Срба у Угарску и њихово мигрирање ка северу условљено је било османским освајањем српских земаља и целог Балканског полуострва, нарочито после Косовске битке 1389. године када је миграција све интензивнија.
Деспот Стефан Лазаревић се од 1403. године приближио угарском краљу Жигмунду Луксембуршком (1387–1437), постао је његов вазал, најближи сарадник и најбољи витез. За службу је добио низ поседа диљем Угарске, укључујући и палату у Будиму. Деспот Ђурађ Бранковић, пак, постао је и најбогатији угарски барон у једном тренутку. Деспотски поседи били су Дебрецин, Мункачево, као и Нађбања.
Поред феудалног сталежа, оличеног у владарима и угледним ратницима, у Угарску су почели да се досељавају и Срби различитих занимања. Након првог пада деспотовине 1439. године, почело је насељавање Срба трговаца из Ковина у Банату у данашњи Српски Ковин у близини Будимпеште. Негде у то доба ниче и црква у Српском Ковину. Речени трговци су добили и привилегије. Но, најстарија црква коју су подигли Срби у Угарској је Свети Лука у Купинику. Ова тврђава је била последња значајна резиденција Срба у Угарској. Извесно је да су Срби имали цркву и у Коморану.
Све до пада Угарске под османску власт, прво Мохачком битком 1526. године и коначно падом Будима 1541. године, Срби су долазили у Угарску и имали битну улогу у њеној позној средњовековној историји. У Хабзбуршкој монархији они су постали сада чинилац коме су гарантоване верске привилегије. Карловачка митрополија све до 1918. године била је водећа културна и духовна институција Срба у Угарској. Но, у ХХ веку, број Срба је опао, понајвише због процеса оптације, а њихов једини манастир у новој мађарској држави био је онај у Грабовцу. Он је до данас једини живи манастир који припада Будимској епархији Српске православне цркве и налази се на тлу данашње Мађарске.
У најновије време трудбеништвом високопреподобног архимандрита Методија ниче и манастир у Српском Ковину. Ова некада значајна српска православна црква у околини Будимпеште тако постаје лагано и други манастир који Срби имају на тлу Мађарске.
Стога је проучавање ове светиње од изузетно великог значаја. Овим манастиром се у прошлости бавило низ стручњака из различитих области. Наравно, историчари уметности ту заузимају посебно место, али се Грабовца дотичу у својим истраживањима и историчари који се баве прошлошћу данашње Угарске. Узевши у обзир озбиљну, некад и непремостиву језичку баријеру која постоји између српске и мађарске научне публике, те уопште заинтересованих за историју и културно наслеђе од великог је значаја публиковати је и на мађарском језику. Неретко је, а то је потписник ових редова и сам у више наврата имао прилику да спозна, да и сами Мађари врло мало знају о српском културном наслеђу које их окружује у Мађарској.
Др Ксенија Голуб, историчарка уметности из Будимпеште, изданак познате српске породице из Помаза, латила се једног подухвата чији је резултат капитално дело на око 430 страница под називом A gráboci ortodox monostor, односно Православни манастир у Грабовцу. Оно је изашло у овој години на измаку као плод заједничког деловања Српског црквеног музеја из Сентандреје и Будимске епархије. Књига је богато илустрована, штампана на изузетно квалитетном папиру и представља много више од обичне монографије једног манастира. Кроз историју манастира Грабовца ауторка плете и историју Срба у Угарској.
Након уводних страница захвалности те предговора, следи, како је методолошки исправно и у науци уобичајено увод. Ксенија Голуб пише и о својим претходницима, ранијим истраживачима прошлости овог манастира, али даје и поставку својих истраживања и циљеве које је ставила пред себе. Оно што ову књигу чини толико битном и за историчаре јесте једна историјска позадина која се овде даје. Наиме, да бисмо разумели прошлост Срба у Угарској, заиста је неопходно ствари поставити прилично широко. Радити на теми манастира Грабовца значи и детаљно изучавати најстарију историју Срба у Угарској, али и Далмацији и Хрватској због везе која ту постоји. Наиме, Грабовац спада у ретке манастире који су основани са дозволом султана од стране пребеглица монаха манастира Драговића у Далмацији. Први подаци су из прелазног периода, са краја средњег и већ почетка раног новог века јер речени монаси већ 1587. године имају прву дрвену црквицу.
