СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ

Аутор: Љиљана Драгосављевић Савин

„Долази време да се бојишта преруше у позоришта. “ Лаза Костић

Српско народно позориште (СНП) у Новом Саду је најстарије професионално позориште код Срба. Основано је у Новом Саду 16. јула 1861. године, у оквиру Српске читаонице. Рођено је из потребе за неговањем националне културе, књижевности и језика. Његовом оснивању претходила је жива агитација за стварање сталног српског позоришта, коју је децембра 1860. године повео Јован Ђорђевић у Србском дневнику  и наставио током  1861. године.

Било је позоришних покушаја и раније. Још 1734. године у Сремским Карловцима изведена је „Трагедокомедија“ Мануила Козачинског, чији књижевни утицај ће бити снажан. На самом крају XVIII века Јован Рајић је објавио своју прераду Козачинсковог дела, а много година касније је то урадио и Корнелије Станковић. За њима ће следити: Јоаким Вујић , па помало немушти Михаило Витковић , Стефан Стефановић са првом и једином драмом о смрти Уроша V, и најзад, Стерија. Почетком четрдесетих година XIХ века, у гостионици Код фазана , дилетантске представе приказивао је Јоаким Вујић и Новосађанин Констант Поповић Комораш. Јоаким Вујић “отац српског театра“, изашао је пред Новосађане још 1815. године са историјским комадом мађарског писца Иштвана Балога о Црном Ђорђу, чиме је изазвао интервенцију власти.

У друштвено-историјским околностима у којима све више почиње да се распирује национална свест, а култура да прати живот, јављају се многе путујуће позоришне трупе и дружине , какве су биле оне Анастасија Николића, Николе Ћурковића, „Србско-дилетант содружество „, познатије као „Летеће дилетантско   позориште   новосадско“  или  трупа   Јована   Кнежевића.   У таквим  околностима је млади Милетићев присталица Јован Ђорђевић дошао на идеју о потреби оснивања сталног позоришта, као националне установе.

У првом чланку „Србско позориште у Новом Саду „, Ђорђевић се највише задржава на говору који је Мађар Келчеји одржао приликом отварања Народног позоришта у Пешти 1837. године, цитирајући његове речи о потреби позоришта, његовом значају и улози у очувању народног живота и језика. У другом и трећем чланку, који носе наслов „Народно позориште „, Ђорђевић разлаже идеју, истичући да су за оснивање позоришта најважнији ови фактори: новчана помоћ, ваљана управа, добра трупа и квалитетна драмска дела. Истовремено он се залаже да позориште постане општенародна установа, чији циљ треба да буде одбрана националних интереса, а стално седиште Нови Сад. Тада Јован Ђорђевић први пут предлаже да његово име буде Српско народно позориште, што је посредно требало да значи и признавање Срба у Угарској као нације. У четвртом тексту „Шта нам сад ваља чинити за наше позориште?“, он детаљно образлаже раније већ наговештене ставове, посебно се задржавајући  на унутрашњем устројству , згради, репертоару  и раду будућег одбора.  Многе су околности ишле Ђорђевићу на руку. Захваљујући поменутим чланцима почињу да стижу многобројни новчани прилози, а део глумаца трупе Јована Кнежевића, с којима је стално био у контакту током њиховог боравка у Новом Саду, изражава му спремност да приступе новој позоришној дружини.

Деветеро глумаца, предвођених Димитријем Ружићем и Драгињом Поповић (који ће се убрзо потом венчати), 15. јула 1861. године подноси молбу новосадској Српској читаоници да их прими под своју управу. Већ следећег дана Читаоница је, под председништвом Светозара Милетића, прихватила њихову молбу и 16. јула основала Српско народно позориште. За првог управника СНП-а постављен је 35- годишњи Јован Ђорђевић. За секретара позоришног одбора изабран је Јован Јовановић Змај. Председник је постао Стеван Брановачки, јавни и политички радник старије генерације, који је стајао негде на средини између конзервативаца и либерала и био, стога, погодна личност да би се цео подухват некако легализовао пред властима, које су строго контролисале политички и културни живот и грубо интервенисале чим би се прешла граница која се њима чинила као допуштена.

