СРПСКА ГОЛГОТА И ВАСКРСНУЋЕ 1916. ГОДИНЕ

СРПСКА ГОЛГОТА И ВАСКРСНУЋЕ 1916. ГОДИНЕ

Сегмент или фундамент српске културне баштине

Аутор: Мср Огњен Карановић, историчар

Годину коју полако испраћамо памтићемо и као лето великих јубилеја, посебно оних који се односе на обележавање стогодишњице судбоносних дана страдања и успона, односно васкрснућа српског етноса 1916. године. Ниједан час, ниједан дан, ниједна година у Великом рату није била окончана, а да није била описана и записана крвавим мастилом на безбројним лешевима, за слободу палог, цвета српске младости и јунаштва, расутог на непрегледним ратним пољима од Београда до Вида и од Дрине до Солуна и Туниса. Врхунац ратног клинча у који су били ухваћени народи и државе Европе и целе планете догодио се управо те године, 1916, али уз потребно и примерено поштовање, морамо да истакнемо, да ни страхоте Вердена, ни ужаси Марне, али ни трагедија Соче нису у стању да нашој свести приближе слике епске катастрофе колосалних размера, коју је доживео српски етнос у беспућима проклетијских кланаца, на падинама Мојковца и на путу Голготе преко Албаније. Пред налетом непријатељског Молоха, а у борби за голим опстанком народа и државе који је крајем 1915. године пошао у нову „Велику сеобу Срба“, преживела „војска мртвих“ помислила је да се спас налази „на дохват руке“, када је угледала обале дражесно урешеног јонског острва Крфа. Спас је и био ту, али не и за хиљаде страдалника који земаљско „оваплоћење“ нису могли дочекати на „овом свету“, јер их је каменито Видо послало у дубине „Плаве гробнице“ да спокој својој души пронађу на месту „… где шкољке сан уморан хвата …“. У дубине „Плаве горбнице“ спуштено је 5400 посмртних остатака тих „прометеја наде и апостола јада“, а вечни спомен-маузолеј, заправо костурница, изграђена на основу планова архитекте Николе Краснова 1938. године, подигнута је управо на острву Видо. У мермерне зидове уграђене су 1232 касете са моштима ратника, чија су имена била позната, а који су били сахрањени на 27 крфских гробаља. Посмртни остаци 1532 непозната ратника сахрањена су у два спољашња бочна камена бункера. Изнад улаза у маузолеј налази се велика репродукција „Албанске споменице“ са грбом Краљевине Југославије. Поред броја поменутих страдалника, никада није сувишно нагласити да је од децембра 1915. године, па до фебруара 1916. године, дакле у тих неколико десетина дана Голготе, умрло или убијено 60 хиљада војника и преко 60 хиљада цивила. На Крф је укупно пристигло 150 хиљада потпуно изнурених и болесних војника и цивила, а из тог пакла у коме је умирала српска младост, за живота крунисани ореолом мучеништва, опорављени заточници мисли о слободи мале земље која се налазила „Тамо далеко“, ускоро су распламсали стари пламен воље и снаге са којим су, као са барјаком у руци пошли у нове победе. Благонаклона клима, редовна исхрана и одмор у многоме су помогли да „скелети поново постану војници“.