Вратимо се за тренутак монографији др Ксеније Голуб. Дакле, сем овог историјског увода, јако је битно било мађарофоној публици, како научној, тако и свима онима који се занимају за повесницу Срба у данашњој Мађарској и историјској Угарској објаснити целокупну црквену организацију у раном новом веку, што се овде и чини. Наравно вододелница је Велика сеоба Срба из 1690. године. Овај догађај има веома велики значај и уистину се ради о нечему врло комплексном. Наиме, Срби су до тада присутни у Угарској и имају и своју развијену црквену организацију, нарочито у рано турско доба. Манастири постоје на Фрушкој гори и у Бачкој, те Банату, а постоје и цркве диљем Угарске. Но, 1690. године Срби у Хабзбуршкој монархији постају политички чинилац чије се привилегије и заснивају на њиховој верској припадности – православљу. Оваква слика даје свакако пуноћу објашњења о положају Срба у Угарској током раног новог века, односно у доба османске владавине над Угарском које се датује у раздобље 1526–1699. године, између Мохачке битке и Карловачког мира којим је окончан Велики бечки рат.
Осим историјске позадине важно је за оваква истраживања разумети и географски положај локалитета који се истражује. Зато је сасвим методолошки оправдано и преко потребно било објаснити где се налази Грабовац, посебно у контексту савремене картографије. Осим историјске географије, те картографских истраживања, методе историјске демографије приказују жупанију Толна, где се Грабовац налази, као и њено становништво од времена османског освајања. Само једна таква анализа може да допуни сазнања о томе зашто је баш Грабовац, односно то конкретно место изабрано да буде простор на коме је никао нови православни српски манастир.
Најстарија историја манастира Грабовца, од краја 16. века па до 1711. године представља темељно истраживање када је реч о овој православној светињи. Стога је заиста било веома тешко др Ксенији Голуб у својој монографији да се осврне на једну тако комплексну проблематику. Основни проблем лежи у чињеници да је главни, ако не и једини извор за најстарију историју манастира Грабовац Грабовачки летопис, односно Летопис манастира Грабовца, који је из 18. века, а који се води од 1593. године. Историчарима је добро познато колико је компликовано када пред собом имате само један извор и то позније провенијенције. Критика историјских извора, како унутрашња, тако и спољашња и додатан опрез у проучавању је тада и више него неопходан. Да проблематика буде сложенија потрудила се и чињеница да се Летопис чува у једном примерку у библиотеци Будимске епархије у Сентандреји. Ауторка монографије о Грабовцу др Ксенија Голуб је дала један добар преглед и генезу публиковања, те критичког проучавања Грабовачког летописа, па је исти и користила приликом давања историјског прегледа развоја овог манастира. Сам Летопис представља извор који се може проучавати са много аспеката. Он је и литерарни споменик, посебно када су у питању његове прве странице, чије се ауторство приписује монаху Пајсију. Сигурно је да би једно детаљније језичко изучавање овог текста могло донети низ нових сазнања о српском језику онога доба. Поред тога што је права ризница за историчаре уметности, манастир Грабовац, посредством свог Летописа чува и лингвистички фундус података који су свакако нови задатак за све оне који желе да иду стопама др Ксеније Голуб и наставе да изучавају прошлост манастира Грабовац, те Срба у Угарској. Ионако, када се све сагледа, мало је таквих језичких споменика који би могли да посведоче о томе који се језик, који дијалекат српскословенског ту користио у раном периоду. Како је Летопис преписан у 18. веку, те мешања језичких слојева сигурно би била интересантна онима који се тиме научно баве.
