Аутор: проф. др Борис Стојковски, историчар
Пад српског царства 1371. године, а потом и Косовска битка 1389. године озбиљно су узбуркали некадашњу моћну српску државу. Османска освајања учинила су крај царству, а српске земље су делом пале под Турке, а делом наставиле да постоје и бориле се међусобно и против спољних непријатеља у намерама да опстану. Црква је делила судбину свог народа и како се приближавамо крају средњовековне епохе, све је мање података о оним који су управљали црквом.
После повлачења патријарха Јефрема након његовог другог управљања, на трон српских патријарха дошла је значајна личност патријарх Данило III, чија је делатност од изузетне важности за целокупну српску историју и културу. Поменут је у неколико дипломатских списа између 1391. и 1396. године, који се узимају као пад његовог патријарховања. Поменут је исто тако и 1395. године у повељи у Новом Брду коју је издала тада већ монахиња Евгенија (монашко име кнегиње Милице) са синовима Стефаном и Вуком, као и у једној недатованој повељи тадашњег кнеза Стефана Лазаревића и у једном исто тако недатираном рукопису манастира Високи Дечани. Он је био патријарх који је највероватније допустио да се мошти тада већ Светога кнеза Лазара пренесу из цркве Светог Спаса у Приштини у манастир Раваницу. Врло је извесно да је овај српски првојерарх заслужан и за настанак и развој култа Светог кнеза Лазара, па и за његову формалну канонизацију која је уследила управо негде у његово време. И мученички ореол, као и идеја жртвовања земаљског царства за оно небеско потиче управо вероватно од Данила III. Захваљујући њему након Немањића и Лазаревићи су добили ореол светородности. Уосталом, осим кнеза Лазара чије је светитељство до данас један од темеља целокупног српског идентитета, и Милица (монахиња Евгенија) и кнез и деспот Стефан су такође канонизовани.
Данило III је био и плодан писац. Писао је Похвалу кнезу Лазару врло узвишеним стилом и био је веома талентован и плодан књижевник. Ово му је дело без сумње најважније, а његов свечан и узвишен стил писања који краси ову похвалу огледа се и у његовим другим књижевним делима, као што су слова, затим житија и службе светим Немањићима, од Светог Саве, Симеона, па све до житија, слова и службе краљу Милутину. Кнезу Лазару посветио је и Службу, Пролошко житије (Синаксар), као и Повесно слово. Сви ови култни списи настали су поводом преноса кнежевих моштију и живи су сведоци развијања култа српског кнеза врло брзо након Косовске битке. Управо је овај патријарх веома заслужан и за развој косовског мита, те његовог учвршћивања у српском народу свега неколико година након мученичке погибије кнеза Лазара. Из времена патријарха Данила III је и помен хвостанског епископа Арсенија.
После вероватне, али потпуно непознате управе Данила IV као патријарха, наследио га је патријарх Сава V. Он је обавио погреб ранијег патријарха Јефрема, подигао му гробницу и после седам година прогласио га за светитеља. Сви ови догађаји записани су у Житију Св. Јефрема, које је написао епископ Марко хвостански, један од најплоднијих писаца тога доба познат и као Марко Пећки. За доба патријарха Саве V поменут је зетски митрополит Арсеније, наследник митрополита Давида, који је умро после пљачкања Луштице 1396. године. Помиње се у једној повељи манастиру Морачнику од 16. јуна 1417. године, те је вероватно пре тог датума умро јер га је наследио нови зетски митрополит такође по имену Давид, који се спомиње све до 1435. године у низу дипломатских докумената. На трону призренских епископа у ово време је владика по имену Јован, а након њега се спомиње још један епископ са именом Арсеније. Из овог времена је и помен браничевског митрополита Венијамина (наведен 1416. године), извесно последњег у низу оних који су столовали у браничевској саборној цркви Светог Николаја. Још једна личност из овог периода која је значајна, како за цркву, тако и за српску државу и дипломатију је био београдски митрополит по имену Исидор (1415–1423). Он је био један од најповерљивијих дипломата деспота Стефана, али и близак сарадник и пријатељ Дубровчана. Колико је са њима био близак најбоље сведочи чињеница да му је уступан и део прихода од царине, као и још неки дохоци од трговине.
