АДАМОВИЋИ, ИСПИСНИЦИ ГРАЂАНСКОГ НОВОГ САДА

АДАМОВИЋИ, ИСПИСНИЦИ ГРАЂАНСКОГ НОВОГ САДА

ПОРТРЕТИ ШАНДОРА И САШЕ АДАМОВИЋА

Аутор: мср Огњен Карановић, историчар

У данима када грађани Новог Сада са нестрпљењем и великом, али оправданом надом очекују чувени избор за ласкаву титулу „европске престонице културе“ у којој бисмо могли да уживамо 2021. године, није на одмет да се присетимо и времена када је наш Град истински представљао својеврсну метрополу јужнопанонског басена, а свакако и престоницу лепоте књижевног израза, достигнућа науке, уметности, политике и уопште културе. Развитак Новог Сада из Рацке вароши, односно шанца Петроварадинске тврђаве, у престоницу грађанске културе и начина живота, отпочео је већ са добијањем статуса Слободног краљевског града 1748. године. Наредних деценија, економски оснажан слој новосадског „гражданства“ омогућио је да Град преузме примат духовно-културолошког и политичко-административног центра српског етноса и других конфесионалних и етничких скупина на овом простору. Међутим, често се запитамо ко су били ти „граждани“ којима ми Новосађани XXI века дугујемо макар и захвалност што су нам омогућили да се поносимо достигнућима наше вароши и чињенице да смо данас уопште у прилици да нас други препознају као новосадске становнике. Са друге стране, поставимо себи питање, да ли су то они исти „оци“ и „преци Нова Сада“ и новосадисти пред чијим сенима морамо и да се постидимо, јер често не умемо ни да се присетимо њихових имена, која понекад живе само у успоменама покојих придева у називима градских палата, ретких спомен-обележја и звучних топонимских назива познатих градских квартова или дражесних приградских насеља. Творци грађанске културе Новог Сада нису припадали само академским круговима и слоју ненадмашне интелигенције у XVIII, XIX и XX столећу, већ и појединцима и породицама угледних трговаца, занатлија, банкара, индустријалаца, па чак и виноградара. Једна од тих породица, „расадница“ најчувенијих заточника афирмације новосадске привреде, политике и културе била је и трговачко-виноградарска фамилија Адамовић. Можда је прави тренутак да покушамо наново да откријемо прошлост поменуте породице, чија повесница нас упућује на разлоге због којих кажемо да су Адамовићи културу виноградарства преточили у уметност достојанственог живота једног града. Можда ћемо дате разлоге најбоље препознати у нитима портрета два Александра, оца и сина, Шандора и Саше Адамовића, чија имена не смемо да препустимо немилости памћења овдашњих хетакомби увек незахвалне историје.

Сигурно не постоје грађани Новог Сада који никада нису видели монументално, са сецесијским елементима, уметничко-архитектонским стилом, урешено здање зграде на данашњем Тргу Младенаца и у улици Петра Драпшина, које гордо носи назив Адамовићева палата. Велики број наших суграђана живи у делу Новог Сада које и формално има назив Адамовићево насеље. Међутим, запрепашћујуће занемарљив број Новосађана у стању је да на исправан начин одговори на неколико веома једноставних питања о пореклу ових урбанонима или боље да кажемо градских хоронима, а још мањи је број наведених који могу да укажу на одређене појединости о идејним мотивима настанка датих објеката и градских квартова, а готово нимало о важном сегменту повесничке улоге поменутих здања и стамбених, односно културно-историјских целина, у прошлости Новог Сада. Заправо, грађани Новог Сада, идентитете градитеља, власника или мецена чувених здања и градских целина, познају само фрагментарно, да не кажемо површно. На основу наведеног могли бисмо да донесемо опор закључак да већи део становника Новог Сада незаинтересовано и незаинтригирано пролази улицама и трговима које надвисују „архитектонске лепотице“ здања Адамовићевих палата и тек по неко јетко изусти глас протеста, чуђења или отпора када уочи да поједини од ових симбола Града неповратно нестају, понекад оронућем због деловања неумољивог „зуба времена“, а чешће „запањујућом генијалношћу бесплодних идејних акција“ људи из наше околине, посебице бројних „парвених“ изабраника у магистратској власти седамдесетих и осамдесетих година прошлог столећа. Сувише доцкан и, свакако потпуно излишно! Међутим, нису само палате и урбаноними уочљиво завештање угледне породице Адамовић, али да бисмо на правилан начин и аргументовано могли да судимо о значају улоге њиховог чувеног имена у историји Новог Сада и Војводине, морамо да кренемо од самог почетка, тачније од породичног порекла.