Први параграф устава овог друштва одређено и прецизно формулише задатке новог позоришта:“.. да се српска позоришна уметност стварањем и приказивањем укорени, развије и распросте у српском народу, с тим да то за њега не буде само нов начин духовне забаве него да се њоме оствари и тежња народа за лепшим и вишим народним животом .“  Дакле, не само „забава“, него кроз њу борба за оне идеале које  је тада историја била поставила на дневни ред као актуелне и неодложне. У томе и јесте историјски значај СНП-а и основно, битна разлика између њега и путујућих позоришних дружина које су му претходиле, из којих је и оно произашло и на чије артистичке тековине, традиције и кадрове се и оно ослањало. СНП већ при оснивању добија одређени задатак, јасан циљ и недвосмислену друштвену функцију и културну мисију,  а уз све то и чврст  ослонац у једном  широком  политичком,  народном  и националном  покрету  српског  народа.  Иако  здушно  прихваћено  и  помагано  од народа, СНП ће морати упорно да се бори, не само са званичницима у Пешти и Бечу, него и са колебљивцима  и клерикалном  опозицијом у својој средини. Непрекидна трвења  између  Радикалне  и Либералне  странке, партијска  подвојеност  публике  у местима  у којима је  позориште  гостовало,  притисак  власти  и све тежи  услови за добијање концесија, слаб прилив финансијских средстава, потпуна незаинтересованост високог црквеног клера за његову судбину, забрана  власти да црквене општине могу одобравати финансијску помоћ позоришту – све то допринело је веома тешким условима рада. Позориште је морало од прихода са представа да обезбеђује глумачке плате, материјалне трошкове и остале расходе. Дефицити су покривани, најчешће, субвенцијом која је давана из Фонда Друштва за СНП, у којем су била концентрисана средства из задужбине , легата, чланарине и добровољних прилога. Глумци нису били плаћени према вредности и залагању, али боље нису били плаћени ни српски учитељи и професори у Угарској. Позориште се у неколико махова обраћало Угарском сабору за финансијску помоћ. Приликом једне од таквих расправа, Сабор је био вољан да одобри једнократну помоћ од 5.000 форинти, али под условом да театар промени име у Српско новосадско позориште.

Чак су Мишу Димитријевића, тадашњег саборског посланика, наговарали:“Наdd el а nemzetet! Megsyavazzuk! (Окани · се народа, па ћемо изгласати!), што је он одбацио. Мађарски лист Пештанског народног позоришта Szinhazi Latcso, први и једини пут је опширније говорио о СНП-у, у бр. 50, од 20. фебруара 1864. године, у чланку Szerbmozgalmak а szinmuveszet, потписан само презименом Ревау, за кога се испоставило да је Јанош Реваи Непомуки, лекар из Сенте. СНП је постало „народно мезимче“. Свесно да делује, живи и ради на вишејезичком простору, СНП је давало представе у корист фонда за помагање мађарских књижевника, чија су се дела од самог почетка налазила на његовом репертоару. Чланови друштва за СНП делили су се на редовне и почасне. Редовни су били они чланови који су положили 50 форинти у фонд СНП-а. Почасне чланове је бирала главна скупштина, обзиром на заслуге које су учинили Позоришту. Постојали су и изборни чланови, а њих су на главну скупштину слале корпорације (нпр. вароши), као своје изасланике. Друштво за СНП имало је свог нечеоника, подначеоника и тајника. Друштвене послове обављала је главна скупштина и управни одбор. Скупштину су чинили редовни и почасни чланови и они су бирали начеоника и тајника на три године.  Главни задатак скупштине је био да води надзор над иметком СНП-а, да се брине о умножавању фонда… Уметнички одсек постављао је редитеље, глумце, правио репертоар,  док је  економски одсек водио бригу о материјалним  стварима. Вредност укупног имања СНП-а је 1891. године је износила 34.772 форинти, број чланова 289, а почасних чланова 35.

Прва  велика криза,  која је  истински  претила  да угрози даљи опстанка СНП-а догодила се 1868. године, када је Јован Ђорђевић са једанаесторо  глумаца прихватио позив српског кнеза Михаила Обреновића, да пређе у Београд и оснује Народно позориште. У Београд су прешли поред Ђорђевића: Милка Гргурова, Љубица и Димитрије Коларовић, Милева и Никола Рашић,Марија и Лаза Поповић, Ђорђе Пелеш,Марко Станишић,Алекса Савић и Младен Бошњаковић. Лаза Телечки је захвалио на позиву, мада је у Београду одиграо две представе, због Ђорђевића. Фотер, како су од миља звали Ђорђевића, уступио је челно место у СНП-у дугогодишњем сараднику и великом позоришном зналцу Антонију Тони Хаџићу, секретару Матице српске.

