Аутор: др Александра Колаковић, виши научни сарадник Институтa за политичке студије
Национални центар за уметност и културу „Жорж Помпиду“, познат као Центар „Помпиду“ и „Бобур“, једна је од установа културе у Француској која представља и симбол њене културе и потврду зашто је Париз већ вековима препознат као центар културног и уметничког живота. Данас је ова мултикултурна установа, иначе настала на иницијативу француског председника Жоржа Помпидуа, пред петогодишњим затварањем у оквиру кога ће се извршити реконструкција у складу са потребним одржавањем зграде, али и новим концептом схватања уметности, културе и доба у коме живимо. Смештена у центру града, доступна милионима туриста али и становника, установа неће мењати своју оснивачку намену да буде посвећена модерном и савременом стваралаштву, књигама, визуелним уметностима, перформансима и музици, баш онако како је замислио Жорж Помпиду, познат и као велики љубитељ модерне уметности. Установа поседује и биоскоп, што је у складу са богатом традицијом француске кинематографије, али је њена основна карактеристика усмерена посебно према младима. У времену када су пред Француском бројни изазови на унутрашњем и спољашњем плану, индикативно је на основу реновирања Центра „Помпиду“ да се посебна пажња посвећује култури, стога се за разумевање значаја ове институције за Француску морамо вратити њеним почецима.
Идеја председника Жоржа Помпидуа о оснивању Центра садржи настојање да се у Француској успостави установа културе новог типа у центру Париза, а која је посвећена свим облицима савременог стваралаштва. Процена је била да Париз доживљава пад на уметничкој сцени, као и да је потребно очувати статус града светлости као централног места за савремену уметност на глобалном нивоу упркос тада већ јасном успону Њујорка. Упоредо, постојала је у француском друштву, посебно у уметничким круговима са којима је француски председник комуницирао, и потреба да се француска уметност „отвори свету” као и да се интердисциплинарношћу подстакне изражавање нових уметничких форми. Владало је уверење да се најсавременија уметност може изнова повезати са најширом публиком под условом да државни органи у потпуности одиграју своју улогу посредника и жеља да се у Паризу подигне симбол града и споменик архитектуре друге половине 20. века. Циљ новог места за културу био је и да се покрену дебате о супротности између масовне и елитистичке културе, о проблему културне децентрализације, односу моћи и креације, односно инструментализације уметника и уметности.
Бобур, као једину расположиву локацију за нови музеј модерне уметности, одабрао је иницијатор Жорж Помпиду и донео званичну одлуку 11. децембра 1969. године. Један део земљишта је био планиран као погодан за изградњу јавне библиотеке и након анализа одлучено је фебруара 1970. године да се два пројекта споје у оквиру истог културног објекта, о чему је Помпиду рекао: „Страствено бих волео да Париз има културни центар какав смо настојали да створимо у Сједињеним Државама са до сада неупоредивим успехом, који је и музеј и центар стваралаштва, где би визуелна уметност коегзистирала са музиком, биоскопом, књигама, аудио-визуелним истраживањима итд. То може бити само музеј модерне уметности, пошто имамо Лувр. Креација би, очигледно, била модерна и стално би се развијала. Библиотека би привукла хиљаде читалаца који би истовремено били у контакту с уметношћу.” Ово није био крај развоја идеје Помпидуа о споју више културних институција. Поред библиотеке и музеја савремене уметности, планиран је и Центар за индустријско стваралаштво (створио Франсоа Матеј, главни кустос Музеја декоративе уметности). Потом је 1971. године Жорж Помпиду одлучио да укључи у оквире нове установе и Центар за музичко стваралаштво, који је поверен Пјеру Булезу.
