АНТИЧКА ГЕОГРАФИЈА

Аутор: проф. др Растислав Стојсављевић, професор геополитике

Античка географија обухвата разматрање и картографисање света како је био познат људима антике, од старијих цивилизација као што су Месопотамија и Египат, до класичних цивилизација Грчке и Рима. Истраживање света и земљишта, као и њихово разумевање, значајно се развијало током времена. Географија у овом периоду није била само наука, већ и средство за организовање и контрола територија, као и за повећање културне и политичке моћи.

Прве географске карте појављују се у Месопотамији, где су становници већ у трећем миленијуму пре нове ере започели да креирају карте на глиненим плочама. Ове карте су биле сaсвим основне и приказивале су углавном познате реке, градове и важне путеве. Слично томе, Египћани су развијали своје географске концепте као део ширег система управљања водама Нила и изградњама канала. Реч „географија” (од грчких речи gea – Земља и grafein – писати, описати) први пут се користи у овом контексту.

Грци су значајно унапредили географију, посебно кроз рад неколико важних научника. Један од првих и најпознатијих био је Хекатеј из Милета, који је око петстоте године пре нове ере направио прву опсежну карту света, засновану на његовим путовањима и истраживањима. Његова карта није била ни приближно тачна као што су савремени географи могли да замисле, али је представљала значајан корак у развоју разумевања света.

Следећи велики корак у античкој географији направио је Ерастотен из Кирене, који је око 240. године пре нове ере први тачно измерио обим Земље. Он је користио методу засновану на примени математике и геометрије, која је показала да је Земља сферична. Ово откриће било је основа за даља истраживања и географске теорије које су се развијале током векова.

Птоломеј је најпознатији по свом делу Географија, које је било једно од најважнијих географских дела антике и имало велики утицај на развој географије у Европи и арапском свету све до ренесансе. У овом делу, Птоломеј је систематизовао познате податке о свету тог времена и дао математички модел за одређивање географских координата.

Римљани су наставили и унапредили рад својих претходника, али су се фокусирали на примену географије у практичне сврхе, посебно у војним, трговачким и административним аспектима. Римска империја обухватала је огромне територије које су се простирале од Британије на западу до Египта на југу и Месопотамије на истоку, што је захтевало напредне географске и картографске технике.

Један од најважнијих доприноса Рима географији био је развој путева и мрежа комуникација, које су омогућиле лакше управљање и контролу великих територија. Римљани су користили географске податке да направе прецизне мапе путева, као и да прате и одржавају инфраструктуру, укључујући римске путеве, мостове и аквадукте. Поред тога, мапе су биле коришћене у административне сврхе како би се боље управљало провинцијама.

Један од најпознатијих римских географа био је Плиније Старији, који је у свом делу Природна историја (први пут објављено око 77. године) дао важан увид у географске и етнографске податке свог времена. Плиније је објавио један од првих покушаја компилације знања о земљама и људима широм римског света. Његов рад имао је значајан утицај на каснији развој географских истраживања у средњем веку и ренесанси.

Током антике, картографија се развијала као одговор на потребу за прецизним приказивањем земљишта, обала, река и других природних и људских карактеристика. Карте античког доба, иако није било могуће саставити прецизне као што то данас чинимо, представљале су значајан корак у разумевању света.

Најраније карте из периода антике биле су углавном апстрактне и симболичке. На пример, грчка карта света, коју је направио Хекатеј, била је више тематска и представљала је свет као симболичну представу. Људи тог времена су више користили карте као алате за свакодневну навигацију, него као тачне научне представе земљишта.

Са развојем математике и географије, као и са напредовањем у изради инструмената за мерење, као што су астролаб и картографија је постала прецизнија. Птоломеј, који је већ споменут, дао је највише доприноса у стварању географских мапа у антици. Његова мапа света у Географији користила је сложену пројекцију која је показала како се могу израчунати географске координате.

Током антике, географија није била само наука, већ је била често тесно повезана с митологијом и религиозним уверењима. Свет у којем су живели антички народи често је био испуњен чудесним и митолошким бићима, а географија је била коришћена да објасни та чудесна места и фигуре.