Истовремено са одласком Ј. Ђорђевића у Србију настале су у Аустроугарској монархији крупне политичке промене које су измениле и- политичку ситуацију војвођанског Српства. Српски верски и културни живот стегнут је у најуже оквире и зависио од добре воље мађарских званичника. Стога је требало градити добре односе са тим званичним мађарским факторима и стећи њихово поверење и наклоност. Антоније Тона Хаџић (1831-1916.) је био као створен за решавање тог деликатног задатка. Својом увек дискретном, смерном презентацијом и достојанственом, помало старински церемонијалном учтивошћу, он је чинио утисак угледног, образованог човека, интелектуалца који заслужује поштовање, а можда и поверење. Тај утисак је појачавала његова брижљиво стилизована спољашња појава. Увек је био одевен у црно, са истим чудним капутом са гајтанима. Најапаратнији део његове тоалете била је једна уска црна врпца коју је, како је он сам тврдио,везивао око чела против мигрене, а која је његовом лицу давала карактер неке класичне филозофске физиономије. Постао је познат и популаран у целој Војводини, где се год и најмање нешто знало о литератури, о СНП-у и о Матици српској. За своје савременике Т. Хаџић је, поред Змаја, био најпознатији и најчувенији књижевник тог доба. За исте те је Л. Костић , изузев неколико његових личних пријатеља, важио као „неозбиљан“, а Ј. Игњатовић као „пропалица“. По свом стварном књижевном таленту и делу, он, наравно, ни издалека није спадао у исту вредносну категорију с једним Змајем, Ј. Игњатовићем или, чак, Л.  Костићем. Његово књижевно дело сводило се на један низ превода разних страних позоришних комада, изведених према репертоарској потреби СНП-а и објављених у Позоришној библиотеци, коју је он сам уређивао. Он је био уредник листа Позориште , који је  покренут децембра  1871. године. Излазио је  сваког дана представе, а када дружина није била у Новом Саду, онда само месечно једанпут. Лист Позориште је престао излазити почетком 1908. године, после 37 година постојања. После две године покренуло је Српску учитељско друштво Натошевић поново тај лист, под уредништвом Јована Грчића.

Тај лист је окупио око себе добре сараднике, рецензенте и критичаре, прикупио грађу за историју СНП-а, доносио расправе о позоришној уметности, биографије и некрологе глумаца, обрачуне месних позоришних одбора о даваним представама, а објављивао је и позоришне комаде. Јован Грчић га је, с правом, назвао ризницом „у коју се стало скупљати морално благо, у овом случају готово скупоценије од материјалног.“   Спољашње  послове  СНП-а  водио је  успешно  и  био  вешт  и  у унутрашњем   ресору.   Успео  је   да   створи   апсолутни   ауторитет   према   својим глумцима .   Режим  Тоне  Хаџића  био је  тих  и одмерен,  са великом  политичком опрезности, у којем је СНП ревносно спроводило своју националну пропаганду . Он  је био стварни артистички руководилац од 1868. до 1914. године, давајући тон и правац позоришној и репертоарској  политици.  У то време позоришна  политика морала се водити  са  много  обазривости  и  умешности,  обзиром  на  држање  угарске  владе. Приход се могао повећати само тако да се игром задовољи укус и жеља публике. О делатности А. Хаџића у СНП-у писало  се много и то различито.  Оцене о његовој позоришној делатности су подељене. Најнеповољнији суд о Хаџићу као позоришном раднику  дао је  др Лаза  Станојевић,  који је  у својој брошури критиковао  не само Хаџићево управљање  Позориштем , него је  чинио замерке  на цео његов јавни  рад уопште,  са  тенденцијом  да  умањи  значај  Хаџићевог  рада  и  његове  улоге  као културног посланика . Када се узме у обзир даје Станојевић од 1881. до 1905. године био председник Друштва за СНП и да је 25 година активно вршио врховни надзор над радом Позоришта , те према томе могао и требао да контролише Хаџићев рад у њему. Он је то стварно и чинио, али никада није стављао приговоре  на Хаџићеву театарску делатност, него му је слободно препуштао да управља дружином . Када се све то  има  у  виду,  онда се ни  Станојевићевој  критици  не  може поклонити  пуно поверење и она губи значај  објективне критике.  Штавише,  она се може сматрати изливом личног нерасположења према Хаџићу и његовим сарадницима. Исте те 1908. године тихомир ОстојићЈ·е у Бранковом колу дао неповољан суд о игри глумаца, а др Бошко Петровић, професор Новосадске гимназије и књижевник, издао је брошуру Српско народно позориште у Новом Саду, у којој је подвргао критици цео рад Позоришта у новосадској сезони 1907/8. Констатовао је да је у њој играно укупно 63 комада, од којих превише страних дела, па и то већином лакрдија, те препоручује више озбиљних драма литерарне вредности и вше дела српских писаца . Поред свих критика Хаџић је остао начеоник Друштва за СНП, јер је већина била за њега.

