Аутор: Проф. др Горан Васин
Од укидања Војводства, током следећих двадесет година, Милетић је осмислио, дефинисао и заступао, на Угарском, Хрватском и српском Црквено-народном сабору, у Србском дневнику и неколико година касније пештанској и новосадској Застави, српску либерално-демократску политику засновану на начелима једнакости народа и грађана у Монархији. Он је тражио законски утврђену и у договору са мађарским либералима загарантовану равноправност немађарских народа у Угарској, као и уважавање права Срба на политичку и територијалну аутономију која не би била супростављена мађарском државном праву, политичком суверенитету и територијалном интегритету Круне Св. Стефана. Српску политику на простору јужне Угарске покушао је дефинисати и реализовати на другачији начин, прилагођавајући је традиционалним циљевима, aли и новим историјским савезницима, преузимајући водећу улогу у најзначајнијим српским институцијама и постајући идеолог либерално-демократске политике на простору Хабзбуршке монархије. Према мађарској концепцији дуалистичког уређења Монархије заузима, од увођења парламентаризма и укидања Војводства, веома умерен и благонаклон став у уверењу да ће на тај начин постићи за Србе компромис који би подразумевао мађарску спремност да уважи предлоге српске стране за постизањем федералног дуализма у држави и да прихвати формирање национално заокружених жупанија као интегрални и нераздвојни део целовите концепције унутрашњег преуређења земље. На тај начин би била осигурана грађанска, али уједно и национална права за немађарске народе у Угарској. Већ у августу 1860. Милетић пише да се Срби морају изборити за обласну аутономију и да имају право као народ на територију у оквиру које би се политички и управно организовали.
Немали број политичара сматрао је да се мора преговарати са Мађарима и на тај начин остварити жељени циљ. Милетић је неколико дана заредом писао против укидања Војводства. Његов чланак На Туцин дан 1860. постаје камен међаш у повести Срба пречана у другој половини XIX века. Милетић је бритко писао против политике Аустрије, уз тврдњу да са су Срби као народ имали до тада углавном негативна политичка искуства са Монархијом и увек бивали жртвовани вишим интересима. Знајући да жеља Срба да посредством своје Скупштине преговарају са Мађарима не наилази у Бечу на разумевање и да са те стране не може очекивати уважавање српских захтева, а да Срби уједно не могу одустати од Српске Војводине као основне одреднице националне и демократске политике у држави у којој нису имали статус равноправног, политичког и историјског народа, Милетић је написао чувене речи: Војводство је сарањено, али му нисмо очи заклопили и злосретан би био Србин, који би неверном ногом ковчегу Војводства приступио, ма и само да га целива а камоли да ликује!
Уставно питање у Хабзбуршкој монархији, покренуто с јесени 1860, довело је, као што смо видели, до низа полемика и позива на заштиту Привилегија и српских националних права. Дворски кругови сматрали су да Мађари могу много озбиљније угрозити стабилност Монархије него Срби. Инкорпорирање територије Војводства у састав мађарских жупанија јасно је указивало да Срби морају покушати да своје захтеве изложе Мађарима. У том смислу је поменути Туциндански чланак Светозара Милетића означио, у дотадашњем српском историјском искуству незамислив правац српске политике. Постављало се питање шта се може очекивати од преговора. Мађарско јавно мњење било је против било каквог дељења територије Круне Св. Стефана, или персоналне аутономије; уосталом око тога се водио рат 1848−1849, тако да се морао тражити нови правац. Фебруарски патент је вратио дезоријентисани централизам, који је Мађарима утирао пут ка дуализму. И Мађари и Срби су желели коначно решење свог националног, и државно-правног питања. Срби, несигурни у политику Двора због укидања Војводства, нису знали којим правцем треба кренути у новим околностима и за којег се савезника определити. Милетић је трезвено размишљао предлажући разговоре и договор са Мађарима, али нису сви мислили као он. Део старијих политичара предвођених Ђорђем Стојаковићем и црквена јерархија стајали су махом на становишту да се иде опробаним путем тражења ослонца на постојеће законе, позивањем на српске Привилегије. Милетићева идеја да се мађарским елитама пружи рука сарадње и да се разговара о оптималном решењу српског питања, није дочекана са одушевљењем ни у мађарској ни српској средини. Време ће показати да је Милетић иако познавајући ставове пештанских елита чинио напоре који бу у коначном резултату били гарант очувања српске националне идеје и мисли у Угарској.
Остави коментар