Аутор: Милован Балабан, историчар
Увод
Страдања у нашој јужној покрајина, на Косову и Метохији у 2024. години су настављена. Два нераскидиво везана процеса, уништавање институција Републике Србије и притисак на преостали српски народ, теку незаустављиво. Крајњи циљ је свакако коначни прогон највећег дела нашег народа, те свођење Срба на статистичку грешку, што би омогућило трајно решење српског питања. Овако у Приштини, а и у добром делу тзв. међународне заједнице размишљају. Отуда су све снаге Куртијевог режима усмерене ка остварењу овог циља.
На својим историјским просторима преостали Срби доживљавају прогон као ниједна етничка заједница у Европи. Но, ово је само завршетак једне политике која слободно можемо рећи траје вековима. Њено финале почело је 90-их година, а нарочито после бомбардовања СРЈ и повлачења наше војске услед НАТО агресије 1999. године. Од тада, од повлачења наше војске и инсталирања „међународних снага” врши се постепено, али сигурно преузимање Косова и Метохије од стране албанског фактора, а уз помоћ западног дела међународне заједнице.
Услед неповољних околности за Србију, намере западног фактора да се помоћу Албанаца снажно пенетрира на овај простор, ниједна српска власт после 1999. није успела да се одупре овим процесима. Ово говори да решење косовско-метохијског проблема није и немогуће у политичкој равни. Једноставно консталација снага у свету, геополитички процеси нам нису наклоњени, те због тога трпимо неуспехе у покушају да ситуацију учинимо повољнијом. Фокусирање на политичке процесе, без свеобухватног сагледавања наше ситуације онемогућује нас да поставимо колико-толико добитну стратегију и за државу и за народ.
Но, о томе у закључку. Пре тога осврнућемо се на оне кључне догађаје у протеклој години, као и на неке из претходних који су нераскидиво увезани са оним што се дешавало у 2024. и без којих се актуелна година не би могла правилно схватити. По свему судећи догађаји из 2022, када су Срби напустили институције на Косову и Метохији могу се означити као почетак кулминације кризе у покрајини. Од тада напетости не престају, а Србима прети потпуно преузимање и севера покрајине од стране агресивног албанског фактора.
Кључни догађаји од 2022. до 2024.
Прича о напуштању институција тзв. републике Косово од стране представника Српске листе почиње у новембру 2022, мада су проблеми који су довели до овог чина знатно ранији. Тада су у циљу потпуног протеривања српских институција привремене косовске власти игнорисале позиве САД и ЕУ о десетомесечном одлагању замене регистарских таблица (пошто су то учиниле за период од 1. 9. до 31. 10. 2024). Поводом тога лидер Срба на КиМ Горан Ракић дао је изјаву у којој је истакао да уколико косовске безбедносне снаге крену да одузимају српску имовину, Срби ће пружити отпор користећи сва демократска средства, дакле најавио је пружање одлучног отпора демократским и мирним путем. Чекао се 1. новембар, а неколико дана после тога српски политички представници најавили су 5. новембра повлачење свих Срба из владиних институција, укључујући општинске управе, судове, органе за спровођење закона и косовски парламент у знак протеста због тадашњих мера. Неколико хиљада српских демонстраната у северној Косовској Митровици захтевало формирање Заједнице српских општина.
Српске блокаде су настављене наредних недеља, али упркос томе 14. децембра, уз присуство бројних припадника тзв. косовске полиције у згради општине у Северној Митровици одржана је седница скупштине на којој су албански одборници положили заклетве, а за председника је изабран Неџат Угљанин. Ово је значило да је Северна Митровица припала Албанцима. Дакле, оно што је било и деценијама после бомбардовања и протеривања српске војске са КиМ незамисливо сада се Албанцима остварило, управљање општином је прешло у албанске руке након што су представници Српске листе напустили институције, а потом је ЦИК донео одлуку да Албанце именује за одборнике.
Притисци на Србе у свим сегментима живота у наредним месецима су се наставили. Од хапшења за наводне ратне злочинце, преко угрожавања елементарне безбедности, па све до наизглед спорадичног, али у суштини системског притиска на цркву и обележавање исте као стожера намере да се наш народ покрене на оружану акцију. И управо тада, када је и Куртијев рејтинг у међународној заједници падао десио се инцидент који ће га практично дићи из мртвих. Године 2023, 24. септембра у селу Бањска код Звечана, под још увек нејасним околностима дошло је до неке врсте побуне. Није најјасније шта се хтело постићи овом акцијом, али у сукобу су погинула тројица припадника српске групе, Бојан Мијаиловић из Лепосавића, Игор Миленковић из Лепосавића и Стефан Недељковић из Звечана. Са друге стране смртно је страдао Африм Буњаку из села Самодрежа код Вучитрна. Било је рањених на обе стране. Након вишесатног сукоба, већина припадника се повукла из села Бањске преко административне линије на територију централне Србије. Село је 27. септембра након три дана блокаде од стране косовске полиције одблокирано.