Правилан и правичан суд о Хаџићевој позоришној делатности дали су они који су синтетички, критички и објективно обрадили историју СНП-а. Др Димитрије Кириловић је у својој расправи Српско народно позориште (поводом седамдесетогодишњице), констатовао даје Хаџић „својим радом код СНП-а, где је у сваком погледу показивао већи мар и где је своје скромне способности доказивао .“ ову установу одржао и уздигао, а по свом културно-националном значају за српски народ у Војводини СНП је исто тако важно као и Матица српска. По резултатима који су постигнути у буђењу и одржавању националне свести СНП је чак знатно већу улогу  учинило  српству  у  Војводини,  него  Матица  српска“.  На  другом  месту каже:“А. Хаџићу се не може одузет заслуга да је  баш он, разуме  се не без икакве помоћи  сарадника   и  управног  одбора,  одржавао  СНП  и  онда  када  је  режим мађаризације постајао све безобзирнији“.“ Др Миховил Томандл у опсежној студији Српска  позоришта  у  Војводини  истиче  улогу  Хаџићеву  за  којег  између  осталог каже :“Као управник , драматург, подначеоник и начеоник СНП-а Хаџић је  пуних 5 деценија водио ту установу са највећом брижљивошћу, савесношћу и љубављу. Ако је српски народ сматрао Позориште народним мезимчетом, могао је Хаџић с правом да га сматра својим мезимчетом“.  Хаџић је  водио Позориште паметно  и опрезно. Имајући у виду увек само интерес установе,  он је  својом урођеном  тактичношћу успевао да уклони све тешкоће које су Позориште сналазиле. Намерно је избегавао сваку борбу, само да очува име, част и достојанство  установе“.“ Тона Хаџић је омогућавао и ђацима Новосадске гимназије да присуствују представама, поклањајући им одређен број улазница. Био је тај гест итекако значајан за гимназисте, ако се има у виду да је улазница коштала 1О крајцара или 20 филира. То није била ниска цена, када се зна да се у оно време за тај новац могло купити 3 кг јабука или 2 л вина. Поред скупе улазнице, ђачко место за стајање у партеру, било је увек препуно. Неки су платили, неки су добили бесплатну улазницу, а некима је успевало да уђу и без улазнице.