Митске географије су често укључивале места као што су планине Олимп, острва на којима су живели богови, као и чудесне земље као што су Едем и земља која је била дом Херкулових подвига. Често су се на картама налазила места која су била повезана са религијским и митолошким веровањима.

На пример, Хомерова Илијада и Одисеја садрже бројне географске и митолошке елементе, као што су описи различитих острва, земаља и народа, који нису увек били реални, али су били веома важни за културну и верску свест античког света.

Са развојем трговине, али и политичких и војних интереса, антички свет је почео да се шири и истражује нове територије. Путовања су постала кључна за разумевање географије и за географска истраживања. Грци и Римљани су активно путовали на источну обалу Медитерана, у Египат, Персију, а такође и на север, до Британије и око обала Северног мора.

Најпознатије путовање античког доба било је оно које је обавио Херодот, који је путовао по Египту, Персији и другим земљама како би истраживао историју и географију тих територија. Његова истраживања су се касније уткала у велики део географског и историјског знања антике.

Античка географија је оставила дубок траг у развоју науке, који је био пресудан за формирање каснијих географских истраживања током средњег века и ренесансе. Њена веза са митологијом, као и њена примена у политичке и војне сврхе, показују дубоку везу између науке и свакодневног живота. Технике и открића античких географа настављају да буду од значаја и данас, јер су поставиле основе за разумевање и картографисање нашег света.

Страбон је био један од најважнијих географа и истраживача античког света. Његово најзначајније дело је Географија (лат. Geographica), које представља обимну енциклопедију географских података свог времена. Страбон је истраживао и документовао велики број различитих региона, од Грчке и Рима до Египта, Азије, Северне Африке и делова Индије.

Његова географска истраживања обухватају различите аспекте, укључујући географију природних карактеристика, као што су планине, реке и мора, али и етнографске и културне карактеристике народа и цивилизација тог времена.

Страбон је описао географију Грчке и Рима с изузетном прецизношћу. Он је користио све доступне податке свог времена како би направио карту тог региона, укључујући планине, реке и градове. У Географији, Страбон је пажљиво разматрао различите области Грчке и Рима, укључујући значајне луке и трговачке центре. Он је био један од првих који је повезао географске и историјске податке, истражујући како географски положај утиче на економију и културу.

Страбон је био један од првих који је детаљно описао географију Персије (или данашњег Ирана), као и области Азуре (приближно територије које обухватају данашњи Јужни Кавказ). Ове области су биле важне и политички и трговачки у античком периоду, а Страбон је њихову географију повезао са друштвеним и економским аспектима.

Он је истраживао реке и планине Персије, као и значајне луке и трговачке правце који су повезивали Персију са другим деловима света. Његови описи укључују и истраживања терена која су била важна за персијску царевину и њену одбрану.

Египат је за Страбона био веома значајан, посебно у контексту Нила и његове улоге у животу и економији Египта. Страбон је истраживао географске и климатске услове који су утицали на развој земљорадње, као и на важност реке Нил као транспортне и трговачке руте. Он је такође разматрао градове као што је Александрија и њихов значај у економији античког света.

Страбон је такође истраживао и Северну Африку, помно описујући територије које су припадале Римском царству, као што су Либија и Картагина. Његова истраживања о овим земљама, као и о њиховим економским активностима, допринела су разумевању значаја трговине и војне стратегије у овим регионима.

У Страбоновом делу посебно се истичу описи области Мале Азије, Кавказа и Јужне Русије. Он је детаљизовао географију ових региона, укључујући реке као што је Кимеријска и планине као што је Кавказ, што је било важно за разумевање граница Римског царства и његове војне стратегије. Такође је пружио податке о различитим народима који су насељавали ова подручја, укључујући и њихове обичаје и културу.

Једно од најзначајнијих Страбонових истраживања било је повезано са географијом Индије и регионом долине реке Инд. Страбон је први описивао важне географске карактеристике овог региона и дао је информације о култури и економији народа који су насељавали ова подручја. Његова истраживања о индијским царствима и њиховим трговачким рутама била су значајна за разумевање веза између истока и запада у античком периоду.