Дакле, постављамо питање: Ко су били угледни и предузимљиви Адамовићи из Новог Сада? Посматрано у хронолошком и фактографском оквиру, породично име Адамовића можемо пратити још од времена када је Нови Сад добио свој назив, односно од периода добијања статуса слободног краљевског града. Потребно је да нагласимо да је у Новом Саду живело и живи више породица са презименом Адамовић, за које не можемо поуздано да утврдимо међусобне родбинске односе, али смо у прилици да препознамо занимљивост у виду чињенице да већина православних фамилија са поменутим презименом поштују Светог Јована Крститеља као породичну крсну славу. Према томе, Адамовићи не представљају само једну породицу под тим именом, односно не припадају једнозначном „породичном стаблу“, из разлога што, како рекосмо, у Новом Саду и данас живи много фамилија са овим презименом, а са друге стране, порекло истих има и специфичан досељенички карактер. Највећи део наведених породица доселио се у Нови Сад после Другог светског рата и то са простора Босне и Херцеговине, Хрватске, западног дела тзв. „уже Србије“, бројних насеља у Војводини, итд. Заправо, све новосадске породице Адамовић, па и она најугледнија међу њима, као уосталом и највећи део новосадске популације, досељеничког су порекла („планско-колонизационог или појединачно-миграторног карактера). За породице Адамовић које су Нови Сад настањивале у периоду пре стварања прве и друге Југославије, посебно у XVIII и XIX веку, можемо да кажемо да је њихово етничко и конфесионално порекло генерисано из оквира цинцарско-православне заједнице са подручја данашње државе БЈР Македоније или северне Грчке, мада су постојали и примери да су поједини Адамовићи, грађани Новог Сада, према пореклу, припадали и јеврејској верско-етнолошкој групацији. Међутим, карактеристично за све поменуте породице, наведених генеричких порекла, јесте да су након доласка на просторе Јужне Угарске или у Нови Сад, своје фамилијарно име посрбљавали у облик Адамовић. Не умањујући значај и улогу других породица истог презимена у хроници нашег града, морамо да нагласимо да је исти случај био и са најпознатијим Адамовићима који су, уосталом и предмет, као и тема нашег данашњег разговора.

