Аутор: мср Владимир Папић
Актуелне реформе наставних програма и уџбеника намењених настави Српског језика и књижевности у основној школи подразумевале су тражење „средњег путаˮ између традиције – класика српске и светске књижевности за децу, и савремених аутора чија је позиција међу дечјим писцима у већој или мањој мери потврђена у Србији и свету. Једна од савремених ауторки чије се дело нашло у реформисаним наставним програмима јесте и Јасминка Петровић (1960). Дела ове ауторке заступљена су и у првом и у другом циклусу основног образовања и васпитања, односно као део школске лектире у трећем разреду (Од читања се расте), домаће лектире у четвртом разреду (О дугмету и срећи) и додатног избора лектире у шестом (Ово је најстрашнији дан у мом животу) и седмом разреду (Лето када сам научила да летим). Романи Ово је најстрашнији дан у мом животу и Лето када сам научила да летим на најуспешнији начин презентује савремену српску омладинску књижевност и стоје раме уз раме са програмом прописаним делима светске књижевности намењеним тинејџерима, попут Збогом мојих петнаест година Клод Кампањ, Тајни дневник Адријана Мола (13 и ¾) Сју Таунзенд, Ловац у житу Џ. Д. Селинџера или Галеб Џонатан Ливингстон Ричарда Баха.
Омладинску књижевност детерминише припадност њених читалаца раном адолесцентском периоду, односно „периоду коначног емоционалног и полног сазријевања младе особе”. Читалачка интересовања адолесцената су „разуђенија и у извјесном смислу префињенија, а практично укључују ‘у игру’ сву тематику везану за актуелне проблеме тог узраста: свакодневни живот, емоционалну сферу, секс итд.”. (Вуковић 2018: 43). Премда „адолесценти воле ону литературу која гравитира свијету одраслих – и у погледу тематике, и у погледу сложености и обима” (Вуковић 2018: 44), нужно је извесно отуђење од света одраслих да би обрада тема које интересују адолесценте била адекватна њиховој перспективи кроз коју разумеју свет и појаве у њему. Стога Јасминка Петровић за свој роман Ово је најстрашнији дан у мом животу бира дневничку форму, кроз коју ће, на најинтимнији и најдиректнији начин које приповедање у првом лицу може да произведе, о својој свакодневици и проблемима који га муче, говорити његов јунак, дечак Страхиња.
Први роман Јасминке Петровић, Ово је најстрашнији дан у животу, објављен је 2006. године, када је она већ постала афирмисана ауторка књига за децу и младе (Школа, Бонтон, Секс за почетнике). Током 2024. године је на српском језику (у издању Креативног центра) објављено дванаесто издање овог романа, у тиражу од пет хиљада примерака. Роман чини 25 прича, које (изузев последње) почињу истом реченицом: „Ово је најстрашнији дан у мом животу!”. Прва двадесет и четири најстрашнија поглавља у Страхињином животу делују као дневничке белешке у којима се јунак овог романа исповеда и говори о ситуацијама са којима се сусретао у школи, на улици или код куће, док је последње, 25. поглавље, написано у форми писма, које током јутра најлепшег дана у свом животу шаље симпатији, Маши.
За разлику од Сју Таунзенд која пише осам наставака дневника Адријана Мола, пратећи га од тринаесте до тридесет и девете године живота, Јасминка Петровић није претендовала на писање серијала који би пратио даљи живот Страхиње Ж., али форма овог романа даје могућност његовог додатног проширивања појединачним епизодама – тако је у јеку пандемије вируса корона, крајем априла 2020, на Јутјуб каналу Креативног центра објављен специјални наставак романа назван „Страхиња и корона”.
Страхиња је аутсајдер, индивидуалац који у преломним годинама живота покушава да се снађе у свету одраслих у који нагло ступа. Иако тежи усамљеничком животу, детерминишу га теновске предиспозиције расе, средине и момента. Комплексна породична ситуација јесте један од централних проблема овог романа. Мајка је она која покушава да научи „како спасити сопствени живот”. Страхињина мајка у време када упознајемо њихову породицу „ради само две ствари: иде по кући и плаче. Некада је држала часове есперанта, али су је сви ђаци напустили. Паметни људи! Немају друга посла него да уче вештачки језик који се не говори ни у једном народу. Осим што је есперантиста, моја мама је и лезбејка.” (Петровић 2010: 9). Хумористичне моменте у којима Страхиња преглед дојки у ком учествује и комшиница Мира погрешно схвата као мајчино лезбејство, Јасминка Петровић користи да укаже на проблеме савременог друштва, међу којима своје место налази и рак дојке (у роману се испоставља да га Страхињина мајка ипак нема), што је, ван контекста самог романа у најширој јавности погрешно протумачено и злоупотребљено да би се говорило о скаредности, које у сцени са прегледом дојки нема. С друге стране, мајка је представљена и као (претерано) брижно и хистерично створење које (из најбоље намере) нема слуха за проблеме и осећања своје деце. Спремна је да заљубљивање замени за припадност секти, а уместо дигиталног фотоапарата, Страхињине потребе види у скупом карираном џемперу који ће носити на промоцији очеве књиге.