Страбон је описао и географију и историју Сирије и Месопотамије, као и њиховог значаја у античком свету. Он је документовао реке, као што су Тигар и Еуфрат и њихову улогу у животу људи који су насељавали ова подручја. Страбон је такође разматрао економске и културне аспекте народа који су насељавали ову плодну долину, као и њихове војне и трговачке стратегије.

Једно од Птоломејевих најважнијих доприноса било је увођење система географских координата, тј. мерење дужине и ширине које су омогућиле прецизније одређивање локација на Земљи. У Географији Птоломеј је користио систем ширине (паралеле) и дужине (меридијане), што је поставило основне принципе географске координатне мреже која ће касније бити усвојена и модернизована у картографији. Овај систем омогућио је боље разумевање и навигацију кроз познати свет.

Птоломеј је користио географске податке које су добили Грци, Римљани и друге античке цивилизације, као и нове податке који су били доступни у његово време, како би направио што прецизније карте света. Он је користио мрежу географских координата за креирање мапа које су приказивале значајне географске и политичке регије.

Његове карте су покушале да обухвате познати свет тог периода, који је обухватао медитеранске области, северну Африку, Европу, Азију, као и источни део Индије. Птоломеј  је у овим картама приказивао не само важне географске карактеристике као што су реке, планине и градови, већ и етнографске податке о различитим народима који су насељавали ове регије.

Птоломеј је такође покушао да израчуна обим Земље. Његов рад на овом питању није био толико прецизан као рад Ерастотена, који је раније израчунао обим Земље, али Птоломеј је поново потврдио сазнања свог претходника. Он је користио различите прорачуне и податке доступне у његово време, али је његов обим Земље био нешто мањи од стварног, што је касније изазвало забуне у средњем веку.

Птоломеј је такође разматрао астрономске податке у свом раду. Он је користио податке о сунчевим и месечевим циклусима и поставио их као референтне тачке у одређивању географских координата. Ова примена астрономије у географији била је иновација која је помагала у побољшању прецизности Птоломејевих мапа и картографских радова.

Птоломеј је такође радио на исправци и побољшању претходних географских радова, укључујући оне који су били створени од стране Хекатеја, Ерастотена и других. Он је разматрао и извршио корекције на бази нових података који су стигли из различитих делова света, нарочито из Азије и Индије. Његов рад је укључивао и исправке оних делова које су ранији географи погрешно мапирали, као што су неке руте и природне баријере.

Ерастотеново најзначајније откриће било је израчунавање обима Земље, што је представљало велики корак напред у разумевању географских концепата и облика планете. Он је као први научник који је извео научни експеримент како би одредио величину Земље, и то је био један од најзначајнијих доприноса античке науке. Ерастотен је користио разлику у угловима сунчеве светлости у различитим локацијама да би израчунао обим Земље. Он је знао да у месту Сиена (данашњи Асуан, Египат) сунце у време летњег солстиција пада вертикално на Земљу (без сенке). Међутим, у Александрији, која је била удаљена око 800 километара северно, Сунце је било на мањем углу. Ерастотен је израчунао да је угао између Сунца у овим двема локацијама био 7,2° (1/50 дела пуног круга). Знајући да је удаљеност између Сиене и Александрије било око 800 километара, Ерастотен је израчунао да је обим Земље 40.000 километара, што је близу данашњег мерења од 40.075 километара (разлика је само 0,2%). Овај метод израчунавања обима Земље био је веома прецизан за тадашње време, те се и данас  сматра једним од највреднијих научних подухвата у историји географије и науке уопште.

Ерастотен је такође утицао на развој првог система географских координата, који је касније доприносио развоју картографије. Он је покушао да стандардизује употребу географских ширина и дужина како би побољшао тачност картографских података. Његово дело поставило је основе за каснији развој географског система координата који ће бити усвојен у средњем веку и који ће играти кључну улогу у навигацији и картографији.

Сва ова истраживачка открића показала су колико су људи у старом веку познавали географски свет око себе, као и небеске појаве.