Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Прошле су три године од како је председник Русије Владимир Путин наредио почетак специјалне војне операције у Украјини, за коју ће се испоставити да је поред огромног броја жртава на бојном пољу изазвала тектонске геополитичке промене у свету. Данас када се, истина магловито, после обновљених руско-америчких контаката наслућују прве перспективе мира, слободно се може закључити да се ради о догађају који дели епохе.
Председник Русије Владимир Путин је фебруара 2022. године указао на три суштинска циља војног ангажовања у Украјини. То су: демилитаризација – ради заштите безбедности руско-језичког становништва које је на подручју Донбаса било изложено континуираним нападима од момента државног преврата у Кијеву 2014. године, затим денацификација као феномен који је породио расистички однос врха украјинске власти према русофоном делу Украјине (забрана употребе руског језика и прогон Украјинске православне цркве – Московског патријархата) и декомунизација која је требала да означи симболички раскид с појавом „културне инфериорностиˮ која је систематски наметана руском народу од октобра 1917. године и која је, на неки чудан начин и под другачијим идеолошким изговорима, преживела и у првим деценијама постхладноратовске ере.
Данас после трогодишњег рата може се рећи да су истакнути циљеви само делимично остварени. Иако у последње време има иницијативу на фронту дугом две хиљаде километара, Русија још увек није ослободила Донбас, Запорожје, Луганску и Херсонску област, као и погранични Курски регион који је био мета агресије украјинских оружаних снага августа 2024. године. О освајањима неких већих градова, попут Одесе, Харкова или Дњепропетровска, за сада нема ни говора, јер се највећа прокси армија на свету у ратним условима показала као веома способна. Упорност украјинских бораца последица је вишедеценијске нацификације која је породила један друштвени амбијент каквог нема у Европи. Наиме, нигде као у Украјини се отворено не славе нацистички злочинци који се у новим историјским интерпретацијама приказују као борци за „украјинску самосталностˮ. Све то разоткрива улогу Европе и Америке у медијским и пропагандним припремама овог рата, које су отпочеле одавно.
Нови европски идентитет
Први наговештаји сукоба могу се наслутити у одлукама тајних центара моћи које су претходиле распаду совјетске империје. Уочи формалног разарања Совјетског Савеза и СФРЈ у Токију је од 21. до 23. априла 1991. године одржана конференција Трилатералне комисије (неформалне приватне иницијативе која оличава атлантске интересе – прим. аутора) на тему „новог европског идентитетаˮ после окончања Хладног рата. На овом самиту већина чланова „европског огранкаˮ организације определила се за концепт поделе Европе „на римски и византијски деоˮ, односно успостављање старог „културно-цивилизацијског лимесаˮ који подразумева строго разграничење католичко-протестантског и православног света. На тај начин срушена је идеја о геополитичкој еманципацији Европе од америчког утицаја.
За разматрање наше теме реч је о одлукама којима је суштински легитимисана идеја преуређења дотадашњег подручја „Источне Европеˮ у зону ексклузивних америчких интереса, а која се одвијала под изговорима „деколонизације руског историјског простораˮ. Посебно је занимљиво да је одлуку Трилатерале о подели Европе на римски и византијски део здушно подржао и папа Војтила. Није нимало случајно да је тзв. Бјеловешки договор о развалу СССР обелодањен баш на католички Божић 25. децембра 1991. године, чиме је и на симболичкој равни потврђена одлучујућа улога Ватикана у процесу разбијања Источног блока и СССР.
Одмах после формирања независне Украјине (1991) отпочео је процес незапамћеног друштвеног и духовног инжењеринга који је имао изразито антируска обележја. Францускиња Катрин Орел с правом указује на „препород идеје Средње Европеˮ који је на подручју некадашње совјетске интересне сфере послужио као механизам који је противречио не само руским интересима, него и представљао својеврстан културни модел за разбијање „глобализаторског назива Источна Европаˮ. Чини се посебно занимљивом тврдња француске теоретичарке да је позивање на географску припадност код Чеха, Пољака, Мађара, балтичких народа, а данас Украјинаца, створило једно „осећање супериорностиˮ у односу на Русију и логичке претпоставке за приближавање ових народа Западу.
