Ингушетија и Чеченија – седми део

Аутор: Предраг Рајић, политички аналитичар

Нису сви успели да напусте здања и склоне се на сигурно. Неколико десетина депутата је повређено, док је председник Савета народних посланика града Грозног Виталиј Куценко (етнички Рус) убијен бацањем са велике висине.  Средином септембра у Грозни је стигла делегација на челу са председником Врховног савета Руске Социјалистичке Федеративне Совјетске Републике Русланом Имрановичем Хасбулатовим. Реч је о највише рангираном политичком делатнику чеченске националности у СССР.

Хасбулатов је рођен у Грозном, успео је да изгради успешну каријеру универзитетског професора економије у Москви, обављао је највише функције на нивоу Руске Федерације и прошао пут од савезника до опонента првог председника самосталне Руске Федерације Бориса Јељцина.

Хасбулатов ће се трудити да се постави као спона између Руса и Чечена све време постојања такозване „Чеченске Републике Ичкеријеˮ, али без већег успеха. Тако је и било 1991. године. Након што је 8. јуна 1991. године проглашена суверена Чеченска Република, која је кроз месец дана активирала своју Декларацију о независности, Москва се упркос веома турбулентном времену у ком се комплетан рускојезични простор нашао, почела нешто помније бавити проблемима на Северном Кавказу. Хасбулатов је био најлогичније, а можда и једино решење у датом моменту који је могао да макар покуша испреговарати мир са побуњеницима. И заиста, након септембарских преговора донета је одлука о формирању „Привременог вишег савета Чеченско-ингушке Аутономне Совјетске Социјалистичке Републикеˮ.

За председника је изабран Хусеин Ахмадов интелектуалац, посланик последњег сазива највишег легислативног органа Чечено-Ингушетије, присталица издвајања Чеченије из оквира Русије и доцније политички противник Џохара Дудајева.

Циљ је био јасан. Хасбулатов је желео да умањи тензије и створи оквир у ком би се могло доћи до компромисног решења које би подразумевало опстанак Чечено-Ингушетије као федералне јединице у оквиру Руске Федерације, државе у настајању.

Моменат руског инсистирања на опстанку Чечено-Ингушетије је важан из више разлога. Сматрали су да на тај начин могу контролисати оба етноса, свесни ингушке несклоности отвореном сукобу и њихове одлуке да остану у оквиру РФ, тумачило се како би ингушки фактор могао да ојача чеченске елементе који су скептични према издвајању из Русије и учини их гласнијим.

Ипак, ингушка страдања у Северној Осетији, политичка превирања у Назрању и чеченска решеност, учинили су овај пројекат потпуно неуспешним, што је својим формалним одлукама 1992. године потврдила и Москва. Москва растрзана интерним сукобима, покушајима војних преврата и годинама оштрих политичких сукоба, била је принуђена на уступке. Тако су Чечени расписали изборе за 17. новембар 1991. године, који су требали да озваниче и формализују Дудајевљеву власт, али и тежњу чеченске елите ка самосталности. Почетком октобра долази и до првих оружаних сукоба са оружаним формацијама централних власти. На основу одлуке Привременог вишег савета од 4. октобра по којој КГБ Чечено-Ингушетије више нема надлежности на територији самопроглашене државе, наоружане формације „дудајевацаˮ, сада у виду „Националне гарде Чеченске Републикеˮ силом заузимају седиште КГБ у Грозном, као и Дом синдиката. Следећег дана Извршни одбор свечеченског народног сабора је објавио проглас о распуштању Привременог вишег савета и преузео улогу „револуционарног комитета који контролише све нивое и све инструменте властиˮ.

Крајем октобра спроведени су и председнички избори, у организацији Извршног одбора.

Дудајев је победио са 90,10% гласова или 412.671 гласова. Свакако и опозиција и централне власти су говориле о нелегалности, али и мањку легитимитета ових избора.  Разлог за овакве оцене није била само отежана могућност кандидовања политичких противника будућег лидера, већ и оружана заштита представника Извршног одбора од стране „Националне гардеˮ која је била свеприсутна на бирачким местима. Ипак, чињеницу да је Дудајев у ово време уживао високу подршку Чечена тешко је оспорити. Тај степен није досегао ниједан лидер „Чеченске Републике Ичкеријеˮ ни за време његовог живота, ни после погибије 1996. године.

