ЗАЧЕЦИ ВЕЛИКОГ КУЛТУРНОГ КРЕТАЊА НОВОГ САДА
Аутор: мср Љиљана Драгосављевић Савин
„Од тужних прогнаника постадоше просветитељи Српства. „
Тихомир Остојић
Нови Сад се налазио у средњоевропској држави која се прво зове Аустрија , а после (1867) двојна Аустроугарска монархија. У њој су водећу улогу имали Немци. Немачка култура је, некада непосредније и брже, а некада преко посредника (Мађара и Чеха) и спорије продирала у српске породице, школе, општине, књижевност, уметност и науку. Постоји и наслеђе. Новосадски Срби, као и Срби Војводине уопште, донели су и сачували једну културу са много источњачких елемената. Донели су са Балкана културне тековине Илира, Римљана и Грка (нарочито Византинаца) , а понајвише Турака. Те културне тековине српски народ је често бранио као да су његове оригиналне тековине, као обележје своје националности.
Источњачка култура, примљена на свој начин и немачка култура, доносена из Беча као нова мода, а помагана бројним немачким колонијама у Банату и Бачкој, представљају две силе које су детерминисале материјалну подлогу српског народног живота и његове духовне појаве.
Нови Сад није нарочито знаменит као средњоевропски град, него је сва његова слава у томе што је једно време био културни центар српског народа. У историји Немаца, поред Лајпцига, Беча и Минхена не значи „Neusatz“ скоро ништа. Мали број сиромашног мађарског становништва, на сличан начин, задовољавао је своје духовне потребе умотворинама које су долазиле из Пеште. Једино Срби нису имали откуда да ишчекују националну културу, него су је морали сами стварати. Новосадски Срби су, за кратко време, уз извесне тешкоће , успели да на себе обрате пажњу свега српства, да му предњаче у појединим областима културног живота, да од Новог Сада створе оно што је Светозар Милетић називао Српска Атиница. Захваљујући својој духовној атмосфери у другој половини XIX века и високом културном нивоу, Нови Сад је носио ласкави назив „Српска Атина“. Тиме је исказана сличност са културним и научним центром античког света, грчком Атином . Нема сумње да је тадашњи богати културни живот био снажан одраз српских националних прегнућа и стваралачког кретања у то доба. Кад се тај назив за Нови Сад први пут јавио и ко гаје први употребио? Услед више различитих тумачења, издваја се налаз Љубомира Лотића, књижевника и дугогодишњег чиновника Матице српске, објављен у фусноти чланка у Споменици Новосадске трговачке омладине. Он је , каже, трагао за пореклом овог имена и разговарајући са многим старим Новосађанима, дошао до професора Новосадске гимназије и функционера Матице српске Милана А. Јовановица Бабе. Стари професор му је рекао да је „кум“ симболичног назива Новог Сада био Новосађанин Стеван Јелинић Ћебенде. Као ватрени присталица Светозара Милетића и народњак, он је често у кафанама седео са вођом српског народног покрета. Наводно је у је дном разговору, кад се говорило о Новом Саду, чији је градоначелник био Милетић , овај град упоредио са Атином. Колико се зна, Јелинић је био месар по струци и наводи се као „арендатор“ у књизи Матичиних чланова. Остаје да се истражи у којој прилици је он Нови Сад назвао Српском Атином и да ли је тај назив помињан пре њега.
Новосађани су већ од 1748. године могли самостално, из својих средстава, да подижу и унапређују школство и културни живот. У Новом Саду су током XIX века деловале значајне културно-просветне и књижевне установе, које су битно утицале на обликовање националног и културног идентитета српског народа. Школство је крајем ХIХ века било на лепом степену развоја, како по броју школа, тако и по успешном раду тих школа. Још од времена Марије Терезије школе су биле вероисповедне. Тако су све вероисповести у Новом Саду имале своје народне и средње школе. У Угарској су после нагодбе 1867. године отваране и комуналне основне школе. Оне су само на папиру биле општинске , а уствари државне , с циљем помађаривања . Српске школе су биле поред цркава, па су тако и називане: Николајевска, Јовановска и Алмашка. Постојала је још једна основна православна школа на Клиси. Укупно је у Новом Саду, на крају XIX века, било 12 основних народних школа, са 38 одељења. Школске деце је било неколико хиљада. У школу се ишло од 8 до 11 сати преподне и од 2 до 4 сата послеподне. Свако дете је имало буквар и таблицу на којој је висила графичка оловка и сунђер. Ђаци, као и старији, нису ишли гологлави.
У Новом Саду се тада знало само за песника Лазу Костића и Рабнштајна, трговца алкохолним пићима из Темеринске улице, да шетају улицом гологлави. То се сматрало за ексцентричност. Многи су се освртали за њима, али нико није имао смелости да се угледа на њих.
Сем у српским основним школама, у свима осталима је наставни језик био мађарски. У основну школу се ишло четири године. По завршетку четвртог разреда бољи и имућнији ђаци уписивали би се у гимназије, занатлијска и сиромашна деца прешла би у грађанску школу, а сви остали би отишли у шегрте на занат или трговину. Ратарска деца би остајала код куће да са родитељима раде пољопривредне послове. Пети и шести разред имала је само српска црквена општина. Женска деца су углавном остајала код куће после завршене основне школе. Незнатан број би прешао у средње школе или на занат. Била је велика ствар уписати се у Српску гимназију. Ипак је прилив ђака стално растао. У Новосадску српску гимназију уписивана су српска деца и из Бечеја, Паланке, Илока, Ирига, Руме, Пазове, из Баната и покоји ђак из осталих српских крајева. Средњошколцима који су били са стране, родитељи су често долазили у Нови Сад и тако повећавали промет и доносили материјалне користи граду. Од 28.763 становника колико је Нови Сад бројао 1900. године било је око 1.000 ђака. Можемо рећи да је Нови Сад био школски центар .
