Аутор: мср Владимир Папић
У освит новог доба, српска књижевност улази у својеврсну „ренесансу”, што се може пратити и кроз однос према цркви и њеним великодостојницима. Иако је званична православна црква и даље потпорни стуб јединства и националног осећаја међу српским живљем у Аустрији, као и једина његова институција, све је израженији критички поглед на њену делатност и делатнике. Приметићемо да још Гаврил Стефановић Венцловић у својим Беседама шајкашима критикује недостојно понашање појединих припадника клера, док праву критичку и сатиричну оштрицу налазимо у српској грађанској поезији, Доситејевим списима и Малом буквару за велику децу (1792) Михаила Максимовића.
Према мишљењу Јована Скерлића, Доситеј Обрадовић је био први „прави” писац српске књижевности, „чија дела имају не само историјске, но и чисте књижевне вредности, човек који је створио преокрет у српским духовима и српску књижевност и културу ставио на нову, модерну основицу” (Скерлић 2005: 5). Пред крај XVIII века, 1783. године, у Лајпцигу је објављено његово најзначајније дело, под називом Животь и приключенія Димитріа Обрадовича, нареченога у калуђерству Досиѳеа. „У име ʼчисте евангелске и апостолске цркве’ он у српском друштву први стварно почиње борбу против изопаченог хришћанства, верског фанатизма и формализма, против калуђерског паразитизма, против застарелих и штетних црквених установа, а за верску сношљивост и за преображај цркве према захтевима здравога разума. […] Он тражи нову реформу цркве […] да се из ње избаце празноверице, фетишизам, ритуализам, фарисејство, ʼсви стари плесниви и зарђати обичаји’” (Скерлић 2005: 19–21).
Како Скерлић наводи, по узору на Јосифа II, који је у католичкој цркви успевао да изврши реформе у вези са укидањем манастира и монаштва, Доситеј се залаже да их пренесе у сфере православног општежића. Сам аутор је имао искуства у монашком животу, а за време које је провео у Хопову, успео је да спозна негативне особине клера у декаденцији и увиди да своја интересовања мора усмерити ка науци. Ово схватају и јунаци најзначајнијег француског ренесансног писца Франсое Раблеа (1494–1553) – чија истинска ученост стаје насупрот схоластици и њеним носиоцима, свештенству и монаштву. Сличан раблезијански став према свештенству износи и Стефан Зановић (1751–1786) у својим чувеним Турским писмима (Lettere Turche, 1776) – он сматра да нема вере тамо где има превише мантија. Антиклерикални ставови Стефана Зановића такође могу да се доведу у везу са Доситејевим – разочарање какво Обрадовић доживљава у Хопову, Зановић сажима у једну реченицу: „Још од петнаесте године био сам у једном Колегијуму у друштву свештеника и фратара, али како сам ушао као незналица, такав сам и изашао” (Зановић 1996: 105).[1]
Ново, хуманистичко образовање, доноси ерудицију која смењује општа места и књиге научене напамет тако да могу да се наизуст цитирају и од краја: знање постаје корисно и примењиво. Говорећи о Раблеу, неопходно је поменути и главни извор критичких идеја његовог времена – Похвалу лудости Еразма Ротердамског, где Лудост представља глас разума који увиђа да је религиозност у кризи управо због теолога који нису у стању да се унизе да би се узвисили, како налаже Нови завет. Поред тога што „с висине гледају на све остале људе као на животиње које пузе на земљи и према којима осећају сажаљење […] и бране [се] и својим недавно измишљеним изразима и речима које једва ко разуме” (Erazmo 2020: 93), они подривају саму веру трудећи се да протумаче јеванђеоске истине које су изван домета људског разума. На овом трагу и Франсоа Рабле у XL поглављу прве књиге Гаргантуе и Пантагруела наводи да молитве калуђера његовог времена представљају изругивање Господу, јер они „очитају сијасет оченаша, надевају их са Ave Maria као сланином, а нити мисле на њих, нити их чују” (Rable 2004: 104).