Крф је постао „Србија у малом“ или „Србија у егзилу“, јер се на једно острво преселила цела једна држава. Организовани су сви нивои државне управе и успостављен је рад државних органа и установа. Локалне власти уступиле су зграду Националног театра Народној скупштини Краљевине Србије и у поменутом здању одржаване су седнице српског народног представништва од 19. јануара 1916. године до 19. новембра 1918. године. У хотелу „Бела Венеција“ налазило се седиште српске владе. Три ћерке власника хотела Јаниса Газиса удале су се за Србе, а једна од њих Аугуста за будућег председника Владе Краљевине Југославије Милана Стојадиновића, који је 20 година касније, 1936. године постао и мецена Маузолеја на острву Видо, чиме се премијер одужио својим страдалним саборцима из Првог светског рата. На Крфу је почео и рад Народне банке, па су исплаћене и прве плате државним службеницима, чиновницима, а најпре војницима који су се у сенкама медитеранских маслињака одмарали и опорављали од ужаса „Голготе преко Албаније“. Успостављена су министраства, управа Града Београда и општинске управе појединих насеља. Поред њих, свој рад су наставила и дипломатска представништва, односно посланства савезничких и неутралних држава у рату. Формирана је и основна школа са 290 ученика и Нижа гимназија са 120 ђака. На Крфу се сместила и избегла српска интелигенција, бројни књижевници, научници, лекари, глумци, уопште интелектуалци. У току прогнаничких година, обајављено је неколико десетина публикација, стручне и популарне литературе, школских уџбеника и књига за децу. Рад Српске државне штампарије трајао је готово неометано, па је „штампарска механизација“ продуковала и „вредан драгуљ“ српске периодике у данима избеглиштва, чувене Српске новине. Српске новине су објављиване у тиражу од 10 хиљада примерака. За потребе Српске Православне Цркве, односно Београдске митрополије, Православна црква на Крфу, уступила је своја три храма: Цркву светог Арханђела Гаврила, Цркву Свете Тројице, и Цркву Светог Николе. Поред настављене делатности старих спортских друштава, попут „Српског мача“ и „Велике Србије“, организован је рад нових спортских удружења и клубова, а приређено је неколико културно-спортских манифестација, као и фудбалских утакмица са спортским екипама савезничких оружаних контингената. Паралелно са успешним опоравком српске војске и народа склоњеног по војничким логорима широм острва, оживеле су и крфске кафане, а градски тргови постали су омиљена стецишта испуњена песмом, весељем и тугом, као и живом и угодном интеракцијом између староседелаца и новопридошлих становника. Бројни су трагови и успомене на дане када је „извезена снажна нит“ заједништва и љубави два братска народа: српског и грчког. Међутим, Срби су желели што пре натраг у отаџбину.

У васкрснућу опорављена српска војска, од савезника је добила потпуно нову материјалну и логистичку опрему, као и наоружање. Српски војник је обучен у нову, плаву униформу, идентичну униформи француске армије, а поред традиционалне шајкаче, добио је и шлем са угравираним грбом Краљевине Србије. Међутим, бројчано стање српске војске било је десетковано, па се приступило њеној реорганизацији. Укинута је подела на позиве унутар јединица и смањен је број дивизија. Пребацивање српских војника са Крфа у Солун почело је већ у априлу исте године, а њихов транспорт извршен је француским бродовима. Пристиглој војсци у Солуну придружило се и 52.500 из Голготе опорављених ратника из Бизерте, као и добровољаца српског порекла из Америке и Аустралије. Поменути ратници су од јануара 1916. године били смештени у Тунису на северу Африке, тачније у лучком граду Бизерти. Наиме, након преласка преко Албаније, слично операцији пребацивања изнемогле српске војске на Крф, савезничким бродовима пребачено је неколико десетина хиљада људи и у Бизерту. Све до краја рата, север Африке и француска војна лука у Бизерти представљала је главну сабирну базу и центар за обуку српског официрског и редовског кадра Војске Краљевине Србије. У неколико бизертских војних логора, српска војска брзо се опоравила, а преко ове северноафричке српске и савезничке базе до краја рата прошло је преко 61 хиљаде Срба. Сви добровољци из прекоокеанске дијаспоре, пре одласка на Солунски фронт првобитно би били стационирани у Бизерти. На 24 гробља у Северној Африци остало је да лежи 3226 српских војника, чији опоравак у француским војним болницама није успео. Углавном, пребацивање српске војске трајало је од 12. априла до 21. маја 1916. године, а међу првима на положаје новог фронта пристигао је Добровољачки одред мајора Војина Поповића, чувеног „војводе од Кајмакчалана“, односно Војводе Вука. Након двомесечне обуке, 24. јуна 1916. године око 145 хиљада спремних и слободе, али и боја жељних српских војника отправљено је на новоформирани „јужни“, „источни“, „македонски“, „балкански“, а у српској историографији и сећању по слави и трагедији упамћени Солунски фронт. Изнад свега, Срби су били жељни отаџбине.