Занимљиво је да је после окончања Хладног рата из геополитичког речника нестао не само појам „Источне Европеˮ него и појам Истока, који се углавном идентификује са Русијом као измишљеним симболом некакве хроничне неслободе и тоталитаризма. Тако западноукрајински писац Јуриј Андрухович отворено признаје „да је деведесетих година била потребна одређена количина хабзбуршке митологије како бисмо пронашли алтернативни модел развоја украјинске културеˮ који је, разуме се, сасвим различит од већински „русофоне Украјинеˮ која се простире у средишњем и источном делу ове државе. На тај начин Украјина је постала поприште непомирљивог „судара цивилизација” који се тренутно одвија пред нашим очима.
Средином деведесетих година прошлог века појавила се и чувена Велика шаховска табла –манифест Бжежинског о даљем растакању Русије и подручју Украјине на којем се одлучује да ли ће Русија више икада бити империја или не. Тада су се испољили и први озбиљнији напади на Украјинску православну цркву – Московског патријархата, што је био увод у потоњи црквени раскол. Руски медији ових дана пишу о 20 милиона долара колико је Америка уплатила на рачун Цариграда, како би овај признао расколнике у Украјини. На све ове провокације званична Москва углавном није реаговала.
Пандорина кутија
Важна етапа украјинске кризе свакако је била „наранџаста револуцијаˮ (2004–2005) када је на власт насилно инсталиран Виктор Јушченко – кандидат светске закулисе и претеча савремених манифестација нацизма у овој земљи. Његова победа је била у духу „обојених револуцијаˮ које су тада захватиле тзв. постсовјетски простор, а ради довођења на власт оних режима који су били изразито антируски. Његовим мандатом отворена је Пандорина кутија, а западне силе су отпочеле незапамћени духовни и социјални инжењеринг на тлу Украјине. Било је то време појаве неонацистичких интерпретација историје које су, показаће се за време трогодишњег рата, имале за циљ мобилизацију украјинске младежи за сукоб против руско-језичких региона у овој земљи. За време владавине Јушченка ову државу су потресали велики политички сукоби и корупционашке афере које су 2010. године окончане убедљивим поразом Јушченка на председничким изборима и победом Виктора Јануковича – који је био кандидат руских региона. Деловало је да Украјина тада улази у мирнију фазу развоја, што се показало као погрешна процена.
Окидач за ескалацију сукоба је био државни преврат 2014. године на Тргу Мајдан у Кијеву који се догодио у режији америчких специјалистичких служби. О дешавањима на Мајдану написана је обимна литература. Није никаква тајна да је иза свргавања Јануковича стајала моћна групација америчких неоконса, предвођена Викторијом Нуланд, као и да је на власт доведена група авантуриста која је послушно извршавала постављене задатке. Уопште, после овог догађаја, фактички је укинут Устав и истовремено донет низ дискриминаторних закона којима се ограничавају права русофоног становништва. Као реакција на ове догађаје 2015. године догодили су се референдум на Криму и истоку Украјине када је први пут исказана жеља руског народа да се припоји својој матици. После спаљивања људи у Одеси 2. маја 2015. године било је јасно да су нацисти преузели власт у Кијеву уз здушну подршку Америке и ЕУ. Све остало је позната историја која траје до данас.
Геополитичке последице
Кључна стратешка идеја Америке у Украјини била је да што је могуће дуже одржи тензије између Западне Европе и Русије. Када говори о дубљем смислу америчког војног ангажовања у Украјини Емануел Тод ових дана констатује: Као што сам у последњем поглављу објаснио, САД су од 2008. године напустиле планове да војно контролишу свет. Још их једино занима контрола над вазалима. Њихов ограничен, али егзистенцијално неопходан циљ је од тада одржавање империје коју су створили после 1945. године, а то је контрола над Западном Европом (данас проширена бившим просовјетским земљама иза Гвоздене завесе), над Јапаном, Јужном Корејом и Тајваном. Концентрација западних индустријских ресурса на тим територијама је спектакуларна. Неравнотежа унутар трговинског биланса „заједничког Запада” између Америке и држава под њеном контролом (450 милијарди долара) је релевантнија него она са Кином (279 милијарди). У контроли вазала одлучује се материјално преживљавање САД. Рецимо да Руси постигну своје циљеве у Украјини, и онда стану, чиме изостаје даља експанзија на Европу. Поставило би се питање: „Шта? Није било никакве претње, подржавали смо Украјину без разлога!”. То би угрозило опстанак НАТО-а. Тиме би велики амерички страх постао стварност: Помирење између Немачке и Русије. Зато је за америчке интересе кључно да рат мора да иде даље, не да би се спасила украјинска „демократија”, већ да би се одржала контрола.