У јесен 1991. године, након избора Дудајева, Чеченија се спремала за рат. Сви Чечени који су служили у совјетској армији су позвани да се врате кућама, док су нове власти преузеле и формалну и фактичку контролу над свим органима републичке власти, полицијске управе и подигли ниво борбене готовости Националне гарде на највиши ниво. Москва је на овај изазов морала да реагује. Председник тада још увек РСФСР потписује указ о проглашењу ванредног стања на територији Чечено-Ингушетије.

Одговор у Грозном је дат у виду преузимања последње полицијске станице под контролом централних власти и јавне заклетве припадника МУП-а на верност новом председнику Дудајеву. Такође, „Национална гардаˮ спроводи акцију блокирања војне базе Совјетске армије у Грозном, која је окружена, а војницима искључена струја, вода, прекинуте телефонске везе и упућен позив на предају.

Најзначајнији тест за оружане снаге самопроглашене државе је наступио 8. новембра када су на аеродром у Грозном ступили војни специјалци. Ипак, аеродром је био блокиран, а специјалци без јасних наредби и довољно оружја, након само два дана су напустили Чеченију.

До краја године Дудајев и новоформирани, њему лојални, парламент доносе одлуке о заплени војног наоружања које се у том моменту затекло на територији Чеченије, формирању нових локалних органа власти и позивају све чеченске посланике и чиновнике из савезних структура да се врате у матичну републику.

На унутрашњем, политичком плану, Дудајев је успео да обезбеди подршку и опозиције која га признаје за лидера, као и потпору кључних кланских шефова и духовних вођа. Свакако, битан моменат при обезбеђивању ове подршке јесте и овладавање оружаним снагама од стране совјетског генерала који на овај начин себе поставља на пијадестал апсолутног господара живота и смрти у одметнутој, самопроглашеној држави. Паралелно, започиње се и са кампањом застрашивања и етничког насиља.

Сходно последњем попису спроведеном у Чеченији пред распад СССР 1989. године, на простору Чеченије, у оквиру Чечено-Ингушетије живело је 1.270.429 лица, од чега 734.501 Чечена, 293.771 Руса, а 163.762 Ингуша. Са прогоном Руса почело се још 1990. године, када су Грозним почела да круже „писма срећеˮ у којима су анонимни аутори претили етничким Русима или их „пријатељски упозоравалиˮ да напусте Чеченију „за њихово доброˮ.

Током 1991. године забележено је више случајева отмица младих Рускиња, физичких напада на руске цивиле у Грозном у ком су углавном били концентрисани, али и у другим деловима Чеченије. Власти новоформиране државе не само да су игнорисали овакво насиље, већ су га промовисали и охрабривали кроз медије, деловање криминалних група и ускраћивање помоћи руским цивилима који би се нашли на мети прогона.

Током 1991, 1992, 1993. године већина Руса је напустила Чеченију. Чеченска тактика у овом периоду није била откуп руске имовине, како би „нежељене комшијеˮ што пре напустиле своје домове. Графит из Грозног са зида једне од зграда у којој је живело више породица ово приказује на сликовит начин: Не покупайте квартиры у Маши, они все равно будут наши (у преводу: Не купујте станове од Маше, они ће свакако бити наши).

Први и Други чеченски рат додатно ће десетковати чеченске Русе, који ће наставити са исељавањем овог простора. Међутим, и након поновног успостављања руске власти над овим регионом, наставило се са трендом одлазака.

Тако је према службеним подацима 2002. године у Чеченији живело 40.600 Руса (од предратних 293.771), да би њихов број био преполовљен 2010. године када их је пописано 24.382.  Нису само Руси били жртве политике „Чеченија Чеченимаˮ коју је промовисао Дудајев.

Ингуши, иако најсроднији Чеченима такође су пострадали превасходно због свог помирљивог става и непреузимања конфликтног приступа у односу на централне власти. Ингуши су углавном протеривани или приморани да напусте своје домове под притиском власти, као и због ускраћивања основних права.

Ингуши данас у Чеченији готово и да не живе. Сходно последњем попису из 2010. године припадника ове етничке групе је било 1296, са даљим трендом пада.

Наредне године обележиле су политичке борбе из којих је Дудајев углавном излазио као победник, као и овладавање готово свим војним инсталацијама и безбедносним објектима на територији „ЧРИˮ. Дудајев је веома добро знао да ће Москва пре или касније консолидовати своје снаге и реаговати жустро.