Данило IV је српски патријарх о коме се готово ништа не зна, док се за његовог највероватнијег наследника патријарха Кирила I зна понешто, али и ту су подаци врло скромни. Углавном је у питању нејасан датум смрти, различито наведен у више летописа, а понајвише података о Кирилу се може прочитати и код Константина Философа. Он наводи у свом животу деспота Стефана да је патријарх Кирил(о) са свим сабором српских епископа осветио манастир Манасију на сам дан Духова 1418. године. Ма колико овај податак деловао лапидаран, у недостатку већег броја извора пружа могућност да се донекле ипак реконструише живот у деспотовини. Помен сабора српских епископа такође може да сведочи о постојању и даље живих епископских катедара и дијецеза које су функционисале у држави деспота Стефана Лазаревића. А и сама Манасија, будући ипак владарска задужбина свечано је освећена од стране самог патријарха и сабора. Деспот Стефан, можемо из овога назрети, имао је изузетно близак однос са патријархом и црквом. Београдски митрополит Исидор би у овом контексту био више правило, него неки изузетак.
Патријарх Никон I значајан је јер по његовом налогу и уз његов подстрек Константин Философ написао Живот деспота Стефана Лазаревића. Овај патријарх је поменут у неколико записа, између осталог и на једном јеванђељу које је око 1428. године преписао монах Доситеј. Патријарх Никон је, према овом запису, морао да бежи из своје резиденције манастира Жиче и пред налетом Турака је отишао да се склони у Подунавље, где се одржао сабор на коме су, по овом запису, били и деспот Ђурађ и цела властела. Изгледа да је умро најраније 1435. године, што се опет сазнаје из једног записа на рукописној књизи Триода.
Поједини аутори спомињу патријарха Теофана, али је он потпуно непозната личност, ако је уопште и столовао на трону Светога Саве. Неки ранији аутори су нарочито на основу недовољно јасних извора покушавали да реконструишу хронотаксу српских архиепископа и патријараха, али је то један рударски посао због озбиљног недостатка изворних података. Никодим II се сматра претпоследњим патријархом пред пад деспотовине, а спомиње се да је био игуман Студенице, те да је поклонио и једну књигу овом манастиру у време када је већ био српски патријарх. Он је, према новијим истраживањима румунских историчара, хиротонисао 1452. године у Србији Теоктиста за новог митрополита Молдавије, уместо старог митрополита Јоакима који је био присталица уније која је 1439. године склопљена у Фиренци између цариградске патријаршије и Рима.
Изузетно је мало података о патријарху Арсенију. На трону српских патријараха седео је у периоду од 1453. или 1457, па све до 1463. године, дакле, у једном од најтежих тренутака српске историје, када је средњовековна Србија падом Смедерева 1459. године, престала да постоји, а редом су и друге српске земље нестајале са лица Балкана. О овоме архијереју зна се толико да је био велики библиофил, али и да је сам учествовао у преписивању дванаест минеја, и да му је у томе помогао његов претходник на трону Светог Саве Никодим. Само преписивање минеја се одвијало у манастиру Кончуљу. Из једног записа знамо још толико, да је у његово време титулу рашкога митрополита носио владика по имену Генадије, макар у једном периоду.
Након њега све до патријарха Макарија (познатог као Соколовића) нема помена српских првојерараха, али има нешто скромних помена о другим архијерејима у српским земљама, понајвише из неких дипломатичких списа, те са записа и натписа. Помиње се, нпр. скопски митрополит Јосиф (на трону бар до 1473. године), а потом су на овој катедри седели Герман, а затим Антоније 1497. године. Исте се године помиње и обнова манастира Матке у време скопског митрополита Атанасија. Није јасно ко је од ових архијереја кога наследио и да ли је у питању можда и нека забуна и збрка у именима првојерараха скопске митрополије. Постоји и још један врло нејасан и магловит помен митрополита Гаврила пре 1497. године.
Важан је, међу архијерејима на концу средњег века, зетски митрополит Вавила, који је изгледа био прво викарни епископ или нека врста помоћника митрополита Висариона. Управо је Вавила и био уз митрополита Висариона споменут у оснивачкој повељи Цетињског манастира. Вавила се као митроплоит зетски спомиње и у време штампања првих српских ћириличких књига од стране јеромонаха Макарија и он је чак и на самом цетињском Октоиху већ назначен као митрополит. Дакле ови архијереји у Зети Црнојевића представљају изузетно значајне личности не само за српску културу, него и целокупну историју. Из 1473. године је књига из најзначајнијег бугарског манастира Светог Јована Рилског (у питању је превод једног од дела Светог Јована Златоустога), у којој се помиње студенички митрополит Василије, егзарх у Хвосну.