Осмо поглавље друге књиге Гаргантуе и Пантагруела, настављајући архилудачку традицију Похвале, конципирано је као писмо које Гаргантуа пише сину Пантагруелу током његовог боравка у Паризу. Гаргантуа, који је и сам имао искуства са богословском методиком наставе и подучавањем мештра Тубала Холоферна, има у виду декаденцију у коју су запали оновремени учењаци религиозне oријентације, те истиче да су: „данас све науке на снагу враћене, језици су обновљени; језик гречески, без кога се нико не би без стида могао назвати ученим, јеврејски, халдејски, латински.[2] […] Свет је пун научника, преучених наставника, библиотека пространих, да већ мислим да ни у доба Платона и Цицерона и Папинијана није било толике згоде да се учи, као сад. Одсад свако може да живи и дише са онима који су се у Минервином храму усавршили, и шта ће му друго друштво! Видим већ да су данашњи хајдуци, џелати, пробисвети и коњушари сто пута учевнији и изображенији но доктори и проповедници мога времена. […] Зато те, сине, опомињем да младост проведеш тако да се користиш науком и врлином. […] Покупи знање, хоћу да видим амбис од знања. […] Хоћу, једном речју, да даш себи рачуна о томе колико су ти студије користиле, а најбоље ћеш то учинити ако о свему будеш водио расправе, јавно, против свих и свакога а такође и ако будеш посећивао књижевне људе, којих има у Паризу, као и другде. […] А кад ти се учини да си постигао све знање које ти се предати могло, врати се к мени, да те видим и да те пред смрт благословим.” (Rable 2004: 179–181)
Доситеј од ирационалне жеље да постане светитељ, заблудео од дословног схватања религијских списа, на пут науке прелази уз помоћ Теодора Милутиновића, који и сам, иако црквени великодостојник, саветује: „Колико сам те ја познати могао, ако се ти ученију не предаш, ти ћеш зажалити што си се покалуђерио; ти ниси ни за какав други посао него за књиге. Колико сам прост и неучен, мени је милије видити ученог младог Рајича, него четири васељенска патријарха који би били без науке као ја. Видио си га како је млад и без браде, али кад стане беседити, ми сви с великим брадама гледамо га као да смо из дивијег вилајета дошли. Ја ти за мене кажем: стидим се и срамим моје седе на образу браде. Наш сав живот пролази у старању и у говорењу за казане ракијске, за каце, бурад и обруче, наша је сва наука у томе да познамо колико је ком вину и шљивовици година. Иди за науком; с њом ћеш свуд престати и твоје живљење поштено заслужити. […] Нек мумла ко је лишен разума на мудрост и науку као совуљага на сунце, говорећи да оне измишљавају нова мудрованија; не слушај ти зато никога. Што паметни људи фале, с толиком жељом и трудом ишту и сврх свега на свету љубе и почитују, оно мора добро бити. […] ја ти више желим да у једном малом сеоцету будеш мале деце учитељ, него у Хопову игуман или архимандрит. И ако ме послушаш, како знам да ћеш, благосиљаћеш ме кад у гроб одем.” (Обрадовић 2005: 113–115)
Гаргантуа и Пантагруел, односно Теодор Милутиновић и Доситеј, постају Варлаам и Јоасаф новог доба. Они више не бирају светачки пут, већ пут науке, премда су између Раблеовог романа и Доситејеве аутобиографије прошла два и по века. Иако је Доситеј у Хопову наилазио на часловац, требник, житија, Обред духовни, Беседе Златоустове и Камен вери, а Пантагруел у библиотеци Светог Виктора на Скидање штроке са научника, Поповске мезафларије, Мошњарину правних црквених службеника, Бесне глисте девица и Пркнољуб хирургије, њихове, као и идеје њихових отаца, световних и духовних, имају заједнички хуманистички циљ, који ће људе довести до ишчекиваног златног доба умности. Религиозност је и даље битан фактор у људском животу, али је време да се смени примат погрешних и ирационалних средњовековних догми. Пантагруел и Доситеј, бирајући пут науке, постају пионири модерног, разумског доба (ма у ком веку оно започињало), чији је задатак да постану прави, енциклопедијски образовани учењаци жедни истине, који ће презрети заблуде прошлих времена и постати просвећени грађани света.
ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ
- Erazmo 2020: Erazmo Roterdamski. Pohvala ludosti. Prevela Darinka Nevenić Grabovac. Beograd: Plato.
- Зановић 1996: Стјепан Зановић. Турска писма. Превела Милица Поповић. Приредио Мирослав Пантић. Цетиње: Обод.
- Обрадовић 2005: Доситеј Обрадовић. Живот и прикљученија. У: Изабрана дела. Београд: Политика – Народна књига.
- Rable 2004: Fransoa Rable. Gargantua i Pantagruel. Preveo Stanislav Vinaver. Podgorica: Daily Press – Nezavisni dnevnik Vijesti.
- Скерлић 2005: Јован Скерлић. Доситеј Обрадовић. У: Д. Обрадовић. Изабрана дела. Београд: Политика – Народна књига. Стр. 5–33.
[1] „Ви имате у вашој краљевини бескрајно много калуђера, свештеника, дервиша, припадника вјерске секте календера и разних других те врсте, који уживају знатне приходе из фондова, као и оне који примају милостињу која им се додјељује. Ови људи су прихваћени свуда са извјесним поштовањем; без узнемиравања и без рада, они имају све што је човјеку потребно. […] Они немају других брига осим да се одају интригама у својим породицама гдје, под видом ревности и дужности, узнуђују тајне и господаре на онима који морају да их се плаше, пошто се у њих слијепо поуздавају. Међу тим људима влада беспосличење, а лијеност им све више увећава број.” (Зановић 1996: 157)
[2] Упоредимо став наведен у Доситејевом делу Живот и прикљученија: „…гди ученија нејма ни латинскога језика, ту нејма ни живота” (Обрадовић 2005: 112). Може се претпоставити да је и сам Станислав Винавер, преводећи Раблеа на уму имао дела Доситеја Обрадовића и његовог времена, што се огледа и у лексици коју преводилац користи да би исказао теме и идеје које на сличан начин обрађују ова два аутора, а које су репрезентативне у контексту њихових добâ.
Остави коментар