Аутор: проф. Мирјана Грдинић
Око лепоте увек или мрак људске судбине или сјај људске крви.
(Андрић, есеј Разговор са Гојом: 20)
У светској књижевности лик фаталне женске лепоте има веома дугу и богату традицију, још од античких времена и митских фигура какве су Медуза, сирене, чаробница Кирка, лепа Хелена, и провлачи се кроз целокупну историју светске књижевности све до данашњих дела. Фатална жена по својој генези и изворном смислу је женски деструктивни лик. „Она користи своју лепоту, првенствено телесну, да би заводила мушкарце, а то завођење завршава се фатално по самог мушкарца – његовом емотивном, материјалном и/или физичком пропашћу. Разорно деловање фаталне жене не мора да буде вођено никаквим посебним циљем, тј. оно је често само себи циљˮ (Вујновић: 86). Једна од таквих јунакиња је свакако и Аника из Андрићеве приповетке Аникина времена.
Приповетка је исприповедана из позиције свезнајућег приповедача и може се рећи да се састоји из три релативно самосталне наративне целине. У првој целини Иво Андрић говори о лудилу попа Вујадина, о његовој несрећи и тајним жељама. Друга целина је посвећена одметници Тијани чија је прича подсећала на Аникину. Трећа, а уједно и најважнија целина, припада Аники. Све се то може сагледати као једна уметничка целина из перспективе својеврсне феноменологије мржње која се на разне начине испољава у „свету” Аникиних времена. Поп Вујадин, као и Тијана, али и Аника су другачији од људи са којима живе у касаби (варошици). То што су другачији доводи до неслагања са околином која живи по одређеним моралним нормама. Свако ко се усуди изаћи изван тог моралног оквира бива осуђен. Једина повезница између варошана и главних актера је мржња.
У касаби, где људи и жене личе једно на друго као овца на овцу, деси се тако да случај нанесе по једно дете, као ветар семе, које се изметне, па штрчи из реда и изазива несреће и забуне, док се и њему не подсеку колена и тако не поврати стари ред у вароши (Андрић: 24).
Приповетка има сложену композицију и представља низ прича које су значењски повезане, а у којима се појављују подударне, паралелне личности и догађаји који на посредан, индиректан начин опомињу и предсказују шта ће се десити. Аникином паду претходи, седам деценија раније, случај са лепотицом Тијаном која је бацила „образ под ноге и запалила касабу” (Андрић: 49) и коју је, јер га је одбила, из освете убио један младић. Аникин несуђени љубавник Михаило, био је сведок када је, пре него што је побегао у свет, његова љубавница Крстиница ножем убила свог мужа (између ње и Анике Андрић такође успоставља везу, сличност) и, на крају приповетке, Михаило затиче мртву Анику, коју је заклао полулуди брат, и нож који је оставио поред ње. У основним потезима збивања се симболично подударају, понављају, али, у новим околностима, са измењеним узроцима, са готово истим кобним последицама.
Ради сагледавања ове Андрићеве приповетке – хронике постоје две ствари које је немогуће мимоићи. То су: моћ лепоте које неко лепо биће има или може да стекне над људима, и поремећај који она изазива у окружењу. Андрић је Анику, главну личност у овој приповеци, узео као симбол лепоте и око тог симбола градио је широк и разуђен и укомпонован сплет ситуација, догађаја, ломова, драма и злочина. Андрић поставља причу о Аники у један шири историјски контекст, доводећи је у везу са оним што јој је претходило и оним што следи, наравно, посматрајући је као стварност, али и као легенду.
Приповетка Аникина времена започиње причом о попу Вујадину и његовом лудилу и покушају касабе да кроз причање нађе и одреди смисао његове судбине: Свак је и нехотице настојао да тој несрећи нађе узрок и објашњење, и да тако олакша срцу и умири тешку мисао. Али ма колико да су настојали у чаршији да се сете ма чега необичног из поп-Вујадинова живота, нико није могао да изнесе ништа (Андрић: 22).
Како Андрић каже његова судбина је у исти мах била „проста и необјашњива: невесело дете, усамљен младић, несрећан човек” (Андрић: 22). Затим, Андрић уводи причу о причању као типичном људском начину потраге за смислом: Тако се, у честим разговорима о породици Порубовића, долазило не само до поп Вујадинова оца и деда, него и до његовог прадеда, некад чувеног проте добрунског Мелентија, а по њему и до Аникиних времена (Андрић: 22).