Истовремено, отаџбина, Србија је крварила. Након пораза и повлачења Војске Краљевине Србије, Србија је окупирана, а потом и раскомадана између агресорских и окупационих сила. На основу споразума из Софије из 1915. године, држава је подељена између Аустроугарске и Бугарске, а Немачка је добила контролу над централном железницом дуж Моравско-вардарске долине. Аустроугарска је 1. јануара 1916. године организовала тзв. Војно-генерални гувернман Србија са седиштем у Београду. Била је то типична војно-административна окупациона управна јединица, а већ од пролећа исте године у Гувернман су укључени окрузи: Чачак, Ужице, Пријепоље, Нови Пазар, Косовска Митровица и Крушевац. Новим споразумом између чланица Централних сила од 1. априла 1916. године утврђена је демаркациона линија између бугарске и аустроугарске окупационе зоне, чиме су Елбасан, Ђаковица, Косовска Митровица, Александровац, Крушевац и десна обала Велике Мораве остали у саставу Гувернмана, а земље са леве стране Велике Мораве, заједно са Приштином, Призреном, Прокупљем и целом Македонијом ушли су у опсег бугарских окупационо-територијалних јединица: Војно-инспекцијске области Морава са седиштем у Нишу и Војно-инспекцијске области Македонија са седиштем у Скопљу. Из времена анексионе кризе постојали су планови о анексији Србије и припајању њене територије Двојној монархији, али тим плановима оштро су се супростављале угарске политичке елите на челу са грофом Иштваном Тисом, мађарским председником владе, који се плашио знатног увећања, по његовом мишљењу, ионако превеликог броја словенског живља у Аустроугарској. Војно-генерални гувернман Србија био је подређен Врховној команди, као највишем законодавном, управном и правосудном органу. Од 10. октобра 1915. године на челу београдске општине налазио се капетан 85. угарског пешадијског пука Егер фон Рума Ервин, а од 1. јануара 1916. године дужност војно-генералног гувернера Србије обављао је генерал Јохан Салис-Севис. На чело Политичког одељења „гувренманске управе“ постављен је мајор Славко Кватерник, а командант жандармеријског одељења постао је потпуковник Фердинанд Пол. Средином јануара исте године, на дужност цивилног земаљског комесара постављен је Лајош Талоци, чувени историчар и некадашњи обавештајно-безбедносни агент цара и краља Франца Јозефа I, Ђуле Андрашија и Бењамина Калаја. Почетком јула смењен је Салис-Севис, а нови гувернер постао је Адолф фон Ремен, архиконзервативни противник српске државе.

Окупациони систем и живот народа под новом управом били су веома тешки. Након повлачења владе, војске и великог дела народа, територија Србије је остала полунасељена. Одмах након окупације, агресорске власти су се устремиле на српску интелигенцију, свештенство и угледно грађанство. На десетине хиљада припадника привредне елите, трговаца, свештеника, учитеља и професора је похапшено и послато у интернацију, а на хиљаде их је моментално усмрћено. Предузете су мере забране и поништвања српског културног наслеђа, навика и обичаја, а поменута баштина и духовно богатство бесомучно је опљачкано или девастирано. Систем казни био је посебно суров и за најмању сумњу или неутемељену денунцијацију, људи су убијани, често смрћу вешањем. Отпочео је страховити терор над српским становништвом, посебно у бугарском окупационом сектору, који је наредне, 1917. године резултирао чувеним Топличким устанком. Према извештајима самих аутроугарских окупационих власти, од децембра 1915. године, до средине 1918. године, у Србији је убијено око 3500 грађана, а на основу резултата истраживања анкетних комисија у Царевинском већу Аустрије, на простору окупиране државе је до средине 1917. године нелегално уморено преко 30 хиљада људи. Српски православни свештеници су добили наређење да матичне евиденције воде по грегоријанском, а не јулијанском календару. Власти су мењале чак и градске и сеоске хорониме и називе улица. Забрањен је опстанак било којег трага материјалне културе који би подсећао на присуство духовно-историјског наслеђа српског етницитета у Србији. Окупатори су ишли чак до те мере да су санкционисали и имена улица, рецимо у Чачку или у Београду, чији су називи, према врсти речи у српском језику имали присвојно-придевски карактер, као што је била нпр. „Сарајевска улица“. Поменути и слични називи оцењени су као неприхватљиви, јер су тобож одавали „великосрпске хегемонистиче територијалне претензије“. Стари називи топонима или хоронима насталих у част делатности одређене знамените личности или у славу неког догађаја у српској прошлости, замењени су именима угледних аустријских и мађарских владара или војсковођа, попут улица Фрање Јосифа, надвојводе Фридриха, и слично. Био је забрањен рад политичких странака, културно-спортских организација, синдиката, а уведена је и војна цензура, док су сви послови из сфере цивилног правосуђа пренесени у надлежност војних судова. Просветно-школски систем под окупацијом установљен је 1916. године са задатком преваспитања националне свести будућих нараштаја српске омладине. Наставни језик је био српско-хрватски или само хрватски, а писмо искључиво латиница. Иначе, употреба ћирилице је забрањена, једнако у јавном и приватном животу становника Србије, а посебно у пословима службеног, јавно-правног карактера. Наставни кадар је биран из редова ислужених аустроугарских официра, углавном хрватске народности са подручја Хрватске, Славоније и Босне, а од априла 1916. године бившем српском наставном кадру је било дозвољено запослење у школама искључиво на наставним предметима тзв. „ручног рада“, односно техничког образовања или домаћинства.