Након пропасти српске средњовековне државе, пропадао је и ишчезао и патријаршијски престо, а са њим и највећа тековина Светог Саве – аутокефална српска црква. Србија је потпала под духовну власт Цариградске патријаршије, која је од 1453. године световни и духовни поглавар и Грка, а и свих православних у Османском царству, према установљеном тзв. милетском систему. Доласком на власт султана Сулејмана Законодавца, у историји познатом и као Величанствени (1521–1566) Турска се раширила на три континента – Азију, Африку и Европу. Угарска је 1526. године поражена на Мохачу, и није одмах цела заузета, али је пала у велику анархију. Будим је коначно пао 1541. године, те су сада сва подручја некадашње српске цркве била под турском управом и под духовном јурисдикцијом Охридске архиепископије. Смедеревски митрополит Павле је покушао да обнови српску патријаршију, али без успеха.
Коначно, 1557. године султан Сулејман је дао привилегије извесном Макарију, који је постао српски патријарх и тиме добио власт и јурисдикцију над свим територијама где су живели Срби, укључујући и простор северно од Саве и Дунава, делове некадашње Угарске где је, макар у Срему, јурисдикцију основао још Максим Бранковић. Само српска патријаршија је и могла да постоји на тлу Османског царства, поред Васељенске наравно и имала је власт над Србима. Српски патријарх обновљене патријаршије постао је и званичан представник српског народа пред османским властима. У време патријарха Макарија обновљен је низ епархија, као и манастира. Настају сви фрушкогорски манастири, сем Крушедола, а помиње се први пут и манастир Ковиљ. Могуће је да је један део ових манастира и цркава постојао и пре, па су сада Турци дали дозволу за обнову. Митрополит дабарски постао је, рецимо, дотадашњи егзарх пећког патријарха за Далмацију Варнаме. Будимљанску митрополитску катедру заузео је митрополит Генадије 1559. године. Седиште му је било у манастиру Бањи. Херцеговачка митрополија постојала је и пре патријарховања Макарија, те знамо за митрополита Висариона (1509 –1525) који је седиште имао у Тврдошу и дао једном дубровачком сликару да 1510. године ослика овај свети храм.
У ово време почињу да раде штампарије у Горажду, Милешеви, Београду, а културни живот и преписивање књига су такође на релативно високом нивоу, као уосталом и архитектура, сликарство и други аспекти културне делатности српског народа под османском управом. Наравно, излишно је истицати да то није ни близу некадашње немањићке славе или успона у доба деспотовине, али ако узмемо у обзир целокупне унутрашње и спољнополитичке околности, ово је ипак период релативног развоја цркве у сасвим новим околностима у којима се нашао цео Балкан и добар део средње Европе.
Макарије се често у изворима назива Соколовићем, те се чак наводи и да је био брат или какав близак сродник са Мехмед пашом Соколовићем, који је касније постао велики везир. Исто тако, заслуге за обнову Пећке патријаршије се приписују неосновано управо Мехмед паши Соколовићу. Он је у ово време румелијски беглербег, трећи везир и командант морнарице. На место великог везира дошао је 1565. године, а треба рећи да је био и освајач Баната, али и османски великодостојник који је реално врло мало учинио за српску цркву. Штавише, позната продаја цркава и манастира у време султана Селима II пада управо у време кад је Мехмед паша Соколовић био велики везир.
Један други велики везир, али хрватског порекла, родом из Скрадина, Рустем паша Опуковић, био је на овој високој државној функцији у време васпостављања српске патријаршије. Да ли су Мехмед паша и Макарије били неки род и шта је конкретно довело до компромиса са Портом и султаном што је и довело до тога да Макарије постане патријарх, односно први српски архијереј у обновљеној патријаршији, тешко је поуздано рећи. Сам Мехмед паша, пак, није нимало био наклоњен православљу, постао је одани и побожни муслиман и Турчин. Српска патријаршија, међутим, започела је своје ново путовање у врло тешкој епохи.
Остави коментар