Изложба „Сећање на Љиљану Бјелицу“ отворена је у уторак 14. марта у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Изложба ће моћи да се погледа до 21. марта.

Постоје  личности које својим деловањем, сасвим тихо и дискретно, константно доприносе развоју културног живота Новог Сада, одржавајући атмосферу и дух „српске Атине“. Њихова приљежност, најчешће, не бива осветљења рефлекторима – али без њих тих рефлектора можда не би ни било.

Управо таква била је и Љиљана Бјелица. Увек ведрог духа, расположена, скромна, шармантна, са посебно израженим осећајем за уметност.

Љиљана је таленат  наследила од свог оца свестраног ствараоца који је сликао, компоновао, свирао гитару. Средњу уметничку школу завршила је у свом родном Сарајеву, а потом је студирала на Академији за ликовну умјетост у Загребу, у тренутку када су тамошњи професори били заиста велики уметници. Дипломирала је графику 1968. године.

Животне околности прекинуле су континуитет њене излагачке делатности иако се све време свог радног ангажмана бавила ликовним стваралаштвом. Посвећивала се најчешће тзв. великим темама сликарства   (портрет, фигура, мртва природа) али је све своје радове оплемењивала духом интимизма и својеврсног тихожитија.

У том смислу специфичне су њене портретске слике у којима је инсистирала на ликовној елеганцији и естетизму, на лепоти која нам је итекако потребна као својеврсно уточиште од свих грубости савременог света. Упоредо са њеним ликовним деловањем одвијала се и њена радна каријера. По доласку у Нови Сад  Љиљана се запошљава као професор ликовног васпитања у средњој васпитачкој школи. На самом почетку седамдесетих она прихвата посао уредника ликовне редакције тадашњег Културног центра Радничког универзитета „Радивој Ћирпанов“ чија је галерија дуги низ година била највећи и најзначајнији простор намењен презентацији савремене уметности у Новом Саду.

Програм који је као уредник креирала, обезбеђивао је тој галерији озбиљан углед у југословенској уметности. Ту се задржала десет година. А од 1980-те, па наредне две деценије, као уредник бринула је о програму Малог ликовног салона Културног центра Новог Сада, свакако култне новосадске галерије на чувеној „штрафти“, након чега је отишла у пензију. Свој таленат је с љубављу пренела на своје ћерке, које се такође баве ликовном уметношћу, па чак и на супруга који је уз њих почео да слика.

Велик је и значајан њен утицај на новосадску уметничку сцену. Многи су заволели уметност захваљујући Љиљани, која се увек несебично трудила да ту уметност приближи публици и учини је што видљивијом. Залагала се за ликовне уметнике, и многима од њих отворила врата и омогућила да уђу у свет уметности. Галерије у којима је радила, претварала је у култна места, места окупљања, упознавања и стварања.

Напустила нас је 10. марта 2025. године. Никада неће бити заборављена.