Кључни догађаји у 2024. години
После ових догађаја створена је медијска основа да се Срби опет оптуже, а Курти да настави са урушавањем српских институција и преузимањем Севера Косова. Србима сада није дозвољено (до данас практично) да се врате у институције, а за то време режим у Приштини је плански, на силу све радио у правцу да преузме институције, али и да деморалише српски народ, те тиме поспеши тихи егзодус. Тако је Приштина на почетку 2024. године најавила укидање платног промета са централном Србијом, као и забрану употребе динара. Ово је представљало даљу провокацију Срба, који су се на овај начин притискали.
Настављено је још интензивније са истицањем албанских симбола на северу КиМ. У јануару на згради Центра за социјални рад у Лепосавићу, постављена је табла са натписом „Република Косово”, али и на улазним вратима у зграду Општине. Скинуте су заставе Србије и Уједињених нација. У северном делу Косовске Митровице десило се практично исто. Уклоњена су обележја Републике Србије, а постављене су табле са натписом „Република Косово”. На згради центра за социјални рад такође је постављен натпис „Република Косово”.
Упоредо са процесима истеривања свега што је институционално српско, власти у Приштини нису дозволиле да динари намењени исплати плата, пензија, социјалних давања и других плаћања Србима, уђу на простор Косова и Метохије. Тадашње саопштење које је стигло из Народне банке Србије, говорило је да је возило са српским динарима било упућено на прелаз Јариње према свим вишегодишњим устаљеним процедурама. Но, оно је било враћено са прелаза Јариње и то без икаквог образложења.
Дакле, Срби су од 1. фебруара, када је једнострано забрањена употреба динара и када је забрањен платни промет Републике Србије на Косову и Метохији, онемогућени да у својим матичним експозитурама на простору КиМ подижу своје плате, пензије, социјална и сва друга давања која им уплаћује држава Србија, а која су им неопходна за живот и рад. Такође, Приштина је забрањивала улаз робе из централне Србије на Косово и Метохију, због чега је снабдевање лековима и основним животним намирницама било отежано.
Овај непотпуни хронолошки низ једностраних и дискриминишућих мера против једне етничке заједнице у срцу Европе наставићемо мерама Приштине из августа 2024. године. Тада, у августу, припадници такозване косовске полиције и инспектори затворили су девет објеката Поште Србије у: Косовској Митровици, Звечану, Зубином Потоку и Лепосавићу. Саопштено је, да се ово чини како би се проверило да ли експозитуре поште раде са или без лиценце надлежне агенције у Приштини.
Притисци као да су кулминирали после најава Приштине о отварању главног моста на Ибру, између Северне и Јужне Косовске Митровице. На ово су се Срби са севера Косова и Метохије окупили 7. августа на мирном протесту. Скуп је одржан на Тргу браће Милић који се налази у близини моста на Ибру у Косовској Митровици. Подизањем руку, сви присутни на протесту у Косовској Митровици, истакли су да су против отварања моста на Ибру, затвореном за саобраћај две и по деценије, и попришту послератног сукоба Албанаца и Срба у овом граду.
Оно што треба запазити је да практично ниједан горе наведени проблем није решен. Суштима реакције Приштине, а најчешће на захтеве западног дела међународне заједнице, када избију проблеми одложи њихову реализацију, сачека повољнији тренутак и настави са спровођењем свог једноставног плана преузимања институција и тихог прогона Срба. У међувремену ако се догоди неки инцидент (највероватније изрежиран) оптуже се Срби како би се стекао алиби за репресивне акције према свему преосталом што је српско.
Тако се дигла прашина, а Срби су оптужени, нарочито српска држава, за инцидент који се десио 29. новембра, у селу Вараге, у општини Зубин Поток, на северу Косова. Тога дана на поменутој локацији дошло је до експлозије која је оштетила канал Ибар-Лепенац. Овај канал снабдева водом неколико градова у земљи са језера Газиводе, као и Косовску енергетску корпорацију за хлађење њених термоелектрана. У експлозији жртава није било, али је на каналу причињена штета. Власти Косова оптужиле су Србију за овај „злочиначки напад терориста” и „криминалне структуре под вођством Милана Радоичића”, који је преузео одговорност за смртоносни напад у септембру 2023. у селу Бањска код Звечана. Срби су одмах почели да се хапсе, али истрага их није довела у везу са инцидентом.