Наиме, према породичном предању, али и увидом у архивску грађу о њиховим животима и делатностима, која се налази у Рукописном одељењу Матице српске, најпознатији од свих Адамовића генерички воде порекло од православне и хеленизоване цинцарске породице Христоманос који су до друге половине XVIII века живели на граничном подручју између Егејске и Вардарске Македоније. Родоначелник породице био је Јован, који је као младић, а пред непосредном претњом од стране турских власти, побегао из родног краја и доспео у Хабзбуршку монархију, скрасивши се у Сремској Митровици. Поново, на основу вишегенерацијских породичних прича и предања, у Сремској Митровици Јована је „посинила“, односно усвојила једна српска фамилија, где је поменути родоначелник по имену свог поочима Адама, а у захвалност због пружене подршке и заштите у његовом дому, презиме Христоманос заменио српским обитељским именом Адамовић. Потомак поменутог Јована и истовремено син Александра-Шандора Адамовића, Стеван, у својој Аутобиографији, чији рукопис, такође проналазимо у архивској збирци Рукописног одељења Матице српске, не наводи овај податак или у извесном смислу о породичном пореклу говори на нешто другачији начин. Слично сазнањима Васе Стајића, објављеним у Новосадским биографијама, Стеван Адамовић изричито тврди да је родоначелник породице, већ поменути Јован, био биолошки син Адама Христоманоса, па да је према тада важећим нормама обичајног права у погледу наследства, свакако и под утицајем одлика српске етничко-етнолошке средине у Сремској Митровици, свом имену додао и лично презиме изведено од имена оца. Нема сумње да се Јован бавио трговачким пословима, као и његов син и наследник Стефан или Стеван старији (1809-1874).
Стефан је био ожењен Маријом, рођеном Величковић и поуздано знамо да је у току њиховог брака рођено више деце, а у породичном родослову помињу се три сина у одраслом добу: Александар, Јован и Ђорђе. У наведеним текстовима не помињу се имена остале деце, вероватно из разлога што су преминула још у инфантилном добу. Познато је да је то био чест случај у датом периоду. У ранијем излагању већ смо наговестили да је привредни и културолошки развој Новог Сада у XIX веку представљао својеврсни центрипетално усмерени интегришући фактор за све његове досељенике. Поред других, у њему је средином наведеног столећа постојала и бројна грчка етничка заједница, веома успешних трговаца и занатлија, која је имала и своју цркву, школу (у данашњој улици са симболичним називом „Грчкошколска“) и болницу. Вођена егзистенцијалним и професионално-пословним мотивима, породица Стевана Адамовића старијег доселила се у Нови Сад 1844. године. У новој средини Стеван је наставио да води своје трговачке послове, у почетку ортачким односом са мужем сестре његове супруге Марије, Јосифом Мачванским, а касније и самостално. На предлог Стевана, Јосиф је 1864. године усвојио Стевановог најмлађег сина Ђорђа-Ђуру и исти је од своје четврте године и то под презименом Мачвански живео у кући своје тетке. Стеван старији је у почетку био власник дрваре, која је веома уносно пословала, чак и са Илочким властелинством Одескалкијевих са којима је Адамовић годинама водио судски спор. У каснијем животном добу, већ имућног социјалног статуса, Стеван Адамовић је проширио своју професионалну делатност и на послове осигурања, шпедиције и лиферације, односно лиферантске трговине. Посебно су занимљиве две цртице из његовог узбудљивог живота. Наиме, од градског магистрата Стеван је 1874. године закупио право убирања таксе за смештање дрва на територији Новог Сада, па је за сваки хват огревног дрвета, које би било увезено у варош ради продаје, Адамовић наплаћивао 20 новчића пореза. Годину дана раније, Стеван је постао и „срећни добитник“ главне премије од 150 хиљада форинти, када је у продавници лозова, тзв. „лотоколектури“, која се налазила на месту данашње Војвођанске банке у центру града, купио згодитни лоз. Срећа увек прати храбре, а посебну снагу његовом сјајном добитку допринела је и чињеница да је власник продавнице лозова био његов брат Игњат Адамовић. Након добијања награде на лутрији, Стеван и његова супруга Марија отпутовали су у Беч 1874. године. Нажалост, овај угледни Новосађанин у Бечу је и преминуо током поменутог „последњег путошествија“.