Спровођење пројекта је текло променљивим током због административних проблема, али и неких личних ривалитета међу личностима из света уметности које су имале своје посебне и често супростављене интересе у овом пројекту. Пројекат покренут након 1968. године и једне нове ере у француској политици одласком генрала Де Гола са власти изазивао је и велико интересовање јавности, не само због уметности и односа власти и савремене уметности у контексту културне политике и културне дипломатије Француске. Покретање позива за архитектонско решење почело је крајем 1970. године, а под лупом заинтересоване јавности жири међународног архитектонског конкурса, којим је председавао Жан Пруве, донео је одлуку 15. јула 1971. године. Између чак 681 пројекта који су учествовали на конкурсу одабран је пројекат архитеката Ренца Пиана, Ричарда Роџерса и Ђанфранка Франчинија. Изградња Центра „Помпиду“ мењала је и дотадашњи изглед париских улица у околини, а не само визуелни доживљај који је својим дизајном стварала. Утицала је и на модернизацију овог дела града што је у складу с идеолошким оквиром и духом 70-их година 20. века.
Упоредо са изградњом Центра „Помпиду“ од 1971. године текло је и његово унутрашње организовање, припреме поставки и садржаја, као и целокупне понуде. Веома је важно истаћи да су се у креирање и управне органе центра укључили бројни већ афирмисани стручњаци, као што је то био случај са Понтусом Хултеном, Швеђанином који је 1973. године именован је за директора Националног музеја модерне уметности са трогодишњим уговором. Ипак, посебни проблеми у оснивању установе настали су након смрти идејног творца председника Помпидуа. Премијер Жак Ширак се жестоко одупирао плановима новог председника Валерија Жискара д’Естена да се прекине цео пројекат. У августу 1974. године ипак су настављени радови и коначни статус установе Националног центра уметности и културе „Жорж Помпиду“ је одређен законом од 3. јануара 1975. године. Након неколико година изградње и свих административних и политичких проблема Центар „Помпиду“ је свечано отворен 31. јануара 1977. године. Главна личност на церемонији био је председник Валери Жискар д’Естен, а присуствовали су, поред осталих важних званица, и премијер Ремон Бар и Клод Помпиду.
Од 2. фебруара 1977. године Центар „Помпиду“ је отворен и за јавност. Архитектура центра је од самих почетака изазивала жестоке контроверзе због истакнутих и видљивих цеви, електричних степеништа и металних конструкција, као и боја. Критикована је и скупа опрема која је износила седмину тадашњег буџета за културу Француске. Међутим, шири слојеви друштва и уметници су желели да партиципирају у културној понуди и планираних пет хиљада посетилаца дневно прерасло је на двадесет пет хиљада. Људи су желели да виде не само зграду, већ и најзначајније збирке савремене уметности. Убрзо су и други делови Центра „Помпиду“, као што су јавна библиотека и медијатека, обарали рекорде посећености. На овај начин Центар „Помпиду“, који данас има преко хиљаду запослених, постаје култно место и симбол Париза и Француске, место које милиони туриста стављају на свој списак жељених активности када долазе.
Центар „Помпиду“ је већ једном реконструисан 1997. године, након прославе двадесетогодишњице. Пројекат реконструкције је трајао двадесет седам месеци и коштао скоро 576 милиона франака (88 милиона евра). Тада је повећана површина, а током затварања колекције које су биле у музеју су изложене у другим музејима, галеријама или институцијама. Укупно 34 изложбе видело је тада широм Француске два и по милиона посетилаца. До овог доба Центар „Помпиду“ се етаблирао као једна од најзначајнијих културних институција у Француској и шире, и отуда посебна заинтересованост јавности шта се може очекивати од новог пројекта и темељне реконструкције (која ће коштати према проценама око 200 милиона евра) у складу са захтевима културе и технологије, али и културних политика треће деценије 21. века, као и визијама будућности. Постепено затварање које ће пратити радове и на крају Центар „Помпиду“ затворити на дужи временски период очекује се да ће омогућити потпуно уклањање азбеста из зграде, остале техничке и енергентске стандарде, као и безбедносне, поред инклузивности и нове боље организације, као и целокупне доступности свих бројних садржаја Центра „Помпиду“.
Остави коментар