Из садашње перспективе веома занимљиво делују опажања француског теоретичара о односу Русије према „украјинској независности”. Наиме, Емануел Тод указује да је у времену 1990–1998. године „нова Русија” добровољно напустила сва некадашња упоришта у централној Азији, Казахстану и на Балтику, а што је описао као империјално повлачење (деколонизација). Међутим, када пише о Белорусији, северу Казахстана и Украјини, француски аутор указује на крхкост наведених ентитета и њихову дугорочну стратешку неодрживост. Док је случај Белорусије потпуно јасан јер је реч о етнички руском становништву, дотле је проблематика Украјине, још у време писања монографије 2006. године, деловала знатно компликованије.
Проблематика Украјине се може посматрати из више различитих углова, од оног очигледног етничког, до процеса који захтевају продубљенија историјска објашњења. Наиме, свака историјска иновација је на украјинском тлу потицала из Русије. Тако је било не само са комунистичком револуцијом, него и са либералним реформама почетком деведесетих година прошлог века. Француски теоретичар подсећа да је у социолошком и историјском смислу савремена Украјина једно лоше структурирано подручје и да је као таква неспособна за било какве значајније продоре модернизације. Он наглашава и да је однос Москве према Украјини у основи однос центра и периферије, која је заварана својим нешто западнијим географским положајем у односу на Срце света (израз Мекиндера за Русију). Из овога произилази да је Бжежински био донекле у праву када је истицао да се на примеру Украјине одлучује да ли ће Русија више икада бити империја или то неће бити. Оно што Бжежински није отворено написао догодило се у последњим годинама, а то је да Украјина нема довољно капацитета да истински буде независна држава, односно да издвојена из руске орбите може да буде искључиво колонија Запада.
Емануел Тод добро дешифрује проблематику стратешке оријентације ове државе, која је одвојена од Русије нужно упућена на западну подршку, која јој међутим не може омогућити пуну самосталност. Из украјинске позиције, Америка је сувише удаљена, док је нешто природније везивање за Немачку или Европу, условљено ограничењима војне и политичке природе. Због свега тога се чини као сасвим реална идеја о поновном обједињавању постсовјетског простора на неким другачијим интеграционим основама, где би у средишту тог процеса била економски пробуђена Русија.
Емануел Тод у својој најновијој књизи Пропаст Запада (2024) предвиђа да ће Запад изгубити рат у Украјини. Као и код краја Хладног рата, када Запад није победио, него је Совјетски Савез имплодирао, тако сада у Украјини неће победити Руси, него ће доћи до имплозије Запада. Када француски аутор описује циљеве руске специјалне војне операције у Украјини, он указује на војностратегијске приоритете, а то су: освајање леве обале Дњепра и Области Одеса, као и устоличење „пријатељског” режима у Кијеву.
Политиколог Леонид Савин указује да је кључна последица специјалне војне операције у Украјини у „коначном раздвајању Русије од Западаˮ. Реч је о феномену који није новина у „руској друштвеној свестиˮ и који је имао своје отворене манифестације у различитим раздобљима руске историје, од појаве „позних словенофилаˮ у другој половини 19. века, преко деловања „класичних евроазијацаˮ у емиграцији двадесетих година 20. века, до обнове интересовања за евроазијску идеју у новонасталим околностима руског трагања за геополитичким идентитетом у 21. веку, од чијег исхода ће свакако зависити и судбина остатка човечанства.
ЛИТЕРАТУРА:
- Вукашиновић, М. (2011). Рат за душе људи, ауторско издање, Нови Сад;
- Вукашиновић, М. (2023). Руска геополитика, Институт за политичко умрежавање, Нови Сад;
- Нарочницка, Н. (2008). Русија и Руси у светској историји, СКЗ, Београд.
Остави коментар