СТВАРАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ 1918. ГОДИНЕ – ПРОПАСТ СРПСКОГ ИДЕНТИТЕТА И ДРЖАВНОСТИ?

СТВАРАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ 1918. ГОДИНЕ – ПРОПАСТ СРПСКОГ ИДЕНТИТЕТА И ДРЖАВНОСТИ?

Аутор: Мср Огњен Карановић, историчар

Југословенство није поникло ни из каквих позитивних основа, него из једног апсолутног неспоразума; продукт је једног нарочитог поремећаја свих здравих начела за живот, једна романтика која је постављена насупрот реалне политике и једна фатаморгана која је одвела у катастрофу државу Србију, једино реалну у том нездравом сну о немогућем и неприродном“, речи су великог Јована Дучића изговорене пре 75 година у јеку реализације евентуалних резултата „спајања неспојивог“ из 1918. године, оличених у безумном погрому и геноциду над српским народом у току Другог светског рата, а који је почињен руком тзв. „југословенских сународника“ српског етноса и то на просторима данашње Хрватске, Босне, Далмације, Славоније, Срема, Херцеговине, Бачке, БЈР Македоније… Уколико узмемо у обзир поменуте злочине пред којима су и сами нацистички и фашистички окупатори занемели, неминовно морамо да се запитамо како је било уопште могуће да до истих и дође. Југославија, додуше под именом Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, настала је Прводецембарским актом 1918. године на рушевинама, у Великом рату, збрисаног древног Хабзбуршког царства, али и на просторима једине две аутохтоне и аутентичне јужнословенске, а ловорикама грандиозне победе, оваплоћене српске државе: Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе. Краљевина Србија носила је пламен националног и наднационалног „ризорђемента“ и уједињења, у првом реду српског, али и других јужнословенских народа и етничких заједница, готово свих, тада и данас, постојећих конфесионалних провенијенција на просторима нове државе. Својеврсну потврду поменутим чињеницима пружају и званичне одлуке о присаједињењу тих заједница Србији, усвојеним новембра 1918. године од стране неколико народних представништава српских и јужнословенских историјских покрајина и области из Аустроугарске, али и Краљевине Црне Горе. Слободно израженом вољом, наведеним одлукама, придружили су се и представници јужнословенских народа из словеначких покрајина, Троједне Краљевине Хрватске, Славоније и Далмације (без Срема), као и Босне и Херцеговине, чиме је нова држава, будућа Југославија, заправо и настала. Међутим, да ли је ентузијазам појединих српских и јужнословенских интелектуалаца и политичара, исказан у идеалима о потреби постојања јединствене државе Јужних Словена, па и југословенске нације, представљао довољну меру закономерности према којима су и иначе, нације и државе настајале у историји светских цивилизација? Можда се у поменутој дилеми крије и одговор на питање због чега је наведени „идеал југословенства“ тако сурово и трагично урушен у годинама Другог светског рата и Ратова за југословенско наслеђе на крају крвавог XX столећа. Још важније, постављамо и недовољно истражено питање да ли је та, а за њом и свака наредна Југославија, настала и на рушевинама српске државности, о чему је велики Дучић изнео свој горепоменути потресни суд.
Након што су српске и савезничке снаге Антанте извршиле пробој Солунског фронта и незадрживо ослободиле Србију и Црну Гору, а затим ступиле и на тло Аустроугарске, при том из рата избацивши све немачке савезнике у корпусу Централних сила, Аустроугарску је крајем октобра 1918. године захватило потпуно расуло. Чехословачки национално-револуционарни покрет је 28. октобра прогласио стварање Чехословачке републике и њено издвајање из Хабзбуршке монархије. Наредног дана, Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба у Загребу је прогласило одвајање југословенских земаља у Монархији и осамостаљење истих у Државу Словенаца, Хрвата и Срба. Пољска је своју самосталну Републику формирала још 5. септембра, а након што је и Мађарско народно веће 2. новембра најавило своју националну независност од Аустрије, постало је јасно да је нестало осовине на којој је Двојна монархија почивала, па је, коначно и сама Аустрија 12. новембра огласила оснивање Deutschösterreich, односно Републике Немачкоаустрије. Држава Словенаца, Хрвата и Срба није била у стању да брани своје територије, чије границе нису ни биле одређене. Поменуте територије биле су изложене невиђеном притиску околних земаља, у првом реду Италије, која је настојала да поседне области обећане јој Лондонским уговором из 1915. године, због којих је, уосталом и кренула у рат. „Зелени кадар“ и пета колона уносили су немир у Босни и Хрватској, па су на позив Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба српске трупе прешле Саву и упутиле се до крајњих севорозападних позиција и тачака југословенских земаља. У истом периоду, тачније 25. новембра, Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Славена у Банату, Бачкој и Барањи усвојила је одлуке о присаједињењу, условно речено, Војводине Краљевини Србији, а само дан раније на Великом народном збору у Руми, народни изасланици усвојили су резолуцију о присаједињењу Срема Србији и стварању јединствене државе Срба, Хрвата и Словенаца са монархијским обликом владавине и династојим Карађорђевић на челу исте. Дан касније, Велика народна скупштина српског народа Црне Горе и Боке донела је одлуку о детронизацији краља Николе I Петровића Његоша и династије Петровић-Његош са црногорског престола, а чувеном Резолуцијом Подгоричке скупштине усвојена је одлука о присаједињењу Црне Горе Србији, а потом и о ступању у заједничку државу са Србима, Хрватима и Словенцима из некадашње Аустроугарске.