Како је Нови Сад постао политичко и културно седиште Срба у Угарској, тако су у њега преселила и најстарија културно-научна институција, Матица српска. Ова институција била је дуго времена матица културе целокупног српског народа, нека врста српског културног парламента, нарочито за време Милетића. Њена литерарна и издавачка делатност дала је замаха српској књижевности и била усмерена на неговање националне свести, просвећивање народа, његово практично оспособљавање за нове услове живота и борбу против мађаризације.
Још један бастион националне културе била је Српска читаоница у Новом Саду. У оквиру свог јавног деловања она је подстицала оснивање других установа од националног значаја. Најзначајнија од њих је Српско народно позориште. Под њеним окриљем створено је прво српско певачко друштво, познатије као „Читаоничко певачко друштво“ и организовани су многобројни балови, концерти, предавања… Новосадска читаоница је прва установа код Срба у којој су у правима и дужностима изједначени мушки и женски чланови. Тако је формирана женска читаоница „Посестрима“.
„Колевка српског позоришта се љуљала на угарском земљишту и први неговачи и апостоли српске Талије су вазда угарски Срби били.“ Овим речима је Мелхиор Ердујхељи истакао улогу и значај војвођанских Срба у настанку и развоју позоришне уметности. Најстарији професионални театар код Срба створен је у Новом Саду. Његов оснивач Јован Ђорђевић предложио је назив Српско народно позориште, желећи да тиме посредно допринесе признавању Срба као народа у Угарској. Иако прихваћено и помагано од стране народа, СНП се морало упорно борити са званичницима у Пешти и Бечу, који су тражили и најмањи повод да га затворе или избришу оно народно из његовог назива. Ни клерикална опозиција, финансијске потешкоће, одлазак већег дела гчумаца у Београд, отежано добијање концесија, подвојеност публике услед сукоба између Радикалне и Либералне странке и сличне недаће нису успеле да униште ову установу кутуре.
Прву формалну женску организацију с одобреним статутима основала је 1867. године Марија Томековић, рођена Фрадл. Она је 16. децембра 1865. године године сазвала на састанак новосадске госпође, без обзира на веру и народност. Њеним залагањем створена је добротворна организација која је помагала децу нижих друштвених редова. Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња основана је 1867. године у Новом Саду, иницијативом Савке Суботић (жене Јована Суботића), рођене Полит. створена је по узору на прву женску немачку задругу пониклу исте те године.
Грађанско стрелиште слободне краљевске вароши Новог Сада је 1890. године прославило стогодишњицу свог постојања . Стрелиште је у почетку окупљало углавном немачки живаљ, али временом се учлањује и велики број Срба. Нови Сад је поседовао и веслачко друштво“ Данубиус“.
Од 1890. године режим у Угарској се ослањао на парламентарну већину Тисине Либералне мaђapcкe странке. Она је доследно и безобзирно спроводила програм своје политике фаворизовња мађарског нижег и вишег племства на свим пољима и гранама државног живота. Спровођена је и политика насилне асимилације немађарских народности, да би се тако створила јединствена мађарска национална држава . Да би се све то постигло мађарска влада је , у оквиру постојећих закона, смишљено и енергично употребљавала све мере и методе како би сузбила сваку акцију против њезиних поступака, а нарочито су предузимане строге мере против немађарских народности . Стубове Тисиног мађарског режима чинило је понајвише чиновништво , али и школе, те су стога званични кругови много пажње поклањали школама. Школе су биле прве установе у којима се вршило помађаривање . Школство се још од времена Марије Терезије, дакле од средине XVIII века, подизало и развијало по вероисповедној основи. После аустроугарке нагодбе 1867. године почињу се фаворизовати државне школе. Словачке гимназије су још седамдесетих година затворене, немачке су се саме претвориле у мађарске државне, а остало је само неколико румунских и једина новосадска Српска гимназија, као конфесионална и аутономна.
У једној ненаклоној средини деловале су институције које држава , не да није помагала, већ је све чинила да им онемогући рад, а ипак у таквој средини живели су и радили небројени културни, просветни, научни и политички прегаоци и због своје активности одрицали се нормалног живота, били мета прогона, оговарања, понижавања или, чак, умирали од болештина које су биле последица сиромаштва и нездравог живота. Ту су васпитавани први нараштаји Срба европских грађана са менталитетом модерног човека. Зар све ово, можда, и не изгледа довољно убедљиво да се Новом Саду и његовим величинама да неизбрисив сјај?!
ЛИТЕРАТУРА:
Васа Стајић, Грађа за културну историју Новог Сада, Нови Сад 1947.
Споменица Новосадске трговачке омладине 1902-1932, Нови Сад 1933.
Трива Милитар, Нови Сад на раскрсници минулог и садањег времена, Нови Сад 2000.
Мелхиор Ердујхељи, Историја Новог Сада, Ветерник 2002.
Мелхиор Ердујхељи, Антологија старе новосадске приче (век приповедања 1850-1950), Нови Сад 2003.
Аркадије Варађанин, Споменица двадесетпетогодишњег рада (1880-1905) добротворне задруге Српкиња Новосаткиња, Нови Сад 2006.
Димитрије Кириловић, Помађаривање народа у бившој Угарској, Нови Сад 2006.
Остави коментар