СНП било је,  углавном,  путујуће  позориште  које је,  после  краће сезоне  у Новом  Саду,  одлазило  на гостовања  по  војвођанским  местима.  Велике  тешкоће задавало је узимање у закуп просторија у којима су се приређивале представе. Догађало се да је Позориште имало или сувише малу просторију, или је одговарајућу дворану већ заузела нека друга дружина. У Новом Саду, Позориште је све до 1872. године давало представе у аренама гостионица, у којима су позорнице биле врло примитивне . Коришћена је и и дворана старог хотела „Царица Јелисавета“. Управни одбор  је 1872. године откупио од једног деоничарског   друштва   тзв. Стари ,,Redoutensaal “ на Трифковићевом тргу, за 20.000 форинти. Зграда је реновирана и преуређена. Тако је СНП добило свој дом, али не заувек. Градски магистрат Новог Сада је 1892. године издао наређење да је „бивши „Redoutensaal“, а садашња зграда СНП трошна и склона паду, због чега она без одлагања има да се демолира“, што је још исте 1892. године и изведено. Управа је тражила продужење од 10 година или да зграда остане у употреби док се на сазида нова и била је вољна да изврши извесне поправке  и  да  уведе  гасно  осветљење. Све њихове жалбе су одбијене. Тиме је отпочела акција саботаже, с циљем да се парализује СНП, лишавајуци га животног простора. Зграда на Трифковићевом тргу је била срушена и донешена је одлука да се тамо ништа више не сме градити,  да то мора да остане слободан, отворен  трг. Одједном се показало да у целом Новом Саду није било расположивог места, плаца, за  подизање једне  нове  позоришне  зграде.  Угарске  власти  очигледно  нису хтеле нипошто  да  у  том,  већ  толико  „србујућем“  Новом Саду,  где није било никаквог градског или државног мађарског позоришта,  СНП  сада  добије  још   и  засебну репрезентативну  зграду . У тој  невољи прискочио је у помоћ велепоседник Лаза Дунђерски. У  пространом  дворишту једног  Дунђерсковог имања још исте године (1892) отпочело је зидање Позоришта, које је отворено 4. фебруара  1895. године. Рушење позоришне зграде изазвало  је  велики  поремећај у раду Позоришта, а нарочито у животу његовог глумачког ансамбла који је водио готово  чергарски живот. Дунђерсково позориште, како су га Новосађани називали, ће изгорети у ноћи 22. јануара године. Последња одиграна представа у овој дворани носила је у свом називу пуно симболике – „Распикућа“. До изградње нове позоришне зграде (у краљевини  Југославији)  СНП је  представе  давало  углавном  на  гостовањима,  а у Новом Саду је наступало поново у хотелским салама.

Својим  постанком  и  развитком   СНП  у  Новом Саду било је везано за друштвени и политички   покрет који се јавља у Војводини шесдесетих и седамдесетих  година  XIX  века.  Година  рођења СНП била је и година  зачећа Милетићеве Српске народне слободоумне странке. Развој ових двеју организација се међусобно испреплиће, како у погледу опште идејно-политичке оријентације, тако и у погледу личности које су им стајале на челу као организатори и инспиратори. СНП је осетило и негативне последице расцепа Милетићеве странке. Политичка подвојеност која је уследила, захватила је позоришне одборе, па се чак и Позориште сматрало установом која нагиње либералима, нарочито када се А. Хаџић 1885. године кандидовао у Панчеву за посланика на изборима за Угарски сабор, и то као присталица Кикиндског програма. Зато су радикали избегавали , па чак и бојкотовали представе, стварајући своја дилетантска друштва која су тада ницала по свим већим местима. Управни одбор је 24. августа 1891. године упутио позив народу за матријалну помоћ, у којем се, између осталог каже како су „злосрећне размирице“ толико поцепале српски народ, да је посета од године  до године све слабија.  У дружини СНП-а појавише се 1901. године недругарски односи међу појединим њеним члановима у толикој мери да због њих није могло да дође до оног међусобног додира који је био безусловно потребан за успешан рад Позоришта. Не знамо због чега је дошло до тих напетих односа, али они су допрли и у јавност. Новосадски Браник и Позориште донели су истоветне чланке под насловом Искрена реч нашим глумци.ма у којима се говори о некој несносној атмосфери која је владала у дружини, кад се крајем октобра 1901. године вратила у Нови Сад. „Настало је некакво стање, како народна песма  каже, у Индији, у земљи  проклетој.“   Настојањем  Управног одбора и уз добру вољу старих глумаца, изглађене су постојеће размирице и дружина је у следећој години показала на позорници боље резултате.

О полицијским сметњама којима је Тиса кочио рад СIШ-а, сведочи и овај његов допис:

ОГШlТИНСТВУ СЛОБОДНОГ КРАЉЕВСКОГ ГРАДА НОВОГ САДА

Молбу Д-ра Михајла Полита као председника Друштва за српско народно позориште, у којој моли дозволу за рад у више жупанија у држави,  враћам да би општинство известило молиоца о томе да сам нашао за добро уву му молбу не испунити; ако међутим група, напустивши Нови Сад, жели у другим местима приређивати претставе, даће јој се на прописану молбеницу дозвола од случаја до случаја за поједину у молби споменуту жупанију.

У Будимпешти, 29. децембар 1877. године .

Тиса

Васа Стајић, Грађа за политичку историју Новог Сада, Нови Сад 1951, 443.