Мало је података о најстаријој прошлости Грабовца. Постоје нека сведочанства да је у средњем веку овде можда био и бенедиктински манастир, још у доба прве угарске династије Арпадовића. Ту би могао да лежи можда и најпрецизнији одговор на питање зашто и како је било могуће подићи баш ту манастир. Наиме, Турци су, као што је поменуто, бранили подизање нових манастира и цркава, али је у почетку била могућа обнова старих, или њихово поправљање. Узевши у обзир могућност да се баш овде у жупанији Толна налазио бенедиктински манастир, подизање Грабовца од стране православних монаха се не коси са шеријатском одредбом о забрани. Манастир Грабовац би у том контексту посматрано, био у ствари обновљена стара храмовна грађевина која се у то доба увелико налази у рушевинама.
Све до 18. века подаци су врло оскудни и др Ксенији Голуб, уз сав труд, који је свакако био најкомплекснији део подухвата, завршен је капиталном монографијом о Грабовцу. Треба узети у обзир и чињеницу да су у питању изузетно тешка времена. Најпре све до 1699. године у највећем делу Угарске владају Турци Османлије. Тек 1699. године Карловачким миром се успоставља поново хришћанска управа, овог пута оличена у Хабзбуршкој империји, али мир није потрајао дуго. Већ 1703. године целу Угарску захватио је устанак Фрање Ракоција. Он се у мађарској националној свести слави као национални јунак и борац за слободу, али из српске перспективе је ситуација ипак другачија. Он је представљао озбиљну претњу за Србе, па су и монаси из Грабовца пред налетом овог устанка, који је захватио земљу, побегли. Склониште су нашли у манастиру Шишатовац. Тек када је Ракоцијев устанак сломљен и угушен, од 1711. године наставља се историја манастира Грабовац.
У 18. веку дошло је до велике обнове овог манастира, који је, стицајем различитих околности, постао право духовно средиште Срба у Угарској и целој Монархији. Данас је управо тај барокни комплекс манастира са црквом Светих Арханђела у центру, оно што представља тај духовни центар Срба у Угарској. Како је Марија Терезија 1726. године укинула манастир у Српском Ковину, који је сад обновљен и постао друго општежиће Српске православне Будимске епархије, Грабовац је баш у 18. веку и постао све значајнији. У монографији др Ксеније Голуб сазнајемо до ситних детаља све што се тиче уметничког блага манастира. Она је описала како архитектуру манастирске цркве, тако и црквени мобилијар, намештај у храму и наравно фреске, те иконе и увек првенствено иконостас, када је реч о оваквим монографским подухватима. У њеном фокусу су и сликари, затим распоред фресака и њихов значај, као и иконографске везе. Живопис у Грабовцу ауторка посматра кроз призму врло развијеног српског зидног сликарства 18. столећа, али даје и важну, ређе примењивану компарацију. Она, наиме, даје и контекст грабовачког живописа у контексту угарског оновременог монументалног сликарства. Наравно, овакво поређење није могло да прође ни без рефлексија ка Бечу. Грабовачка библиотека, чије се преостале књиге данас чувају у поменутој епархијској библиотеци у Сентандреји права је ризница занимљивих књига које показују шта је све занимало грабовачке монахе, својеврсну елиту међу монаштвом Карловачке митрополије.
Оно што остаје као нада јесте да ће ова књига бити преведена на српски језик јер је свакако битно да и српско читалаштво, пословично слабо упознато са историјом и културом Срба у Угарској, буде упознато са једном оваквом значајном монографијом. Друго, ова монографија је од ове, 2024. године, апсолутно незаобилазно штиво за свакога ко жели да се озбиљно и професионално бави овом тематиком. Др Ксенија Голуб је отворила низ питања на која је и даље могуће давати одговоре и улазити у дубља истраживања. Културно и научно повезивање, те боље упознавање две суседне, али прилично далеке и једна другој непознате културе је свакако могуће. За то су неопходна систематски подржана истраживања, интердисциплинарно проучавање, те свеобухватан приступ када се изучава српска историја и култура у Угарској, те њена прожимања са мађарском и другим културама. Књига др Ксеније Голуб која је подстакла претходне реченице представља важну карику у том смеру.
Остави коментар