После Стеванове смрти, послове свог оца међусобно су поделили његови синови, старији Александар и млађи Јован. Најмлађи Ђура био је искључен из породичног наследства, јер је већ целу деценију припадао породици Мачвански. Александар или Шандор Адамовић рођен је 11. фебруара 1839. године у Сремској Митровици и након завршеног основног образовања успешно је окончао и студије у чувеној Резеровој трговачкој академији, односно школи у Пешти 1855. године, а потом је праксу похађао у Грацу и Трсту 1856. и 1857. године. Шандор се још од младости упустио у трговачке послове. Доказ овој чињеници проналазимо и у залагању његовог оца код новосадске магистратске управе 1860. године где је надлежним властима упутио молбу да Шандора ослободе војничке обавезе, јер како је Ставан Адамовић објаснио „… он се није спремао за војника, већ за трговца…“, па је том приликом за свог сина платио и откупну таксу у износу од 1200 форинти. Александар је успешно обављао и послове у области трговачке агентуре, јер је у међувремену добио потребна овлашћења и концесије од угарских власти да заступа интересе бројних компанија, па је за дате подухвате отворио и потоњу угледну трговинску агенцију. Својим четворопрежним колима пословао је на простору целокупне Аустроугарске, али и у Србији, касније и у Босни. Његов брат Јован од оца је наследио дрвару, а Шандор простране и плодно-обрадиве земљишне поседе, нарочито плантаже на падинама Фрушке горе у Сремској Каменици и Раковцу. Најстарији син предузимљивог Стевана, изгледа да је у пословним визијима био још проницљивијег карактера, па је постепено напуштао делатност трговачке агентуре да би се посветио трговини вином и ракијом. Наведена трговина достизала је изванредне резултате и Шандор је ускоро постао најимућнији грађанин Новог Сада, а свакако је био и један од ситуиранијих пореских обвезника у целој Двојној монархији. У почетку је имао шест трговачких путника који су уз друга пића продавали и ракију, али и вино на територији Хабзбуршке монархије. Међутим, Шандор је ускоро схватио да би за његове пословне интерсе било уносније да продаје сопственим ресурсима произведено вино. Вођен поменутом пословном иницијативом, докупио је још неколико јутара плантажа у Каменици и Раковцу, па су на поседу од 100 јутара средином седамдесетих година XIX века никли чувени Шандорови виногради. Засадивши нове врсте лозе на поменутим плантажама, Шандор почиње да производи своја вина, посебно „Карловачки бермет“, а увео је и једну новину у виду трговине флашираним винима, што је свакако повећало зараду његовој компанији. У производњи вина, тачније у садњи и култивисању винове лозе, Адамовић је применио до тада најсавременија техничка достигнућа, опрему и средства и то по угледу на виноградаре у Француској.

У виноградарској делатности, Шандору је на известан начин помогла управо пошасна болест винове лозе, филоксера, која је до почетка последње деценије XIX столећа тридесет година уништавала европске, посебно западноевропске винограде, због чега су прозводња вина и трговина продуктима истих у Европи готово замрли. Наједном је потражња за овдашњим сортама вина на европским тржиштима нагло повећана, а пословни инстинкт Александра Шандора Адамовића одмах је искористио наведену чињеницу. Путујући европским земљама имао је прилику да увиди на које начине се предузимају техничке мере заштите винограда, па је у матичњацима лозних подлога на својим плантажама производио калемове бројних стоних и винских сорти винове лозе. Укрштањем лозе са увозним америчким врстама и међуврсним хибридима допринео је обнављању винограда и виноградарства на просторима тадашње Јужне Угарске. Било је то право винско и виноградарско откровење, а квалитет Адамовићевих вина потврђен је и на бројним изложбама у европским метрополама. Постао је лауреат бројних европских признања за достигнућа у виноградарској делатности, а најстарије од њих уручено му је у Паризу 1878. године. За поменутом „париском дипломом“ следиле су медаље и признања у Трсту, Бордоу, Бечу, и другим градовима. У периоду од 1893. до 1896. године, у два наврата Шандор је закупио укупно 44 ланца тзв. Северне земље и тзв. Господских њива на десет година, где је уз закупнину од 1500 форинти годишње подигао расадник за винову лозу отпорну на филоксеру. Расадник су радници на истом називали Шандор-телеп или Шандорово насеље, а његов званичан назив био је Александровац и на овој плантажи величине 30 јутара (у децембру 1906. године, Шандоровом сину Александру Саши Адамовићу Град је без лицитације издао под закуп још осам јутара градског земљишта) зими је лозу калемило 300 до 400 радника, махом егзистенцијално неситуираног света, мађарске националности. У периоду двадесетих година прошлог века, овај део града добиће име Адамовићево насеље или Адамовићева насеобина, јер је на том простору 1931. године живело око 9000 становника-радника у расаднику, како рекосмо претежно мађарске националности, веома скромног имовног статуса, који су углавном градили једноставне куће са једном собом и кухињом, а ређе и са помоћним просторијама. Ипак, расадник је био сигуран извор егзистенције за све његове раднике. Касније, у Краљевини Југославији, број радника на Александровцу повећан је и до 3000, од којих је било упослено 500 калемара. Калеми из Александровца пресађени су у Србију, Црну Гору, Румунију, Алжир, па чак и у Кину. На њему је гајено преко 420 најквалитетнијих европских и америчких сорти винове лозе, а број садница је износио више од пола милиона годишње. Био је то највећи расадник у средњој Европи.