Аустроугарске власти су с неповерењем гледале на СIШ и тражиле и најмањи повод да га затворе или да избришу оно „народно“. Зато се водило рачуна о владању глумаца, строго се кажњавао и најмањи преступ, а све несугласице између чланова решаване су у највећој тајности у самој позоришној кући. Ако би неки члан отишао са трупом из неког места, не плативши кирију, Позориште је плаћало његова дуговања,  а  њега  одмах  отпуштало.  Немачки  и  мађарски  глумци  из  многих путујућих трупа често су се владали врло слободно, па су их њихови сународници избегавали. Немци и Мађари су радо посећивали српске представе и умели да се одушеве.  Тако је једна мађарска грофица поклонила скупцену брилијантску огрлицу Штефанији Ленској, кад ју је видела у једном француском комаду. Чувена мађарска оперетска певачица Кири Клара, после извођења Ромеа и Јулије, рекла је Божи Николићу, глумцу СНП-а :“Господине Николићу, ја сам гледала у Пешти Береги Оскара у улози Ромеа. Тврде да је он један од најбољих млађих европских глумаца; међутим, по мом мишљењу, он нема душе и поред свих других одлика којима јераскошно обдарен. Ја се дивим вама Србима, вашој осећајности и темпараменту.“

СНП је имало читаву плејаду врхунских драмских уметника. Неки од њих су: Димитрије и Драгиња Ружић , Лаза Телечки, Сава Рајковић, Љуба Станојевић, Стеван Дескашев , Милка Гргурова, Софија Максимовић, Сара Бакаловић, Султана Цијукова, Катица Савић, Ленка Хаџић, Јованка Кирковић, Софија Вујић, Пера и Јеца Добриновић, Драга и Димитрије Спасић, Милка и Михаило Марковић , Тинка и Андрија Лукић, Коча Васиљевић.

Угарске власти су спроводиле сталну контролу над репертоаром. Тој контроли, тачније цензури, подлегала су једино српска позоришна дела. У погледу страних комада та иста цензура била је врло широкогруда, блага и готово непостојећа . СНП је све модерне европске новитете узимао махом из репертоара будимпештанских и бечких позоришта , па ти комади једном играни у престоницама монархије, нису више потпадали некој посебној цензури. Треба имати у виду да је СНП било далеко конзервативније, него бечки и пештански театри и, ради очувања српског народно-патријархалног духа, најстрожије одбацивало све што би могло да повреди грђански морал и  пристојност. Тако за њега сем дела махом немачких класика (пре свега Шилера), већ а приори уопште нису долазили у обзир драме са социјалном или уметнички озбиљнијом, савременом проблематиком, нити смелије и имагинозније комедије. Војвођанско  Српство, услед своје геополитичке ситуације, духовно и идејно је било у оквиру немачке културе. Француски аутори су били слабо заступљени. Нарочити део репертоара старог Новосадског народног позоришта сачињавали су мађарски комади. Они су превођени на српски и били доста популарни, чак и у Србији. Најпознатија таква дела су: Сеоска лола (од Еде Тота); Циганин, Војнички бегунац и Лилиомфија (од Еде Сиглигетија); Риђокоса (од Лукачија); Ђурађ Бранковић (од Кароља Оберњика), у чијој је насловној улози, нарочито у сцени где деспоту доводе његове ослепљене синове, Димитрије Ружић изазивао увек поново „поплаве суза и урагане аплауза“. Почетком ХХ века донели су Новосађани два интересантна примера новог мађарског театра: парадоксалну и духовиту комедију Ђаво од Франца Молнара и смелу сатиру на социјалне и политичке прилике ондашње Мађарске, под насловом Добросрећник од И. Дрегеља. Национални репертоар СНП почивао је на Јовану Суботићу (Херцег Владислав, Милош Обилић, Немаља и Звонимир) и Стерији (Ајдуци, Бој на Косову, Смрт Стефана Дечанског, Скендербег), а касније на Јакшићевим и Костићевим трагедијама. Широке народне масе највише су привлачили комади као што су: Маркова сабља, Чучук Стана, Сеоска лола, Дивљуищ Ракија, Ускочкиња, Шокица, Саћурица и шубара, Циганин, Буњевка, Вампир и чизмар, Војнички бегунац, Грабанцијаши,    Граничари,   Девојачка    клетва,    Ђидо,   Зулумћар,   Крајишкиња, Коштана, Наши сељани, Сватови и др, иако многи од њих немају ни књижевну , ни уметничку вредност.