Несрећа поп Вујадинова је не само један индивидуални слом, него и повод да се у записима вишеградских хроничара и у сећању старих људи оживe далека и прохујала Аникина времена, давна, готово заборављена. Те исте године проневаљали се у касаби једна жена, влахиња (Бог нека помете све невернике!), и толико се оте и осили да се њено неваљалство прочу далеко изван ове наше вароши […] Али се и за њу нађе рука, и тако се и она скруши по заслузи. И свет се опет доведе у ред и присети божјих наредаба. Мула Ибрахим прочита на дућану тај запис […] и тако се сазнаде за давно заборављена Аникина времена (Андрић: 23).
Након уводне приче о попу Вујадину, креће прича о Аникиним временима. Ко је била Аника? По свему изузетно створење: по лику, лепоти, одевању; „била је заиста као да је стигла из друге вароши, из туђег света” (Андрић: 26), а својом необичном лепотом и понашањем убрзо је постала „главни предмет мушких жеља и женских разговора” (Андрић: 28). Каква је то лепота? Демонска („из туђег света”), фатална, или је пак касаба својим понашањем узроковала њену изузетност. У Андрићевим речима из есеја о Гоји „око лепоте увек или мрак људске судбине или сјај људске крвиˮ (Андрић, Разговор са Гојом: 20) као да нам се открива суштина повести и најављује мрак људских судбина и сјај крви.
Заплет у приповеци се формира када се Аника на Богојављење први пут сусреће са Михаилом, младићем који је дошао са стране, али који је оптерећен сећањем на случајно саучествовање у једном злочину, из чега произилази његов комплекс неповерења и сумње у женски род. Сусрет са Аником, у њему је пробудио сећање на младалачки доживљај: када је његова љубавница, њему пред очима и његовим ножем, убила свог мужа. Да ли је његовим ножем? Та дилема мучила је младића и касније, кад је побегао, кад је покушао да побегне од куће, од себе, од свирепости која му је затровала љубав, живот. Осетио се проклет и гоњена зверка (Андрић: 37). У Вишеграду се мало примирио и онда се појавила Аника. Михаило који је на „самом почетку младости подсечен и потресен у себиˮ (Андрић: 39) поново се срео са својим демоном од којег је узалудно покушавао да умакне. У Аникином хладном неумољивом погледу препознао је Крстиницу, жену која је убила човека пред његовим очима и „то га најзад примора да призна стварност свога ужаса и да се одрекне наде у буђење” (Андрић: 41). Његова прошлост му не дозвољава да прихвати Аникину понуду да заједно оду на теферич поводом празника Ђурђевдана и да се вере, чиме се на известан начин покреће Аникина трагична судбина.
Аники је повређена сујета и она се одлучује на освету, а самим тим креће на пут самоуништења. Почиње прича о злу и страдању женског бића, које је заволело неког ко је неспособан да воли. Од тога времена, па за годину и по дана, она је смишљала зло и несрећу као што други свет мисли о кући, о деци и хлебу, жарила и палила не само по касаби него по целом кадилуку вишеградском, и изван њега (Андрић: 43) .
Чинила је зло природно, спонтано, не уживајући у њему, али и не бојећи га се и не стрепећи сујеверно од његових последица. Какво зло? То је нагли успон (експанзија) надмоћне, самосвесне лепоте која није могла (или није хтела) да нађе себи уточиште и која се предаје у љубавни загрљај многим мушкарцима. Желела је бити Михаилова, но како то није било могуће због његових тајних страхова, одлучила је да буде свачија. Тај Ђурђевдан остао је у сећању као дан кад се Аника објавила. Отада па да илинданског вашара, она је развила барјак. Отворила је кућу мушкарцима; набавила неке две сеоске скитнице, Јеленку и Савету, да јој буду дворкиње. Мало-помало, око Аникине куће се створио логор. Бог сам зна ко све није долазио; младићи, жењени људи, старци, деца, странци чак из Чајнича и Фоче […] погледавајући с времена на време у Аникине прозоре (Андрић: 43).
Аника се становницима касабе први пут показује на Богојављење при уласку и изласку из цркве, а на Ђурђевдан прави оштар рез, границу након које се отвара поље греха и преступа, који разорно делује на строги касабалијски поредак. Силина којом она наступа у својој блудничкој улози у касаби одређена је тежином осујећене љубави према Михаилу и жеље да се због тога свети себи и целом мушком роду. Отуда њени поступци не изгледају тако одбојни као што би били да она то чини због новца. На тај начин она се свети свима онима који је оговарају или желе да спрече своје најближе да учествују у томе, како мисле, срамном спектаклу. Међутим, у свом том превирању и усред тог раздражљивог и понизног мноштва Аника је била сама: самоћа је била њен први, прави друг и љубавник, упркос многима који су мислили да им припада та жалосна част. Она је сама јер се у том мноштву осећа изузетним, надмоћним и уједно дубоко трагичним бићем. Њена жеља да повреди Михаила и његова осећања, највише боли је нанео управо њој, а сам чин отварања врата другим мушкарцима убио је све оно лепо и невино што је постојало у њој, претварајући је полако у жену без срца и других мисли осим о освети. У неколико снажних епизода писац је приказао вишеградску одметницу на делу: како се због ње и њене лепоте и наопаке нарави осипају животи, породице, имања. Исконска страст за деструкцијом је у основи њеног бића и карактера.