Упутства, односно Напутак делегације Народног вијећа из Загреба која је крајем новембра 1918. године стигла у Београд, представљала су одређену врсту услова за уједињење, а према истим, коначну организацију будуће државе требало је да утврди свеопшта Народна скупштина Срба, Хрвата и Словенаца, и то квалификованом, односно двотрећинском већином гласова у њој. Уставотворна скупштина би имала задатак да усвоји устав, одреди облик владавине и унутрашње државно уређење. Услед италијанске војне експанзије у Словенији и Далмацији, делагација Народног вијећа СХС није се придржавала поменутих упутстава, па је ускоро прихватила монархистички облик владавине и династију Карађорђевић, као владарску породицу у новој држави. У одговору на адресу делегације Државе Словенаца, Хрвата и Срба, регент Александар Карађорђевић је 1. децембра 1918. године прогласио уједињење Краљевине Србије са земљама независне Државе Словенаца, Хрвата и Срба у јединствено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца. Опште узбуђење завладало је широм новоуспостављеног Краљевства Јужних Словена и многима се учинило да је вишедеценијски сан утемељен у делатностима Илирског покрета, раду језичких реформатора Вука Караџића и Људевита Гаја и следбеника делатности поменутих у редовима српско-хрватске интелигенције у наредним деценијама, симпатијама великог броја припадника српске интелигенције у Србији и Двојној монархији, као и дела словеначке и хрватске интелигенције у другој половини XIX и на почетку XX века, одједном постао јава и да је куцнуо час отелотворења јединства „троплемене“ браће, а да је вечно Источно питање, једном за свагда окончано. Међутим, једино ће време и сузе српске будућности, крвавим мастилом исписати странице потоње историје те велике заблуде о слози и крају балканске повести и то на непрегледним лешевима младости расуте на безбројним пољима и горјима негдашње нам државе. Sapienti sat!
У геополитичком погледу, територија Југославије није се налазила у оквирима једне државе још од повлачења Ромејског царства са ових простора, неких хиљаду година пре Првог светског рата, а са друге стране, седиште политички обједињеног простора, тзв. Западног Балкана у оквирима те једне државе, никада се није ни налазило у таквим границама све до уједињења јужнословенских народа 1918. године. У историјско-политичком смислу, до стварања Југославије, Србија је била једина аутентична и аутохтона, на реалним и перспективним основама, утемељена држава Јужних Словена са израженим државнотворним и суверенистичким тенденцијама. Уз још једну српску земљу, Црну Гору, осим Србије, других јужнословенских држава са сличним или идентичним карактеристикама није ни било. Своју слободу, као и народни суверенитет, хрватске земље нису упознале још од средњег века и чувене pacta conventa из 1102. године, док је тзв. Тројединица, заправо била само једна од покрајина Хабзбуршке монархије, у првом реду Угарске, додуше са одређеним степеном унутрашње аутономије. Када су у питању словеначке земље, не можемо говорити ни о минималном степену државности и народног суверенитета, као што смо те примере пронашли у случају хрватских земаља. Дакле, једини народ и земље Јужних Словена, који су свој државни и народни суверенитет уложили у темеље нове отаџбине, биле су српске државе и српски етнос у целини. У духовно-културолошком аспекту посматрања популационих елемената нове државне заједнице, разликујемо три велика, цивилизацијска културна наслеђа. Српски национални идентитет управо се и развијао на основама синкретизма историјских наслеђа ромејско-српске и српско-словенске, источно-православне, али у свим сегментима детерминисања – европске цивилизације, затим културолошке просветитељско-романтичарске и политичке грађанско-револуционарне баштине западноевропских друштава и утицаја руске духовно-верске, политичко-протекционе и књижевно-лингвистичке мисије на северним и средишњим деловима Југоистока Европа. У свом развоју, хрватски и донекле словеначки национални идентитет, није упознао поменуте детерминанте у генези и афирмацији истих. Заправо, развијао се на супротном, германско и романско-римокатоличком историјском наслеђу средњоевропских друштава, феудално-сталешким и грађанско-сталешким баштинама културних и политичких заједница у којима је егзистирао, без истинског преображаја у грађанско-револуционарним оквирима афирмације нација, већ у феудално-еволутивним процесима генезе истих, а са непорециво пресудном улогом прозелитистичких кругова Римокатоличке цркве. Трећи елемент културног наслеђа нове државе обухватао је постигнућа „мухамеданске цивилизације“ на овим просторима, која је од окупације, потом и анексије Босне и Херцеговине и нарочито после Балканских ратова, егзистирала у својеврсној мимикрији, ишчекивању тренутка успостављања апсолутне муслиманске већине у уделу популације новостворене државе, што би према тим схватањима омогућило формирање потпуно другачијег модела односа у југословенском друштву.