Политичка раван и свеобухватно сагледавање
Горе су набројани само неки догађаји из 2024. године који говоре о континуитету процеса на Косову и Метохији. Последње у низу је свакако покушај спречавања Српске листе да изађе на предстојеће изборе у КиМ. Проблем ће се пренети у наредну годину и видећемо какав ће епилог имати. А дотле ми покушавамо да парирамо приштинским акцијама и да помогнемо нашем народу ослањањем на међународне институције. То је једина преостала могућност после повлачења наше војске са територије покрајине 1999, а нарочито после Бриселског споразума из 2013. Дакле, чак и у политичкој равни нам је сужен простор деловања. Ако бисмо покушали да интервенишемо мимо успостављеног поретка, ушли бисмо у конфронтацију са глобалним (западним) системом. Тада бисмо мање више остали сами јер остале светске силе типа Русије и Кине немају (бар за сада) снагу да на овом простору запрете глобалном поретку – Америци и НАТО-у.
У оваквим условима оно што је потребно јесте другачије сагледавање проблема, односно потребно је да прво схватимо шта нам поручује целокупно страдање нашег народа, а нарочито на Косову и Метохији. Схватање каква се порука народу упућује кроз отимање наше земље – српског Јерусалима, променило би и наш доживљај КиМ, свега што нам се догађа, као и онога шта пре свега треба да радимо како бисмо се реализовали као народ и као појединци.
Наш целокупни народни начин размишљања и деловања последњих деценија (а последњих скоро два века) нас је довео у ситуацију да изгубимо између осталог и Косово и Метохију. Дакле, преусмеравање нашег погледа од духовног ка материјалном, од главног ка периферном, од суштинског ка споредном, довело нас је у ситуацију да губимо и једно и друго. Промена приоритета, промена начина размишљања, преумљење или метаноја на грчком, нас може вратити у правилан ток размишљања, а самим тим и деловања. Доживљај света где је материјално не главно већ оно што се додаје главном, а суштинско је преображај из ког ће произаћи поштовање, емпатија, однос према нашим прецима и светињама достојан њих и нас, као и однос према хришћанским и православним вредностима које су нас сачувале током целокупног нашег историјског хода и учиниле од нас смислен народ кога овосветска кретања и искушења не могу лако скренути са пута.
Тада бисмо и у политичкој равни гледали избистреним очима, те би нам главно било оно што је надвремено, а из тога би произилазило и разумевање овоземаљског, разумевање које би омогућило очување присуства наше државе на овим просторима. И у другим сегментима деловања ситуација би била поправљена. Наравно постепено, али сигурно. Уосталом чак и ако не би брзо дошло до побољшања испуњени смислом, ми бисмо као народ сведочили све оне вредности које надилазе пролазно, као што надилазе све оно због чега и данашњи свет пати услед недостатка смисла и разлога постојања.
Закључак
Ово нас наводи на закључак да су Косово и Метохија после НАТО агресије 1999. постали простор од надвременог значаја не само за српски народ, већ може се рећи и у глобалним оквирима. Отуда се и догађа све ово што се догађа у нашој јужној покрајини, а што се у континуитету догађало и у протеклој 2024. години. Можда делује парадоксално, али место због ког су најмоћније НАТО државе извршиле инвазију на једну малу државу постало је место где се призивају душе из читавог света позване да спознају истину. Дакле, као и у свим историјским временима људску намеру (у овом случају глобалног светског поретка) Бог окреће у своју корист тако што читавом свету, а нарочито онима које Он изабере и призове, приказује и пројављује Себе на месту вишевековног страдања српског народа – на просторима Косова и Метохије.
Ово горе речено није имагинација. Сведоци смо да су многи из света, нарочито припадници војних и цивилних мисија стицајем околности и у контакту са нашим светињама у јужној покрајини и нашим народом спознали сву раскош православља и спасоносност православне вере. Може се приговорити да их није било много, али није ствар у броју, већ у пуноћи и квалитету. Исто тако треба констатовати да се процес преумљења бар код једног дела нашег народа јасно осети. Значајан део српског народа је тек након окупације Косова и Метохије почео да схвата бисер овог простора натопљеног вишевековним страдањем нашег народа и услед тога испуњеног надвременом енергијом и благодатном утехом. Заиста на Косову и Метохији присутност вечности у времену је јаснија и очигледнија, него било где на нашим просторима. Отуда је констатација српски Јерусалим најадекватнија за изражавање и доживљај овога простора испуњеног српским светињама и српским страдањем.
Није лако сачувати оптимизам у околностима када народ непојмљиво страда на просторима КиМ. Није лако наћи смисао свему томе, нарочито када погледамо да се страдања умножавају што говоре догађаји из 2024. године. Но, у нашој култури, духовности и искуству постоје одговори на ова питања, јер ово није нешто што нам се први пут дешава. Међутим, бојимо се да уколико се ми сами не променимо, те не почнемо да делујемо у складу са тим променама тешко да можемо променити глобалне токове који пресудно утичу на наше Косово и Метохију и који су успостављени пресудно још 1999, а што сведоче и догађаји из ове, 2024. године.
Остави коментар