Бранислав Нушић је дошао за управника СIШ-а у Новом Саду 1904. године, после оставке Димитрија Ружића, који је ову дужност вршио привремено. После пензионисања у Србији, Нушића је на овај положај изабрала главна скупштина Друштва у Новом Саду, 4. децембра 1903. године. Одређена му је годишња плата од 3.000 форинти. Нушић је 24. јануара 1904. године дошао из Београда у Нови Сад да прими управу над ансамблом. На овом положају остао је до следеће године, када је својевољно напусто дружину , после гостовања у Сарајеву (од 12. до 20. јула  1905. године).  Нушић  је  отпутовао  у  Београд,  без  оставке  и  без  поднетог  финалног обрачуна Управном одбору на крају сезоне. На ванредној седници Управног одбора Друштва за СНП, која је  одржана 8. августа  1905. године у Новом  Саду, за новог управника изабран је привремено Пера Добриновић. Нушић је избрисан са платног списка  и  у  вези  с  његовим  случајем  образована је  комисија  да  испита  стање  у дружини.  Поред  овог  случаја,   период  Бранислава  Нушића  у  СНП-у  и  његов осамнаесто месечни боравак у Новом Саду, био је  плодан за ову установу. О томе сведоче многобројне премијере и представе широм Војводине и у самом Новом Саду, а нарочито  прослава његове двадесетпетогодишњице  књижевног рада,  25. јануара 1905.   године                           у    Дунђерсковом    позоришту,    која   је    добила    вид    националне манифестације. Нушић је написао Меморандум за реорганизацију  СНП и предао га Управном  одбору  Друштва  за СНП, 9. маја  1904. године.   Овим  меморандумом аутор је  поднео  своје  предлоге  главном  руководећем  форуму,  како  да  се  реше поједини проблеми у трупи и репертоару СНП, инсистирајући , јаче или слабије, на неким  појединостима  које  би требало  прихватити  или  одбацити.  Многе  од ових Нушићевих сугестија су касније и прихваћене, што се види у предлозима , намењеним редовној годишњој скупштини Друштва за СНП од 29. децембра 1905. године. Њени потписници били су: Жарко Миладиновић,  др Лаза Марковић, Исидор Новаковић, Коста Бугарски, Исидор Бајић, Тихомир Остојић и Бранислав Нушић, који тада већ више није био на управничком положају СНП.

Пера Добриновић (1853-1923)

Иако је био, како га је Вељко Петровић описао,  „малецан, прави патуљак, округао,                         пуначак, пупав“, уз физиономију у којој се мало шта могло назрети  од талента  осим  живих  очију, ипак        је  успевао  уметничким дијапазоном   да   превазиђе   и   најбоље глумце свога времена. По речима Милана  Грола,  био је  велики  глумац, већи и  од своје   славе.    Слободан Јовановић је,  одушевљен његовом игром, написао: „Пера Добриновић  има један дар који не верујем да још ко међу нашим  глумцима  у  овај  мах  има. Кад игра, нама изгледа да он своју игру импровизује, да је и ствара у исто време кад је игра.“    Сама његова људска природа била је јака и неисцрпна.