Привреда је била уништена, а вредност српског динара је сведена на четвртину вредности из 1913. године. Завладала је глад, а рационализација хране доводила је до честог нестанка намирница, које су, иначе, становништву дељене у недовољним количинама и нередовним периодима. Најтежи „данак окупацији“, Србија је поднела у политици, заправо феномену масовног заточавања људи у условима рата. Из окупиране Србије, али и са простора Босне и Херцеговине, Лике, Далмације, Славоније, Баната, Бачке, Срема, итд. у казаматску интернацију десетина концентрационих логора у Аустроугарској (Маутхаузен, Арад, Јиндриховице, Нежидер, Велики Медер), одведено је 200 хиљада талаца, од којих је 150 хиљада припадало групама ратних заробљеника, а њих 50 хиљада скупинама цивила оба пола и свих узраста од беба старих неколико сати до стараца у десетој деценији живота. Од поменутог броја, од последица болести или нехуманих услова који су владали у казаматима, умрло је или убијено 70 хиљада људи (50 хиљада војника и 20 хиљада цивила), где убрајамо и 20 процената уморене деце. У бугарским концентрационим логорима (Сливен, Пловдив, Велико Трново) било је заточено преко 100 хиљада српских талаца, од којих је 47 хиљада умрло или убијено. Српски мученици, цивили и војници, у најстрашнијим условима скончавали су и у логорима Османлијског и Немачког царства. Укупно, у интернацији током рата било је заточено преко 300 хиљада српских заробљеника, мушкараца, жена и деце, често и целих породица, од којих је смртно страдало близу 120 хиљада жртава. За многе од њих, посебно у Бугарској не постоји чак ни спомен-табла или неко обележје које би данашње генерације њихових грађана подсетили на гнусни злочин почињен од стране вечно осрамоћених предака. У тврђави Арад донедавно није постојао ниједан траг или подсећање на чињеницу да је ту уморено 4000 српских жртава. Пошасна густа тама надвила се над поробљеном Србијом, а задах смрти пригушио је болне вапаје мајки и жена у српским варошицама, као и молбе страдалника у интернацијским казаматима за само дах слободе. Очајавали су за победом савезничког и српског оружја које им је једино могло притећи у помоћ и спасити их од неумитног краја. Крајем септембра исте године, први дах те победе озарио их је на страдалној „Капији слободе“, тј. на највишем врху планине Ниџе – Кајмакчалану.

Након двомесечне обуке, почетком јула 1916. године српски војници запоседају сектор на Солунском фронту. Солунски фронт је ангажовао око 600 хиљада војника са обе стране линије фронта. Српска влада и официрски кругови са тешком муком су успели да обезбеде постојање „српског сектора“ на Солунском фронту, чиме је избегнута могућност да војници буду раштркани по различитим савезничким јединицама. Војска Краљевине Србије је запосела положаје на тешко приступачним Могленским планинама, које су у том периоду представљале међудржавну границу Краљевине Србије и Краљевине Грчке. Можемо само да замислимо степен борбене мотивације коју је српски ратник осећао када се нашао на „прагу отаџбине“. Први велики оружани сукоб на Солунском фронту догодио се током Горничевске битке, када су Бугари, у намери да осујете планове Антанте о офанзивној акцији увлачења Румуније у рат на страни савезника, проценили да је „српски појас“ фронта најслабији и да ће управо над српском војском остварити значајну надмоћ, коју би потом капитализовали у политичким калкулацијама. Тако је и дошло до снажног напада бугарских снага 15. јула у коме је српска војска претрпела тежак пораз. Међутим, убрзо након поменуте битке дошло је до прегруписавања српских снага, које већ у августу снажно наступају према Могленским планинама, да би 10. септембра наступила српска противофанзива, при чему je војска брзо напредовала и ускоро под своју контролу поново ставила важно стратешко место Лерин, одакле је наставила са оперативним дејствима према највишем планинском врху Ниџе – Кајмакчалану (2522 m). Бугарским снагама Кајмакчалан је представљао изузетно важну стратешко-природну тачку, односно кључну караулу одбране, али и један идеолошки израз њихових „великобугарских“ политичких стремљења, па су исти назвали „Борисов град“, који су потом тешко утврдили. Раније смо напоменули, да су чувена кота 2521, односно Кајмакчалански вис (уз суседне брегове Сива стена, Старков гроб, Старков зуб, Кочобеј и Флока), за српску страну, а преко два реда бугарских ровова и три реда бодљикавих жица, представљали једини пут у слободу и једини пут у отаџбину, због чега је поменути врх и прозван „Капијом слободе“ или „Капијом отаџбине“.