Једну државу, осим њене територије, граница, политичке власти и друштвеног поретка, пре свих чини народ који у истој живи. Наједном, у новој држави, Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, нашли су се грађани различитих националних, етничких и верских провенијенција, потпуно супротних културолошких и културних платформи и образаца према којима су до тада живели, у основи апсолутно супротстављених менталних склопова сопствених колективитета, у главним и магистралним токовима историјског развоја истински различитих повесница генезе и еволуције националних и других идентитетских карактеристика, а својеврсну „осовину“ новостворене државне конструкције, макар у демографско-квантитативном и верско-националном погледу, чинила су два народа: српски и хрватски, уз трећи конститутивни, словеначки субјект. У непосредно завршеном рату, поменути народи налазили су се на супротстављеним, непријатељским странама, а у историји међусобних релација, наведени субјекти имали су веома мало „синкретичких тачака“, што је условило одсуство минималних и нужних заједничких основа који опредељују становништво на једном простору или у једној држави да прихвате схватање или реалност о узајамној припадности. Једноставно, бројне историјске околности и развој колективитета поменутих заједница, онемогућили су формирање свести о постојању заједничке „судбине“ и идентичних духовних и материјалних интереса. Векови међуконфесионалних антагонизама, утицаја туђинскиих политичких, привредних и културолошких елемената на биолошки, физички и духовни идентитет наведених колективитета довели су до формирања страховитог „јаза“ и „неспоразума“ између поменутих конститутивних „троплеменских елемената“ у популацији нове државе. У свим сегментима своје структуралне конструкције, новонастала држава представљала је збир великих противуречности.
Те противуречности испољиле су се у пуном капацитету, практично свега неколико дана после Прводецембарског акта 1918. године у великој побуни недемобилисаних војника хрватске националности у Загребу, када је погинуло 15 грађана и неколико 6 полицајаца загребачке полиције која је угушила поменуту буну. Била је то прва у низу сличних побуна хрватских политичких елита и њихових следбеника које су, готово у континуитету, избијале све до пролећа наредне године. Бројна франковачко-правашка емиграција, али и поједини елементи „пројугословенски“ опредељених хрватских политичких и интелектуалних елита, ковали су низ завера усмерених према физичкој ликвидацији представника државних власти, па чак и регента Александра и Николе Пашића. Не заборавимо да је због наведених активности у марту 1919. године ухапшен и вођа Хрватске пучке сељачке странке Стјепан Радић, свакако присталица одређеног модела југословенске идеје и њене материјализације у специфични облик заједничке државе. Историјски и политички проблеми у односима вишенационалних заједница нове државе довели су до околности у којима је све до Шестојануарске диктатуре на просторима Краљевине постојало неколико нелегалних, али примењиваних система правних норматива, дакле различитих модела државне управе, који су унификовани тек под личним режимом и личним залагањем краља Александра I Карађорђевића. На сличним, по опстанак државе, катастрофалним принципима егзистирали су и системи полицентричности и разноликости монетарно-валутне и финансијске политике, образовања, културе, итд. Једноставно, ad hoc створена држава није имала времена за унутрашњу консолидацију, чак и да су сви до сада поменути изазови у процесима и стањима њеног развоја били слабијег интензитета. Неколико популационих заједница са већ оформљеним засебним националним и културолошким карактеристикама нису „имали ништа заједничко“ у новој држави, осим књижевног језика Срба и Хрвата (чија генеза је такође имала веома контроверзан ток). Да би се отклонили поменути проблеми у функционисању државе било је потребно време, али и неподељена воља најважнијих чинилаца јужнословенске интелигенције, као и њене спољне и унутрашње политике.
