Новосадска штампа о Првом балканском рату

Новосадска штампа о Првом балканском рату

Аутор: др Милош Савин

Први балкански рат је трајао од 8. октобра 1912. до 30. маја 1913. године. У рату су четири хришћанске државе- Србија, Црна Гора, Бугарска и Грчка (чланице Балканског савеза), ратовале против Османског царства. Чланице Балканског савеза су поратиле Турску и протерале је са већег дела Европског континента, односно Балканског полуострва.
Први балкански рат је имао снажан одраз на новосадско јавно мнење, како на српско, тако и на мађарско – било оно опозиционо или провладино. свеобухватни увид о томе остварујемо анализом тадашње штампе. Од великог значаја за ову тему је чињеница да је овом периоду у Угарској важио веома либералан закон који је гарантовао слободу штампе.
Још почетком 19. века, национално-ослободилачке тежње Срба у Турском царству су биле подржане од стране Срба из Војводине. Леополд Ранке сведочи о томе да је план националне еманципације и стварања самосталне српске државе на Балкану, од стране интелектуалне и напредне Европе, прихваћен као одговоран и историјски оправдан циљ, усклађен са националном и грађанском самосвешћу европских народа. Кључни именитељ националног идентитета у европском контексту 19. века је била управо свест и однос према прошлости. Средњевековна држава Немањића и метафора свесног страдања за време Косовске битке трајно су сачувни путем народног и црквеног предања. Поред одређене културне сарадње Срба из аутономне Кнежевине Србије и Срба из јужне Угарске, учешћем србијанских добровољаца у одбрани Српске Војводине (1848/49.) долази и до војне сарадње. Међу србима са обе стране Саве и Дунава заједно са националним романтизмом, у другој половини 19. века, јавља се и грђански либерализам. Спој ова два прваца је најбоље дефинисао Светозар Милетић. Грађанска демократија и национални занос су се надопуњавали у процесу стварања модерна српске државности. Током овог процеса нужно је дошло и до узејамног преиспитивања. Наиме образованим мислиоцима либералне провенијенције постаје јасно да постоји разлика између научно- критички утврђених историјских чињеница и нерационалне митоманије. Јављају се политички правци, попут војвођанских радикала Јаше Томића, који се противе истеривању романтизма из историје, а романтизам користе као алат за подгревање емоција код обичног човека.
Непосредно пред почетак Првог балканског рата Срби у Аустроугарској су изгубили своју црквено-школску аутономију. Иако су и одређене српске политичке структуре, попут радикала, финансијским злоупотребама у оквирима аутономије, допринеле оваквој ситуацији, тешко је избећи утиску да је то био само непосредни повод, а не и прави узрок деловање бечког двора на штету својих грађана српске националности. Управо велика разочараност и потиштеност српске јавности у Војводини било је плодно тле за вести о тријмфу српске војске на Балкану о чему нам сведочи новосадска српска штампа.
Дописник новосадске Заставе са бојишта Првог балканског рата је био лидер војвођанских радикала Јаша Томић. По његовом схватању апсолутни примат је имала романтичарска представа о историји, чија је сврха била да, манипулипулацијом емоцијама, храни националистичку идеологију. Његови ратни извештаји представљали су уподобљавање стварности унапред претпостављеним очекивањима о мисији српске војске. Упркос Томићевом некритичком одушевљењу, реална ситуација му није давала много простора за улепшавање, пошто је спремност српског сељака на рат и жртву, у овом историјском тренутку била значајна. Томић је тражио начин да Европу, узнемирену анксиозношћу сопствених интереса, одобровољи у корист националне еманципације балканских народа. Читањем његових извештаја стиче се утисак о српској војсци, њеном карактеру, војно-политичком циљу и значају борбе за националне интересе. Иако се у својим дописима нигде не везује изричито за српског војника, у сваком његовом тексту је било толико речитости да је читалац могао да стекне увид о њиховим вредностима. Осим физичког, Томић је указивао и на психолошки профил – чврстог и одлучног војника, спремног да се суочи са ситуацијом.“Српска војска је у овом рату кадшто и сувише гладовала… Српски војници били су добри стрелци и штедели су куршуме…“ Томић је сведочио о српском сељаку којег ратне прилике нису одвеле у злочин и харанге. Он је чувао достојанство и радио неизбежан посао. „Душа српског војника била је у свему велика, када су турски – арнаутски бегунци, старци, жене и деца покрили друмове, српски је војник пун душевности, давао оној нејакој деци хлеба, а неко је детенце и погладио по образу. Без сумње се сетио у онај мах своје деце.