Српска противофанзивна операција на поменутом делу ратишта почела је 12. септембра 1916. године и трајала је до 30. септембра исте године. Највећи терет ове операције сносили су IV, V, VI и XVII пук Дринске дивизије, делом и Дунавска дивизија Треће армије, а насупрот њих налазила се бугарска Трећа балканска пешадијска армија. Након јуриша Дринске дивизије 16. септембра заузети су први ровови бугарске пешадије. Два дана касније, 18. септембра, пао је и други ред ровова непријатељске одбране, па се већ тог дана чинило да су Кајмакчалан, а са њим „и једини српској војсци пут“ доспели у руке „васкрсле армије“. Међутим, уследиле су нове борбе, борбе у којима се није ни чуо оштар звук оглашавања ватреног оружја, већ само судари сечива са људским месом и понеки пут снажне експлозије од ручних граната. Биле су то страшне борбе „прса у прса“. Линије противничких страна биле су готово на „рукохват“ ширине, удаљене једна од друге, понекад само четири до пет метара. Кајмакчалан је поново пао у руке бугарске солдатеске 26. септембра, а услед масовног умирања и непрестаних бојева, исцрпљена српска војска вратила се на почетне положаје. Након два дана, 28. септембра на положаје долази Добровољачки одред Војводе Вука, заправо мајора Војина Поповића који замењује десетковане и исцрпљене припаднике IV пешадијског ужичког пука „Стафан Немања“. После артиљеријске припреме, која је трајала два сата, 30. септембра, уз громогласни, тј. једногласни позив „Ура, напред у отаџбину“ уследио је страховити јуриш четничког поручника Миливоја Динића и самог Одреда, а након нешто више од сат времена ужасних борби „прса у прса“, на Кајмакчалану се коначно и поносно завијорила српска застава. Добровољачки одред, ти „кајмакчалански титани“, представљали су јединицу која је у 83 процента свог састава била окупљена од добровољаца из свих српских земаља западно од Дрине и северно од Саве и Дунава. Битка на Кајмакчалану однела је 4600 живота српске младости, од чега је Дринска дивизија имала 3800 смртно страдалих. Бугарска страна је изгубила око 6000 војника. Као куриозитет, поменимо и прву значајну акцију српске ратне авијације на Солунском фронту, која је у одговору на ваздухопловни напад на Солун, успешно бомбардовала Софију 30. септембра, исти дан када је ослобођен и врх Ниџе. Кајмакчалан је за процесе очувања српског националног идентитета и више од једног симбола, па и више од саме битке. Врх Ниџе био је „Синајска гора“ српског препорода и залог апсолутне победе, ослобођења и уједињења васколиког српства.