У стварању Југославије значајан утицај имале су и, на Балкану увек присутне, „велике силе“. Њихова улога можда би се најбоље могла осветлити путем речи помало заборављеног историчара, хуманитарца и политичког активисте Роберта Вилијема Ситон-Вотсона, иначе заговорника постојања Југославије, који је сматрао да је ова држава потребна како би преузела улогу сегмента у чувеном „Cordon sanitaire“ на просторима Средње и Југоисточне Европе, а у сврху спречавања ширења утицаја бољшевизма из увек „проблематичне Русије“, па била она и Совјетска Русија, али и одбране од евентуалних ревизионистичких претњи из поражене Немачке и њених традиционалних савезника. Чињеница да је хрватски национални корпус, управо био „најпоузданији“ немачки савезник на Југоистоку Европе, није много сметала Ситон-Вотсону, који је тврдио да је Југославија потребна како би се утицај судбински непроменљивог примитивизма српског народа амортизовао преплитањем истог са културолошким дометима „цивилизованог“ европског идентитетског карактера хрватског народа и његовог богатог римокатоличког културног наслеђа, па је стога егзалтирано писао да би „тријумф Срба на Балкану представљао највећу несрећу за европску културу и цивилизацију“. Заједница јужнословенских народа, држава генерисана из сегмената различитих културних наслеђа и Истока и Запада, у западним политичким и културолошким круговима толерисана је само у периодима када је иста представљала одступну границу зони руских, касније совјетских политичких и геостратешких интереса. На Југоистоку Европе, у геополитичком погледу, Југославији је „додељена“ улога некадашње Аустроугарске. Уствари, Југославија је требало да замени тог „горостаса“ великог „санитарног средњоевропског и балканског кордона“ наспрам утицаја Русије. Устројство, управо такве Југославије, прижељкивао је и Винстон Черчил, који је приликом рада на њеној обнови после 1945. године сигурно на уму имао и речи изговорене у његовој књизи „Други светски рат“ о карактеру Аустроугарске, земље, коју је према њему „… сигурно требало измислити, да којим случајем није постојала…“.
Аутентичност суверенистичког идентитета српског националног колективитета одавно се позиционирала на становишту њених тумача да ће исти бити очуван и уједињен само у јединственој наднационалној заједници Јужних Словена. Очекивање разумевања за ове позиције и „сразмере идентичности“ у сагледавању интереса других народа у новој држави, убрзо су се показале као површне, јер су становишта о карактеру југословенског државног и националног идентитета код других јужнословенских заједница били дијаметрално супротни, па је „српска платформа“ остала потпуно усамљена у односу на интересе других нација у Југославији. Не само да те друге нације нису своју улогу у новој државној заједници посматрале на поменути начин, већ су у судбини Југославије видели само један „корак“ у правцу остваривања усконационалних и националистичко-клерикалистичких тежњи ка успостављању засебних националних држава. Само петнаестак година после формирања југословенске државе, група српских интелектуалаца, предвођених Слободаном Јовановићем, на пропутовању кроз различите пределе Југославије, установили су да чином јужнословенског уједињења српско национално питање, не само да није решено, већ је у својој основи и запуштено. Није познато да ли су им тада на уму биле речи војводе Живојина Мишића исказане у извештају краљу Александру I Карађорђевићу, написаном након војводиног обиласка Загреба, Карловца, Вараждина, Сушка и других места у Хрватској, непосредно након стварања нове државе: „Из свега што сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио што смо се ми на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице… Сви они мисле једно, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш, ствар је пропала… Ништа се неће моћи учинити. Tо нису људи на чију се реч можеш ослонити. Ја сам начисто. Двоје нам као неминовно предстоји: потпуно се отцепити од њих, дати им државу, независну самоуправну, па нек ломе главу како знају, а друго је, управо прво, да у земљи заведемо војну управу за двадесет година и да се земља сва баци на привредно економско подизање, далеко од свих политичких утицаја. Ако то не може, онда се отцепити и дати им њихову државу.” (На питање Регента како одредити нове границе, Мишић предлаже да то буду обичаји, историја, традиција, најзад и опредељење народа. На примедбу Александра да би то Хрвате гурнуло у наручје Италијанима, Мишић одговара). “Нека им је са срећом. Нека се они Хрватима усреће. Ја сам дубоко уверен да се ми њима нећемо усрећити… То су људи сви одреда прозирни као чаша: незајажљиви и у толикој мери лажни и дволични да сумњам да на кугли земаљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи… Не заборавите Височанство, моје речи. Ако овако не поступите, сигуран сам да ћете се љуто кајати.“