Шандор је био веома ангажован у вези са публиковањем опширних каталога и проспекта на мађарском и немачком језику о произведеним резницама лозних подлога и калемова са описима сорти винове лозе и упутствима за садњу и резидбу. Према речима нашег угледног новинара Ђорђа Вукмировића, његов годишњи каталог „… ускоро је постао интернационални виноградарски уџбеник…“. Производила су се бројна квалитетна вина, а у том периоду најчувенији је био Адамовићев „елитни коњак“. Шандор је био веома угледан грађанин, који је обављао и часничке дужности у магистратској управи, а биран је и за члана Железничког одбора 1870. године, као и у управне одборе бројних струковних и грађанских удружења. Шандор је био ожењен Анастасијом, рођеном Кондороши, која је била унука грофа Саве Вуковића, оснивача Велике српске православне гимназије из 1810. године, односно данашње Змај Јовине гимназије. У њиховом браку рођено је петнаестеро деце, десет кћерки и пет синова. Кћерке су биле: Марија, удата за Николу Гавелу, Емилија, удата за Стевана Славнића, Меланија, удата за Анастаса Паханија у Трсту, Олга, удата за др Ђуру Трифковића, сина комедиографа Косте Трифковића, Вјера, која је нажалост умрла као девојчица, потом Марта, Јулијана, Софија, Вера и Ивана, које су биле неудате. Синови су били: Ђура, потоњи трговац и виноградар, Стеван, каснији адвокат и градоначелник Новог Сада, Јосим (преминуо у инфантилном добу), Александар-Саша, индустријалац и настављач очевих пословних и виноградарских подухвата и Димитрије, који је био банкарски чиновник. Ђура и Димитрије нису имали потомака, док је Стеван имао два сина, иначе угледна адвоката: Александра и др Федора Адамовића. Међутим, највећу славу имена Адамовића пронеће Александар Саша Адамовић и то после смрти његовог оца Шандора који је умро у Новом Саду 15. фебруара 1906. године.

Александар Адамовић млађи, односно Саша рођен је у Новом Саду 12. септембра 1877. године. Школовање је започео у родном граду, а трговачку школу је завршио у Дебрецину 1896. године да би, потом студије на Вишој трговачкој академији у Клостернојбургу поред Беча успешно окончао 1898. године. У теоријској и практичној виноградарској делатности усавршавао се на студијама у Монпељеу, где се упознао са тамошњим начином производње вина. Знатно је унапредио очева достигнућа у виноградарству, посебно у даљем развоју виноградских плантажа у Сремској Каменици, Раковцу и на Александровцу. Пред само избијање Првог светског рата 1913. године, на почетку данашње улице Петра Драпшина, а преко пута стамбено-пословног здања, већ више пута поменуте и чувене Адамовићеве палате, његове задужбине, основао је прву српску и новосадску фабрику шампањца чије је име било „Фрушкогорац“. Фабрика је подигнута поред погона за производњу шљивовице и популарног „Адамовићевог елитног коњака“, а у производњи првог српског шампањца, квалитетног и изузетно траженог „Фрушкогорског бисера“, употребљавана су најсавременија техничка средства рада и то француског технолошког порекла и лиценци. Сасвим заслужено и убрзо, Шандоров „Карловачки бермет“, „Адамовићева шљивовица“, „Елитни коњак“, Сашино вино „Фрушкогорац“  и посебно шампањац „Фрушкогорски бисер“ постали су незаобилазни сегменти разоноде и културе свакодневних и посебно протоколарних активности Царског двора династије Хабзбург у Бечу. Заправо, Саша Адамовић је добио статус званичног царског винарског лиферанта за Двор, а тај положај је задржао и после распада Аустроугарске, са једном битном разликом која се огледа у сазнању да је од датог времена породица Адамовић била винарски лиценцирани добављач југословенске краљевске породице Карађорђевић и њиховог двора у Београду, као и Бакингемске палате у Лондону, односно резиденције битанске краљевске породице Виндзор.

Импресивно материјално имовно стање, богатство Адамовића енормно је увећано у наредне три деценије после смрти Шандора, а под утицајем и пажњом менаџерских способности његовог сина Саше. Неколико година пре оснивања фабрике „Фрушкогорац“ Саша је задужбинарским прегнућем подигао монументално здање Адамовићеве палате недалеко од хотела „Централ“, тј. данашње „мале поште“. У њеном приземљу налазили су се, и данас ту постоје пословни локали, а на три етаже пространи станови. Изграђена је на разведеној основи и рашчлањене композиције са дубоким нишама и великим балконима и терасама над којима се уздиже мансардни кров. Била је то једна од првих троспратница у Новом Саду, глатке у бело окречене фасаде са малетрском пластиком сецесијске манире за коју је историчарка уметности Донка Станчић у књизи „Нови Сад од куће до куће“ забележила „… да је Адамовићева палата, у контексту укупног градитељског наслеђа Новог Сада, необично и оригинално архитектонско дело са одликама сецесије, те да палата спада у ред најмонументалнијих дела тог времена, изразито снажног волумена разиграног ритимичном сменом избачених и увучених вертикала. Мансардни кров је моћних димензија, са архаичним оџацима…“. Зграду су пројектовали пештански архитекти Геза Маркуш и Фриђеш Шпигел. После 1929. године, у одређеном периоду у палати се налазио и стан бана Дунавске бановине, све до изградње данашњег седишта Покрајинске владе, односно Бановине, а између два светска рата здање је било центар окупљања „бонвиванског“ елитног слоја новосадске популације. Наиме, у поменутом времену у приземљу палате на месту данашњег ресторана „Марина“, налазила се кафана „Елита“, у којој је тридесетих година прошлог века у Новом Саду први пут у једном угоститељском објекту послужена кафа. На тај начин „Елита“ је постала прва кафеџиница, а комплетан подухват је осмислио њен власник Жига Месеи. Месеи је дошао на идеју да у понуди своје кафане, поред других напитака и пића, уврсти и кафу и то према „родно“ уређеном распореду. Дамама је послуживна бела, а господи црна кафа, а Месеи је први у Новом Саду обезбеђивао и јутарњу штампу. Наравно, Адамовићева палата није била њихова прва кућа, односно примарно здање. У власништву Адамовића налазила се и једноспратница са класицистичко-бидермајерским одликама подигнута палата, настала крајем XVIII века, а која се и данас налази у Улици Краља Александра на броју четири. Поменуто здање, „ајнфортским пролазом“ било је повезано са још једном палатом породице Адамовић, и то са оном злехуде судбине која се налазила на месту данашњег „Аполо“ пословног центра на Позоришном тргу. Наведена палата била је идентичног архитектонско-градитељског стила, као и кућа у Улици Краља Александра. Подигнута је крајем XVIII или почетком наредног столећа и све до друге половине XIX века припадала је књазу Милошу Обреновићу и у њој је четрдестих година истог столећа живела кнегиња Љубица. Од Обреновића кућу је купила породица Кондороши, а потом је све до 1980. године припадала породици Адамовић. Последњи власник био је адвокат др Федор Адамовић коме је након Другог светског рата у процесу национализације од целе зграде остављен један стан са канцеларијом. Нажлост, приликом градње зграде Српског народног позоришта и поред протеста и противљења др Адамовића и грађана Новог Сада, палата је порушена.

У друштвеним активностима Новог Сада улога господе Адамовића била је немерљива. Саша Адамовић био је цензор Народне банке, члан управе Новосадске продуктне берзе и потпредседник Ротари клуба. Име његове супруге било је Хилда, рођена Рајниш (1898-1983). У браку су добили две кћерке: Анастасију (1925-2008) и Александру. Анастасија и Александра биле су еманциповане жене свог доба. Анастасија је била дипломирани агроном виноградарства, а студије је успешно завршила на Пољопривредном факултету у Загребу. Била је страствени џокеј и једина жена у Новосадском јахачком друштву, вишеструка првакиња Југославије у стреличарству, аматерска глумица и шампионка у препонском јахању. Над грандиозним пословним и животним плановима породице Адамовић, као и над њиховим велелепним здањима и задужбинама надвила се „густа тама“, када је Александар Адамовић – Саша изненада умро 3. јуна 1938. године у Београду и то пре заказане хируршке операције жучне кесе. Сви послови бројних компанија, породичног предузетништва и виноградарске делатности прешли су „на терет“ Сашине удовице Хилде и њихове млађе кћерке Анастасије. У намери да се донекле растерете нагомиланих обавеза, прво су продале Фабрику коњака, али праве невоље за Сашину породицу наступиле су у Другом светском рату и нарочито његовим завршетком. У току рата, захваљујући Хилдином аустријском пореклу, породици је било дозвољено да се бави виноградарским пословима на сремској страни, што је углавном чинила Анастасија, која је коњском запрегом одлазила у Раковац и Сремску Каменицу одакле је у Нови Сад довозила грожђе, вино, воће, уопште продукте са својих поседа. На путу је наилазила на разне непријатности, царинске контроле, усташке и окупаторске опструкције. На једном од тих путовања, точак Анастасијиних запрежних кола наишао је на нагазну мину. Сплетом срећних околности Анастасија је преживела, али јој је од детонације приликом поменутог инцидента био трајно оштећен слух. У току рата, производња вина није престајала, али је његовим завршетком виноградарска, трговачка и уопште предузимачко-индустријска делатност породице Адамовић брутално окончана, сулудим одлукама нових победничких, ослободилачких власти. Упркос напорима Хилде и Анастасије да очувају породичну традицију виноградарства и без обзира што су током рата активно помагале партизанском покрету у Југославији, пословна империја Адамовића немилосрдно је смрвљена. Целокупна имовина породице је конфискована и национализована, виногради су почупани, чокоти попаљени, а вински подруми и винарије порушени. Фабрике су затворене, а машине и техничка опрема у истим пренесени су у предузеће „Навип“. Нестало је „Фрушкогорског бисера“, престао је да постоји чувени „Фрушкогорац“. Палате су одузете, а Хилди и Анастасији остављен је један стан у коме је Сашина удовица живела до краја свог живота. После рата, Анастасија се удала за инжењера Мирка Видора и у браку су добили кћерку Весну, рођену 1955. године, која и данас живи у Новом Саду.

Сјај имена породице Адамовић лагано и неумитно бледи. Сећање на његову славу опомена је свим људима који мисле да је срећнија будућност извесна без корена у прошлости и традицији. Ту традицију не чине само зидови и мансарде преживелих Адамовићевих палата, тих немих сведока трагедије (не)људске бестијалности, већ и дух предузимљивости и визионарства, без којих је будућност свих нас, веома неизвесна.