Андрић поново уводи нову причу у приповедање, односно Анику повезује са временом „Тијанине узбуне”, коју скоро више нико не памти, али се од заборава чува у сећању старијих људи у касаби: Пре добрих седамдесет година била се прочула због своје лепоте нека Тијана, чобанска кћи. Бацила је образ под ноге и запалила касабу (Андрић: 49). Но касабалије се присећају да се и за њу нашао лек: Бежала је према једном шумарку испод Старог града. Када је већ била испод самог шанца, изнемогла је и пала. Ту је пристигао калуђер и убио на месту […] то се место зове и данас Тијанин гроб (Андрић: 50).
Након присећања на „Тијанину узбуну” следи средишња епизода приповетке о сину добрунског проте Мелентија, Јакши, иначе претку поп-Вујадина са почетка приповетке. Јакша је постао један од сталних Аникиних гостију, одметнуо се од куће, од власти – само да би био са њом. За проту је то била велика срамота и покушавао је све да спречи ту везу, чак је послао заптије (полицију) да уплаше Анику, али је изазвао само супротан ефекат: Ти си прото добрунски, а ја џизлија (блудница) вишеградска. Нурије (карте) су нам подијељене, и боље ти је да не дираш у оно што није твоје (Андрић: 61).
Аника се није на томе зауставила, подсетила је у свом писму проту да и он као свештено лице није баш тако безгрешан и имун на женску лепоту: Ја се прото нисам ни родила, када си ти прескакивао плот у Недељковице, па Недељко мислио да је јазавац у кукурузу и умало те није убио. И дан-данас ти по удовичким кућама крпе мантију (Андрић: 61).
Од свих мушких ликова, који су се појављивали у Аникиној кући, лик Јакше, сина добрунског проте, посебно се издваја у приповеци: Седи тамо сатима и гледа у таваницу и сећа се: не толико њених речи колико њеног ћутања. Он је пун тога њеног ћутања, и у утроби га осећа […] Од тог ћутања Јакши се крати дах и магли вид. Да му је да само једном седне крај ње, чини му се ништа га не би могло спречити да обема рукама ухвати ту главу и силовито је савије и заврти, на душек, на под, на траву. Али тада се сети њеног хладног пркоса који га је много намучио, не зато што га не би могао сломити, него што не користи ломити га. И тргне се као да је ударио у зид, а велика песница на столу немоћно дрхти (Андрић: 59). Трпео је њена ћутања и осећао се тако немоћним пред лепотом коју није могао придобити само за себе. Све то је оставило последице, како на његово тело, тако и на његову душу.
Ћутљива, затворена у себе, сама са собом, загонетна, прека у својим каприцима, плаха у ћудима, она је као мит чулности. Мушкарци круже око ње као лептири око светиљке, опијени сјајем њене лепоте и магијом чулне ватре њеног бића. Аника је приморала, не само Јакшу, већ сваког мушкарца, да са љубавном страшћу осете горчину и унижење, да се бар за тренутак нађу под њеним ногама.
Међу ликовима у приповеци потребно је споменути и споредне, али ништа мање успеле: градског команданта (кајмакама) Алибега и старешину полицајаца (заптију) Салка Хеду. Кајмакам, који је у животу видео много жена, и без великог избора, осетио је одмах да је ово нешто друго. Откако се закопала касаба и откако се свет рађа и жени, није било оваквог тела са оваквим ходом и погледом. Оно се није родило и израсло у вези са овим што га окружује. Оно се догодило. Као да је нашао и познао нешто знано и давно изгубљено, кајмакам је застао пред том лепотом (Андрић: 60).
Алибег, као прави сладокусац живота, култивисани провинцијски хедониста, није могао остати имун на њену лепоту и убрзо је постао један у низу Аникиних љубавника. Салко Хедо је био „нетачан и спор као људски суд и земаљска правда” (Андрић: 56), али се као такав показао као нова, оригинална личност. Површно обављајући своје полицијске послове, Хедо је знао да су зло и немир неотклоњиви пратиоци људског живота; и веровао да се свака ствар може сама од себе решити, јер ништа на свету не траје вечито. Са таквом влашћу и крај себе или уза се (Алибег), Аника је могла да ради шта је хтела.