Међутим, Бугари су се утврдили на суседном вису Сива стена са више редова ровова и бодљикавих жица, а упркос густој магли, 2. октобра 1916. године Добровољачки одред је извршио нови јуриш на бугарске положаје и том приликом, за само пола сата смртно је страдало 180 четничких добровољаца. Када се магла подигла са ратног попришта уследио је крвави јуриш преживелих ратника који су голим рукама кидали бодљикаве жице како би се домогли непријатељских ровова. Њих трећина остала је мртва управо на тим жицама. Огорчене и непрекидне борбе настављене су све до децембра исте године и у тој „индустрији смрти“ из строја је избачено укупно 28 хиљада српских војника (погинулих и рањених), тако да је бројно стање српских јединица на овом сектору фронта почетком наредне ратне године спало на 35 хиљада. Ослободиоци Кајмакчалана, Добровољачки одред војводе Вука, изгубили су више од две трећине својих снага. Пре Битке на Кајмакчалану Одред је бројао 2200 припадника, а децембар исте године дочекао је са свега 450 преживелих. У бици за Грунишки вис 29. новембра 1916. године погинуо је и војвода Вук, а Одред је потом расформиран. Међутим, Србе ништа више није могло зауставити. Након Битке на Црној реци код Битоља, 19. новембра ослобођен је овај други по величини град у ондашњој Краљевини Србији, а линије фронта усталиле су се у наредне две године на 5 km северно од Битоља. Био је то први слободни град Краљевине Србије, први капитализовани резултат велике победе на Кајмакчалану, који је омогућио стабилизацију фронта и припремио српску војску и избегли народ на најславније и најпобедоносније дане и српској повести. У наредне две године после Битке на Кајмакчалану, слатки укус победе и наде, као да се проширио и до пригушених чула непоробљеног робља у окупираној Србији, али и до аветних приказа неполомљеног духа у душама стотина хиљада српских талаца заточених у дестинама злочиначких концентрационих казамата раштрканих по ондашњој Аустроугарској, Немачкој, Бугарској и Турској. Звоно победе најавило је најславније дане Српства, створивши непролазни дуг поколењима српских потомака из овог „херојског доба“ наше повести! Дуг је остао записан у мемоарима и ратним дневницима преживелих. Остао је овековечен и на потресним фотографијама „у животу васкрслих“ 1916. године. На своју непролазност опомиње и у палетама уметничких слика из тих дана, о трајности сведочи и у музичким нотама чувених композиција, али живи дамар срца подстиче и данас, у неспокојству душа наших суграђана и саплеменика, који дуг осећају, али исти не враћају. Сведочанства о најтрагичнијим и најславнијим данима српске прошлости, који представљају фундамент идентитетског карактера нашег Колективитета, налази се похрањен, делом и сачуван, у архивским депоима, приватним и јавним колекцијама артефаката из Првог светског рата, библиотечким фондовима и галеријским, односно музејским збиркама бројних установа културе српског народа. Поменуте установе имају законску обавезу да чувају наведену културну баштину, не бисмо ли једног дана успели да схватимо колосални значај наслеђа који су нам преци „у аманет оставили“. Можда се најбољи начин преименовања раније поменутог „вечног дуга“ у историјско и културно наслеђе етноса, али и његово истовремено очување, налази у представљању богатства и садржаја тих „ризница баштине“ широким слојевима јавности српског национа, јер то је једини залог опстанка његове слободе.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

НЕОБЈАВЉЕНИ ИЗВОРИ

1. Ешкићевић, Васа, Кратки ратни дневник, Матица српска, Рукописно одељење, М.10.442, 1916, (необјављена архивска грађа).
2. Ешкићевић, Васа, Скице, 4, 23, 39, Матица српска, Рукописно одељење, М.10.449, 1916, (необјављена архивска грађа).
3. Николајевић, Василије, Дневник, Година 1916, Матица српска, Рукописно одељење, М.10.442, 1916, (необјављена архивска грађа).
4. Рапорти о интернираним Србима у Арадском логору 1916. године, Матица српска, Рукописно одељење, 1916, (необјављена архивска грађа).

ИЗВОРИ

1. Бугарски, Стеван, (С)поменик Словена војника, заробљеника, интернираца умрлих на садањој територији Румуније, приредио и допунске текстове написао Стеван Бугарски, предговор Ђорђе Ђурић, преводиоци резимеа Адријана Сида Мањеа … и др, Прометеј, Нови Сад, 2014.
2. Вељковски, Југослав, Новосађани интернирци у Великом рату, Арадска тврђава – логор за српске интернирце у Првом светском рату, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2014.

ЛИТЕРАТУРА

1. Екмечић, Милорад, Стварање Југославије 1790-1918, други том, Просвета, БИГЗ, 1989.
2. Радојевић, Мира, Димић, Љубодраг, Србија у Великом рату 1914-1918: кратка историја, Српска књижевна задруга, Београдски форум за свет равноправних, Београд, 2014.