Циклус: Портрети
ГОЈКО ЂОГО
Поводом књиге „ГРАНА ОД ОБЛАКА“
(изабране и нове песме, Библиотека Anthologia Serbica, књ. 11)
Издавачи: Српско национално вијеће, Подгорица и Orpheus, Нови Сад, 2014)

У разговору учествују:
ЈОВАН ДЕЛИЋ
ЖЕЛИДРАГ НИКЧЕВИЋ
ГОЈКО ЂОГО

БЕЛЕШКА О ПИСЦУ
Гојко Ђого рођен je 21. септембра 1940. г. у Влаховићима код Љубиња, у Херцеговини. Основну школу похађао je у родном месту, a гимназију у Стоцу. Општу књижевност са теоријом књижевности на Филолошком факултету у Београду дипломирао je 1964. године. Око две године je радио као новинар у ревији „Дуга“, потом као уредник књижевне и издавачке делатности у Дому омладине Београда. Уређивао je едицију ДОБ и водио књижевне трибине. Неко време je био директор Издавачко-књижарске агенције „Тачка“. Био je један од оснивача и уредник листова Књижевна реч и Демократија.
После хапшења и судског процеса 1981. због књиге Вунена времена, Окружни суд у Београду осудио га je на две године затвора. Врховни суд Србије смањио му je казну на годину дана, коју je једним делом издржао. Иако je судском одлуком враћен на посао, неколико година није могао објављивати нити јавно наступати. Овај „случај“ био je повод за забрану или „повлачење из продаје“ више књига, листова и часописа који су се солидарисали са песником. Укинуто je и једно издавачко предузеће (Запис). У Загребу je објављена, по злу позната, „Бела књига” Централног комитета Хрватске, у којој je случај Вунених времена био уводно поглавље. Одлазак песника у затвор 1983. године био je повод за организовање знаменитих протестних вечери на трибини Француска 7 и оснивање Одбора за заштиту уметничке слободе Удружења књижевника Србије. To су били први организовани облици опозиционог деловања у бившој Југославији.
Пише поезију, есеје, књижевнотеоријске и критичке текстове.
Објавио je, у више издања, књиге песама: Туга пингвина (1967), Модрица (1974), Кукута (1977), Вунена времена (1981), Изабране u нове песме (1986), Црно руно (2002), Вунена времена са Оптужницом u Одбраном на суду (2005), Кукутин врт, изабране и нове песме (2009), Вунена времена, процес u коментари, 1-2 (2011) и књигу есеја Поезија као апокриф (2008).
Завод за уџбенике и наставна средства из Српског / Источног Сарајева објавио je 2006. године Дела Гојка Ђога у четири књиге: Песме, Есеји, Попудбина, Одбрана поезије.
Песме и есеји преведени су му на петнаестак језика: енглески, француски, немачки, руски, шпански, румунски, пољски, чешки, словачки, шведски, мађарски, турски, албански, македонски, словеначки.
Добио je књижевне награде: Награда Удружених издавача (Paд, Народна књига, БИГЗ) за књигу године (1977), Милан Ракић (2002), Бранко Миљковић (2002), Лаза Костић (2003), Петровдански вијенац (2007), Велика Базјашка повеља (2010), Огледало српско (2010) и Жичка хрисовуља (2012).
О његовој поезији објављен je зборник радова: Гојко Ђого, песник који je уредио Драган Хамовић (Краљево, Народна библиотека „Стефан Прововенчани”, 2013) и књига докумената: Случај Гојко Ђого: документи коју je приредио Драган Антић (Бео- град, Запис, 1982, књига je забрањена).
Био je члан Сената Републике Српске од 1996. до 2006. године.
Члан je Српског ПЕН-а.
За дописног члана АНУРС изабран je 1997, a за редовног 2004. године.
Живи у Београду.