У свакој жени има ђаво кога треба убити или послом или рађањем, или и једним и другим; а ако се жена отме и једном и другом, онда треба убити жену (Андрић: 74–75) – говорило се у узнемиреној касаби, међу озлојеђеним људима пуним врлина, којима је Аника, када је хтела, могла да пронађе слабе тачке и подсети их на младалачке грехе.
Догађаји повезани са Аником добијају своју кулминацију у тренутку када Јакша рањава „кајмакама”, што је условило Аникину одлуку да престане да прима мушкарце у своју кућу. Међутим, мушкарци су и даље наставили да долазе пијани испред њене авлије. Врхунац у приповедању о Аники представља моменат када пијани Турчин насрће на њу ножем: – Кога ћеш ти да убијеш? Ево, па уби! Мислиш, неко се боји твога ножа, будало сеоска! Уби’ де! […] – Осевапио би се ко би ме убио (Андрић: 73).
Аникино понашање проузроковало је бес и повређеност код становника касабе, али и патњу појединих, њој блиских људи, Лалета (њеног брата) и Михаила. Михаило, почиње да осећа како се полако гасе његова љубавна осећања и опчињеност Аником и како се све више појачава осећај срамоте и понижености, узрокован њеним понашањем, које представља разлог за трагичан исход ове приповетке и Аникин усуд.
Аника није била срећна ни задовољна својим животом; ни њен брат Лале, ни Михаило који се спремао да напусти касабу, али пре него што оде одлучио је да се обрачуна са Аником, у чијем је имену и лику видео извор свога неспокојства. Аника долази до закључка да све треба окончати, да њен живот више нема смисла, јер све је отишло предалеко без икаквог постигнутог циља.
Трагично разрешење ове приповетке представља тренутак када је рођени брат убија ножем. Михаило, позван од Анике да дође у њену кућу, затиче њен леш, узима нож и одлази из града. Њено магијско тело, по речима Петра Џаџића, „издахнуће у парадоксу: створена за уживање, а без уживања; створено за срећу, а узрок несреће; створено за миловање, а завршава са ножем у себи; спремно да воли, а предано мржњи” (Џаџић: 327). Власт је била немоћна: „Све је било нејасно, замршено и без икаква изгледа на решење” (Андрић: 87). Аника је сахрањена, а у касабу се вратио мир и све је наизглед опет било исто. Од толике Аникине лепоте није остало ништа, а у свести тадашњих становника вароши једино је остао глас о значајном периоду у историји касабе, познатијем као „Аникина времена”, док се после неколико генерација и он није изгубио. Међутим, касаба је свесна да: Ако се опет појави нека таква или слична напаст – а појавиће се кад-тад – касаба ће се опет борити и носити с њом док је не сломи, не покопа, и не заборави (Андрић: 86).
У овој приповеци, као и у многим Андрићевим делима, присутан је однос појединца и масе (светине) и вечни неспоразум између њих. Маса/народ уздиже, али и поништава појединца, ако јој није близак и ако много одскаче од ње. Пред крај приповетке, Михаило се спрема да напусти касабу, и док је на растанку посматрао варош из даљине, писац нам износи једну битну мисао: Михаило је у себи гледао и оно што се не види са овог места: сва дућанска врата, све кућне капије са великим углачаним плочама на којима се деца играју, све људе, све погледе и све поздраве. Све је то живот (Андрић: 82).
По речима Милоша Бандића, „тако Андрић у једном погледу, у једном једноставном све је то живот поздравља свет, све људе који трају и који ће трајати, читав предео у благом вечерњем ваздуху, као залогу људске отпорности, као знамен настављања живота, као продужено, неисцрпно постојање” (Бандић: 132). Суштина и смисао једног књижевног дела исказана је, тј. открива се у једној јединој реченици – Све је то живот.
Литература:
- Андрић, И. (1981). „Аникина времена”, Јелена жена које нема, Сабрана дела Иве Андрића, Удружени издавачи, Београд
- Андрић, И. (1981). „Разговор са Гојом”, Историја и легенда, Сабрана дела Иве Андрића, Удружени издавачи, Београд
- Бандић, М. (1963). Иво Андрић: загонетка ведрине, Матица српска, Нови Сад
- Вујновић, С. Femme fatale у карневализованом свету (Андрићева Аника и Грушењка Достојевског), Студeнтски чaсoпис зa књижeвнoст и тeoриjу књижeвнoсти Траг, бр. 7–8, тема брoja: Јунак, стр. 86–94
- Вучковић, Р. (2011). Велика синтеза о Иви Андрићу, Алтера, Београд, Ниш
- Вучковић, Р. (2014). Ликови жена у Андрићевом делу, Свет књиге, Београд
- Илић, П. (1992). У свету Андрићеве уметности, Завод за уџбенике, Нови Сад.
- Џаџић, П. (1996). Иво Андрић Есеј, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд.
Остави коментар