Отац је у роману Јасминке Петровић приказан као слаб маскулинитети, човек средњих година ког су животне околности прегазиле. Криза Страхињиног оца на почетку романа бива представљена у складу са унутрашњим превирањима разочараних средовечних „поштењачина” у доба транзиције: „Одакле да почнем? Од тате? Шта да пишем о њему? Како је дао отказ пре годину дана јер се разочарао у новинарство, у колеге и у свог кума и уредника Васу Тасића? Како је у знак протеста престао да се шиша и брије и како личи на чудо? Хвала богу, не излази из куће па ме не брука. Али зато по цео дан пише роман. И то на мом компјутеру” (Петровић 2010: 6–7).
Депресија у коју је запао Страхињин отац, помешана са мајчином бригом за здравље, сестрином опсесијом математиком и њеним дечком – неизбежним и досадним Томиславом, Страхињин живот чине неподношљивим. Стога он велики део времена проводи ван куће, безуспешно се трудећи да не западне у неку невољу. Драматична ситуација се у првој половини романа делимично разрешава – када наставница српског упозна његове родитеље, почиње нова етапа њиховог породичног живота. Наставница и њен супруг Мравојед, власник издавачке куће, оца извлаче из депресије објављујући његов роман Откривање тајни, а мајку тражећи од ње часове есперанта. Страхињи анксиозност не дозвољава да прихвати да његов отац нема аферу са наставницом српског (у коју је Страхиња на почетку и сам био заљубљен). Ипак, пословни и пријатељски спој два брачна пара доводи до тога да се отац ошишао и обријао, па сад изгледа као глиста и облачи црно одело уместо доњег дела тренерке и горњег дела пиџаме. Коначно, на промоцији очевог романа, Страхиња своје родитеље учи важну животну лекцију: да се од проблема не бежи, већ се с њима суочава.
Својеврстан део породичног циркуса у животу младог Страхиње чине и старци са којима проводи слободно време. У Страхињином животу се појављују комшиница Гвозденка и деда Здравко. Гвозденка, прототип наџак-бабе, убеђене да је Страхиња наркоман који баца шприцеве под њен прозор, у контрасту је са Здравком, ког Страхиња, током једног од најстрашнијих дана у свом животу, спречава да скочи с Бранковог моста. Позитивне промене у Страхињином животу управо настају са упознавањем деда Здравкове породице, ћерке Леле и унуке Маше, која се Страхињи испрва гади, а касније постаје његова прва љубав.
Спознаја емотивног и сексуалног живота важан је догађај за сваког адолесцента. Страхињино откривање сексуалности обележавају наивне представе о томе „да су длакаве жене добре за секс” (Петровић 2010: 21), али и интелект који је уско повезан са сексуалношћу и представља неодвојив део социјалне афирмације и лајфстајла којим ће жељена партнерка бити привучена. Страхиња сматра да би морао да добије Нобелову награду да би се наставница српског удала за њега, што је хуморно приказано у сцени са писменим задатком на тему „Моја породица”. Иако Страхиња испрва пише искрено о породичним односима – досадној тетки и течи са Душановца који су код њих превише често (скоро као Томислав), оцу који је љубитељ телевизије и кафе, сестри која се не сналази у свакодневним пословима, већ је опседнута математичким задацима са звездицом, и опште атмосфере у којој су сви нервозни и бесни током доручка, он ће све неприличне делове прецртати и улепшати причу о својој породици толико да ће га другар из разреда Мирко одмах оцинкарити наставници српског.
Чак и вршњачки, Страхињин и Машин емотивни однос, обележавају препреке. Машини несређени породични односи због мајке која губи посао и оца који из Канаде јавља како чека дете с неком фризерком Рускињом, још један је реметилачки фактор у оквирима најпознатијег романа Јасминке Петровић. Иако испрва Маша једноставно иритира Страхињу, они ће се зближити усред несрећних ситуација – када Страхињу претуку хулигани и украду му бицикл, долази до стабилизовања односа овог тинејџерског пара.
У младом животу Страхиње Ж., осим проблема у школи (са насилницима, ауторитетима и професионалном оријентацијом), телесних промена (првих маља и откривања сексуалности) и жеље да се не буде као и сви други, доминантну перспективу заузимају и комплексни породични односи. Фигуре мајке (која Страхињину хипохондрију успешно поспешује), слабог оца (који наизглед враћа свој живот у ред) и иритантне сестре, контрастирају се са старачким витализмом деде Здравка, који симболично ступа у породицу, са свим својим проблемима. Насупрот усамљености и интелектуализацији сопственог живота долазе и прва заљубљивања, која додатно компликују позицију тинејџерског јунака у свету и проширују његов породични циркус.
ЦИТИРАНА ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ:
- Вуковић, Ново. Увод у књижевност за дјецу и омладину. Подгорица: Матица српска – друштво чланова у Црној Гори, 2018.
- Петровић, Јасминка. Ово је најстрашнији дан у мом животу. Београд: Креативни центар, 2010.
Остави коментар