“ Иза оваквог српског војника, морално утемељеног и патриотски расположеног, по Томићевом мишљењу стајала је одговорна држава која му је омогућила да буде наоружан савременом ратном техником, за разлику од неких прошлих времена, и која је била готово политички јединствена у становишту оног што жели. „У овом рату Србија није извела само велики број бораца, него је и њена спрема била потпуно савремена. Показало се, да њени топови, пушке, џебана и сва друга опрема беху прве каквоће… Данас су српске финансије биле сређене.“ Томић је, ношен атмосфером и доживљајима, писао о непримереној храбрости, често на ивици непотребне метафоре. „Неки надчовечан напор обузео беше ту војску, Ишла је неуморно певејући напред, а кад запуцаше пушке, чуло се само:Напред! Напред! То није била команда офисира. То беше општи поклич војске.“ Рањени војник, по Томићу, нерадо је прихватао одсуство од сабораца и захтевао је брз повратак у борбени распоред. „Кад су једном рањенику на превијалишту иза убојне линије прегледали рану, он каже:- Није ништа. Само ме мало превијте, па да се враћам у борбу. – А он се никад више неће враћати у борбу, јер ће му одсећи ногу.“ Војничка процена је увек била врло реалистична, војник је знао да респектује противника, што је у непосредној борби упозоравало на опрез и стрпљивост насупрот еуфорији и непотребној изложености. „Теже је борити се са редовном турском војском у пољима, а у висовима је теже борити се с Арнаутима. Иначе, кад Арнаутин прогони противника он је страховит, али кад почне да бежи исто се тако тешко задржи.“
За новосадски Браник, гласило Српске либералне странке, знатан број ратних извештаја послао је, Вељко Петровић, већ у то време познати српски књижевник. Петровић је, за разлику од Томића, припадао једном интелектуалном кругу војвођанских Срба, који су осуђивали делатност своје политичке елите у Аустроугарској, али и процес мађаризације који је почео да узима маха, нарочито у боље ситуираним грађанским српским породицама. „Зађите само у Сомбор, Нови Сад, Суботицу, Темишвар и друге вароши Угарске, па запитајте где им се деца школују, загледајте у кући колико има српских књига и листова, преслушајте како се у њиховим кућама говори“. Политичка снисходљивост, партијска разједињеност као и однарођивање били су круцијални проблеми од којих је у битној мери зависио ионако мали демографски статус Срба у Угарској. Свој интелектуални идентитет Вељко Петровић је стварао у специфичној атмосфери Сомбора који је био, у то време, један од најзначајнијих расадника српске интелигенције. И Петровић је у својим текстовима стављао косовски мит као највиши морални оријентир – “Косово тужно поље, ти Срба друже неверни.” У својим извештајима Петровић је имао и критички осврт према оскудним вестима које је српска команда давала на увид, без обзира на ратну процедуралност.”Веома строга цензура не попушта”. Формиран поглед Велка Петровића, о нацији као еволутивној и постепеној афирмацији српства, наилазио је и на велики број примера који су говорили о српском војнику а шире и народу, који није склон реваншизму и мржњи већ је ратно поприште доживљавао као неизбежну несрећу. Када је описивао војнике Петровић се трудио да представи њихове одлике и повеже их са крајем из кога долазе. “Шумадинци и Рудничани су најтврђи, то су наши спартанци. Мало говоре, не хвале се уопште и рана их не боли; већ их вређа и љути, јер им смета што не могу да су тамо… Београђанин је на ратном бојишту и на болничкој постељи, као у и дорћолским кафанама. Насмејани филозоф. Више но храбар, смео и досетљив. Војник из источних, јужних и новоослобођених крејева је човек дужности… То су највреднији и најграђанскији грађани Србије” Ни Вељко Петровић није могао да сакрије снажан утисак који је на њега оставио прибран и одмерен српски сељак, једнако спреман за најлепше, али и тешке тренутке у животу. Лаконски говор сведочио је много више од писаних страница текста. “Уочи прелаза у Турску, дође у Врању сељак после три дана хода из свог села, да види сина и да му преда `среће ради´ хлеб. И…предајући сину отац га мирно храбри: – Па збогом, сине, ти сад идеш у рат. Није то ништа. И ја сам био у два.. Може да погинеш. Нећеш сам. Збогом!” Бележећи овакве призоре током свог боравка на бојишту и пратећи српску војску, Петровић је, без обзира на опрезност коју његов став о одговорном национализму представља, писао о “Витешком частољубљу Србина” и тренуцима славе у којима су очеви говорили својој деци по повратку са ратишта; “Ви сте сада синови – старији од нас. Повећасте Србију више но ми и наши дедови у свим ратовима дотле.”
Поред Јаше Томића и Вељка Петровића, значајна траг у ратном извештавању оставио је Васа Стајић, кога је такође обузела национална еуфорија. Иако није писао ни за један новосадски лист, Стајић је утицао на јавно мнење у Новом Саду, путем сомборског Новог Србина. Стајић објављује парадигматични чланак Светли дани, у коме порд осталог пише: „Наде које су вековима таме и страдања одржале српски народ, снови толиких нараштаја српских, данас се увелико остварују…Над четири старе српске престолнице, над Приштином, новопазарским Расом, царским Скопљем и Призреном поносно се бије тробојна застава српска. На косовском разбојишту, у белој Грачаници цркви, одслужен је помен за навек освећеним косовским витезовима… Нека је част оним дивним херојима нашим, знаним и незнаним, који крвљу својом натопише равнице Лима, Лаба, Мораве и Вардара, и који гробовима својим обележише границе веће и срећније отаџбине. Нека им је слава за вечита времена што нашем народу спраше љагу са образа, што нам за навек утврдише веру у нас саме и извојеваше нам поштовање и оних који су о нама зло говорили. И нека за навек, за далека покољења, остану у успомени ови светли и свети дани величанствене епопеје народног ослобођења, када је рујна светлост слободе, радости и наде обасјала нашу велику, нашу лепу и милију нам но икада земљу српску.“
У Новом Саду је излазио и лист Српство, орган радикалских дисидената, блиских мађаркој влади, који су подругљиво називани подрепаши и Тисини мали каплари. По речима Јована Скерлића овај лист је пре почетка Првог балканског рата о Србији писао ружније од појединих бечких и пештанских новина. Када је почео рат Српство је осудило империјалистичку политику великих сила, пружило безрезервну подршку ратним напорима Србије, а власник листа др Миладин Свињарев је као лекар-добровољац ступио у српску војску. За свој лист је, када је био у могућности, слао извештаје са фронта. За своје заслуге одликован је Орденом Светог Саве. Ослободилачки рат на Балкану је услов опстанка и прогреса балканских народа, писало је Српство након свог преображаја, а за Србију је тај рат и животна потреба и морална обавеза према поробљеној браћи. Српство је истицало да војвођански Срби симпатишу и подржавају Србију у борби за слободу. Српство се путем својих текстова обрачунало и са делом мађарске јавности који је ружио четири хришћанске земље, а навијао за Турску у балканским ратовима. У време сталне антисемитске пропаганде у аустроугарској, Српство је писало о патриотизму Јевреја у Србији, који су својим материјалним прилозима, те као добровољци учествовали у борби. Српство је посебно апеловало на Новосађане да шаљу помоћ београдском црвеном крсту.
Што се тиче ставова мађарске штампе везаних за Први Балкански Рат, неопходно је приметити разлику по политичкој и географској основи. Различит значај и интерпретацију су давали провладини и опозициони листови, либерални и конзервативни, као и они из Пеште и из Новог Сада и јужне Угарске.
Почетком рата, новосадски Хотарор је пренео вест да ће Јаша Томић, поред заставе, са Балкана извештавати и за пештанске опозиционе листове Пешти Нопло и Мађарорсаг. Циљ овог извештаја је било потенцирање запажања да Срби на Балкану ратују против Турака, али да су кивни и на Аустроугарски империјализам. Томић је у свом допису инсистирао да су Срби кивни на „Швабе“ како би направио контраст, у корист мађарских листова са којима је сарађивао.
Непартијски мада финансиран од страни угарске владе Ујвидеки Нопло је имао избалансиран став према Србима. Лист је инсистирао на томе да чињеница се Срби на Балкану боре против Турака, не значи да су војвођански Срби нужно непријатељски настројени према Угарској. Србе је сматрао добрим и лојалним грађанима, напомињући да међу њима ипак постоји мањина оних који су задојени великосрпским тежњама. Лист је ипак сматрао да суграђани Срби никада не би ризиковали отцепљење од Угарске ради несигурног живота у Србији. Такође инсистрано је на томе да је српско питање у Угарској од прворазредног значаја, те да је обавеза државе да се договори са Србима.
Жупанијски Бачмеђе је раније пропагирао доминацију мађарске културе и обавезу мањинских народа се сматрају делом мађарког политичког народа и следбеницима мађарске државне идеје. Међутим током Првог балканског рата, Бачмеђе је бранио овдашње Србе од оптужби појединих мађарских листова да су бунтовни и нелојални, те са се против њих мора извршити репресија. Лист је истакао да Срби можда нису баш највећи патриоти али да живе мирно и лојално са својим суседима мађарима.