СНП од оснивања,  па све до почетка ХХ  века задржало је  свој првобитни, примарни задатак, а то је чување националне  индивидуалности,  неговање српског језика,   одржавање  народних  традиција,   жигосање   личних  и  друштвених   мана, уопште:  национално,   културно  и  етичко  подизање  најширих  народних  слојева српског  народа.  О неким  претежно  уметничким тежњама мање се водило рачуна. Мада је израсло у доба романтизма и пола века проживело у национално хетерогеној средини Аустроугарске монархије, оно је, чини се, зазирало од свега што није српско и само тако је могло радити на остваривању националних циљева. Позориште је било у пуном смислу речи народно, и по начину на који се изражавало, а и по позиву. То није могло дуго трајати. Времена су се мањала, нарочито политичке и друштвене прилике. СНП, као жива установа , ако није хтело да га време прегази , морало је да се модернизује . У погледу глуме настала је такође извесна стагнација. Све до почетка ХХ века у интерпретацији драмских дела владала је, као и у већини европских позоришта, празна реторика, декламовање, шаблонизирани покрет, извештачен глас, укратко речено патос и поза. То су увиђали и сами глумци, па је сасвим умесно пала изјава Пере Добриновића изречена у некрологу Димитрију Ружићу, да је Ружић требао 10-15 година раније сићи с позорнице. Пред крај XIX века у Нови Сад долазе на службу млади људи, школовани на западу , нарочиту у Бечу, Берлину и Пешти. Они су осетили потребу да културно-просветни живот треба повести новим правцем, у науци тражећи истину, а у уметности природност. Међу њима се истакао др Тихомир Остојић , професор Српске православне гимназије у Новом Саду од 1899. године. Од тада, па све до почетка Првог светског рата осећати ће се његово присуство на свим пољима културне , уметничке и научне делатности у Новом Саду и Војводини, од чега можемо издвојити СНП, Српску православну гимназију и Матицу српску. За члана Позоришног одсека Остојић је изабран 1904. и у њему је остао до 1914. године. За председника одсека изабран је 19.јуна  1907. године и ту дужност је вршио више од две године, подносећи у неколико махова оставку на тај положај. Остојић је сматрао да Позориште треба да дође под власт „образованог деспота“, тј. да се сва власт концентрише у рукама једног човека, стручног лица, познаваоца драмске књижевности, човека широке културе и погледа који ће „мало говорити, а брзо радити „. Он је тражио да СНП постане модерна институција која ће имати јасно одређену линију и задатак, и да се у свему може мерити са сличним европским институцијама. Оставка Тихомира Остојића од 12. маја 1908. године, означава прекретницу. Она би изазвала знатно веће последице да није поднешена у време тешких политичких и друштвених превирања (анексија Босне и Херцеговине, балкански ратови, немирне политичке прилике у Европи уочи Првог светског рата). Његови предлози о потреби коренитих реформи у новосадском позоришту дошли су до пуног изражаја тек после свршетка рата 1918. године.

Позоришна критика у Војводини, посматрана у историјској целини, показује критичке елементе и атрибуте који сведоче да је она била дорасла свом уметничком задатку. О СНП-у и глумцима критичари су писали с љубављу и бригом, топло и културно, с жељом да делују васпитно и критички довољно одмерено. Један од најстаријих рецензената, Јован Грчић, у неком случајевима се журио да допуни и исправи свој погрешан, обично неповољан суд о глумцима СНП-а, признајући отворено своје грешке и заблуде. У старијој критици седамдесетих и осамдесетих година XIX века, може се наћи примера данас несхватљиве фамилијарности, која само открива искрену бригу за Позориште. У листу Позориште стоји: „Само бисмо г-ђу Маринковићку молили, да пази више на своје здравље, те да уочи Нове године не излази у лаком огртачи на улицу, јер може љуто назепсти. Глумци су дуго на новосадској сцени избегавали у љубавним призорима слободније радње, плашећи се да не повреде морално-патријархална осећања публике. „Наше младе глумице,  – писао је др Милан Јовановић Морски, – као да се боје у својим љубавним улогама да неће бити довољно „благообразне“ ако се сувише приближе својим љубавницима , ако их где што ухвате за руку, погладе по образу итд. Не бојте се, госпођице! Ми се поносимо са девојачким члановима наше позорнице, али ми бисмо желели да се поносимо и с нашим љубавницама на позорници .“ Критика је прекоревала и публику због извесних фамилијарности или претеривања у захтевима. „Неумесно је од публике што захтева на сва уста од свирачког збора да свира ову или ону „ноту“.

То се може тражити у гостионици, али томе у позоришту нема места. Од оснивања до избијања Првог светског рата СНП је гостовало у шесдесет места и приказало 8.922 представе. У истом периоду у Новом Саду изведене су 1.544 представе.  Из тога се јасно види колико је СНП било истинска народна установа која је перманентно, на врло широком простору, обављала своју културну и националну  мисију и делила судбину свога народа. Позорница је  код Срба имала двоструки задатак, да буде школа за морални свет и да надокнади оскудицу других установа које они нису имали.

УПРАВНИЦИ СРПСКОГ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА :

Јован Ђорђевић (1861-1868.)

Антоније Хаџић (1868-1903 .)

Станоје Станојевић (један дан, 15. 5. 1898.)

Бранислав Нушић (1904-1905.)

Петар Добриновић (1906-1911.)

Жарко Савић (1911-1913.)

Коментари

Telkom University

Да ли Српско народно позориште у Новом Саду има неке планове за предстојећу сезону или неке интересантне наступе и догађаје?
Visit us telkom university

Остави коментар

е-пошта

Име

Коментар

Пошаљиsend Одустани

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања