Политички лик Тихомира Остојића

Политички лик Тихомира Остојића

Аутор: Милош Савин

Тихомир Остојић је рођен 1865. године у Потиском Светом Николу (мештани су село звали Семиклуш, неправилно изговарајући мађарско Сент Миклош) у северном Банату (данас Остојићево, општина Чока). У историјским документима налазимо да се Остојић изворно звао Тихомиљ, што се постепено променило у Тихомир, током његовог школовања у Новом Саду. Остојића је отхранила мајка, пошто је отац Радивој, сеоски кројач, преминуо док је Тихомир био сасвим мало дете. Иако је мајка Јелисавета била скромног имовинског статуса, била је свесна неопходности да се Тихомир школује, с обзиром на то да је и сама потицала из школоване свештеничке породице.

Остојић је био најбољи ученик основне четворогодишње школе у свом родном месту. Имао је изузетан музички таленат па је често свирао, певао и играо на сеоским светковинама. Остојић је са 11 година, заузимањем свог тече пароха из Потиског Светог Николе, био примљен у чувену новосадску Велику српску православну гимназију. Јелисавета Остојић је била уверена у способност и таленат свог сина, напустила је родно место и преселила се у Нови Сад, како би својим радом, покушала да финансира синовљево школовање и живот у Новом Саду.

У то доба, гимназијско школовање је било веома ригорозно, што илуструје податак да је заједно са Тихомиром уписано 60 ђака, од чега је свега њих 19 матурирало. Остојић је први разред гимназије завршио са најбољим оценама, изузев из краснописа и цртања. Тихомир није могао да распуст проведе у родном месту, услед недостатка новца за пут. Мајка му је све мање зарађивала, што је довело у питање њихов опстанак у Новом Саду и даље школовање. Пре коначног финансијског краха, Јелисавета га уписује у други разред. Како је даљи боравак у Новом Саду био немогућ, одлучила је сина дати на занат, узимајући у обзир то да нису поседовали капитал од ког би он живео у родном месту, а она се вратила назад.

До невероватног обрта, значајног за даљу судбину Тихомира Остојића, а самим тим и за његов немерљив просветитељски и интелектуални значај, дошло је захваљујући једном случајном сусрету. Новембра 1877. године, наиме, један од најзначајнијих српских интелектуалаца, професор новосадске гимназије, Јован Грчић, на улици је срео свог талентованог и вредног ученика Тихомира Остојића, тужног и расплаканог, због неминовности напуштања школовања. Грчић је у оквиру свог стамбеног комплекса на углу данашње Милетићеве и Грчкошколске улице, имао неколико стамбених објеката у којима је примао ђаке из других крајева, на стан, храну и подучавање. Дубоко дирнут тешком судбином свог вансеријски талентованог ученика, Грчић је решио да прими Тихомира бесплатно код себе на стан и да му запосли мајку. Остојићев боравак код Грчића се поклопио са боравком Милутина Јакшића, будућег теолога и правника, једног од најзначајнијих српских интелектуалаца, а касније иницијатором формирања Српске демократске странке у Војводини. Боравак код Грчића, омогућио је Остојићу да проведе многе часове у његовој библиотеци, пуној најзначајније литературе тог времена, те клавиром, на ком је усавршио свирање.

Током боравка код свог добротвора, рано се упознао са радом Матице српске преко њеног Летописа. Боравивши у Новом Саду, на извору српског либерализма, млади Остојић је постао симпатизер Српске народне слободоумне странке Светозара Милетића, те члан исте странке у периоду Мише Димитријевића и касније.

Положивши матуру 1884. године, Тихомир је наставио студије у Будимпешти као питомац Текелијанума. Гимназијски професори нису крили жељу да се Остојић након што дипломира врати у Нови Сад и постане њихов колега. Као врхунски студент и генерално беспрекоран младић, Остојић је искористио прилику да слуша славистику код професора Ватрослава Јагића у Бечу са којим постаје пријатељ. Чувени пештански професор, славистике Ажбот је, међутим, одбио писмени део Остојићевог дипломског рада, који ће Тихомир положити тек 1894. године. Поједини савременици су сматрали да узрок овог догађаја, професорова сујета, док други тврде да је Ажбот свестан Остојићевих потенцијала, решио да извуче максимални научни допинос од њега, у чему је и успео. Остојић се свакако 1889. године запослио у новосадској гимназији, као предавач.

Свестан чињенице да су Српска књижевна задруга из Београда и Југославенска академија знаности из Загреба, иако много млађе институције, почеле много енергичније да делују од Матице српске, Остојић је већ 1892. године, истицао да Матица, која је тада „луталаˮ, треба да се фокусира на то да постане културни светионик посебно за Србе у Војводини, односно Угарској. Од 1896 па до 1900. године, Тихомир Остојић је био надзорник, Српског учитељског конвикта у Новом Саду, где се састаје са истомишљеницима, попут Милутина Јакшића, Станоја Станојевића и Јована Радоњића, са циљем да изврше реформу Матице српске. Као први корак ове акције настаје часопис Покрет који улази у полемику са назадним елементима у Матици, те критикује нерад и недовољно прегалаштво, те их тера на реформски комромис. На овај начин Остојић, Милутин Јакшић и други улазе на мала врата у Матичине органе.

Историчари често превиђају Остојићево чланство у Српској народној слободоумној странци. Занимњива је чињеница да ова странка странка од 31. августа 1901. године у свом гласилу почиње себе да назива искључиво либералном, потпуно замењујући термин слободоумна термином либерална. Назив Српска народна слободоумна станка биће коришћен још само у Аутономном програму који ће бити донет следеће године. У покушају да обнови и појача партијску организацију Илија Вучетић је почео да позива истакнуте либерале на чешће конференције. Такав позив је добио Тихомир Остојић. Његове речи илуструју тадашњу тешку и некохерентну ситуацију у Српској либералној странци: „Има већ неколико година како ја нисам позиван ни на какве састанке ни конференције либералне странке. Ја нисам, дакле, имао ни прилике да изјавим оно што поодавано осећам и мислим. Сада када ме позвасте на конференцију те видим да ме још увек сматрате чланом либералне странке, дужност ми је изјаснити се.ˮ Вучетић је убедио Остојића да му пружи што снажнији допринос раду странке, нарочито у предстојећем предизборном периоду.

У сам освит почетка предизборне агитације, Остојић је изнео своје мишљење о изборима и правцу који Српска либерална странка треба да заузме: „Бирачко право је у уставној држави најважније право. Ко хоће да обезбеди свој утицај на државне послове, јасно је, тога се права не може одрицати, него мора радити на том да у законодавно тело приме што више својих посланика. Нисам овде ништа ново рекао, али сам ово морао напоменути да бих могао извести своје мисли јасно. Ово вреди за државе у којима уставни живот тече нормално, па и мањине могу да дођу до својега бирачкога права, те тим путем да даду израз својих идеја, жеља и тегоба у законодавству. Али ми у Угарској не живимо у таквим приликама. Овде је извесна већина и то једног племена дошла до власти, те свима и законитим и незаконитим средствима, експлоатише државну машину у корист својега племена. Тако мањине других племена не могу ни да дођу до израза својих жеља и невоља, а камоли могућности да учествују у државној управи.

У таквим приликама, по примеру у другим уставним државама, мањине чине морални притисак на јавно мишљење тиме, што се јавно и формално одричу својега бирачкога права, најкардиналнијег права уставног грађанина. Али тим моралним притиском долазе обично до жељена успеха пред јавним мишљењем и у држави и у иноземству само оне мањине које су релативно доста велике или које чим год другим обраћају пажњу, политичког света на себе на пример својом доказаном великом просвећеношћу и моралном дисциплином, својом јаком економском снагом, својом живом свешћу, јасним познањем циљева и консеквентним извођењем тих циљева. Ако која мањина нема тих особина, или појединце или можда свих скупа, онда ефекат од уздржавања или апстиненције може да буде или веома мален или никакав.

После апстиненцијалног аларма таквих мањина, политички свет са чуђењем узме ad notam овај свакојако необични појав у уставној држави, али сасвим без узбуђења иде даље па га убрзо и заборави. Али је због тога апстиненција за такве мањине нож са две сеченице. Моралним притиском, одричући се својега најважнијег уставног права, не постигне у јавности никаквога ефекта, а повлачењем са попришта политичке борбе може да се угаси и онај слаби пламичак народне и политичке свести, који је дотле тињао.

Овде такве мањине стоје пред ужасном дилемом, да ли да се упуштају у изборну борбу са изгледом на сигуран неуспех или се повуку у апстиненцијални угао али да тако рескирају и сваки будући евентуални успех. Ово питање је заиста за њих питање, бити или не бити.

Ми Срби у Угарској смо таква мањина, те сада, када смо на прагу нових избора, треба озбиљно, трезвено, без предрасуда, објективно, да оценимо свој положај, своју снагу, па према том да поступамо. Мени је потпуно јасно да ако у унутрашњој политици наше државе не дуне други ветар, ми на биралишту не можемо никако победити. Да у држави не мисле да окрену унутрашњу политику другим правцем, за то има доста доказа. А да ми у изборима не можемо победити у таквим околностима, доказује нам досадашње искуство: нисмо побеђивали када бејасмо јачи, а племе које влада много мање консолидовано и оснажено него данас; сад је одношај обратан: племе које влада, данас је много боље организовано него пре, а ми смо у моралној дисциплини која нас је до сад држала, много ударили у натраг, а нових добрих особина нисмо стекли.

Чуо сам како неки угледни људи говоре како свест у нашем народу стога пада, што не идемо на изборе, и да би баш због тога требало загазити у борбу, да народ васпитамо. То је, по мом мишљењу обмана, овако, у целини узето. Истина је да је политичка борба нека искра за народе, али само за оне који су просвећени довољно, који су економно и социјално консолидовани. Али се то за нас Србе не може рећи, те би ми експериментишући и даље како смо до сад чинили као какви сиромах човек који има нешто новца, хтео би да се економно дигне, па место да с то мало новца економише, да их уложи у користан рад, он иде на берзу и меће све имање на коцку. Ми нашу националну и политичку сиротињу не можемо метати на коцку. Не ударамо ми натраг зато што не идемо на изборе, нег стога што ми од почетка уставнога доба, брод наше националне снаге немилостиво експлоатишемо, а нисмо никад радили или ништа или бар колико треба, на том да ту снагу зановимо и регенеришемо.

Будући дакле да се ми у изборној борби не можемо надати успеху, а безуспешна борба само нас слаби, а ми снагу своју морамо брижљиво штедети, ја сам за то да се не упуштамо у изборе за земаљски сабор. Али изјашњавајући се за апстиненцију, морам објаснити како ја замишљам апстиненцију. Одрицати се тако важног права као што је бирачко, има разлог само у том случају ако се одрицањем постигне каква добит нпр. учини се морални притисак на јавно мњење и тај притисак изазове реакцију. Будући да смо ми Срби незнатна мањина наше одрицање ће се слабо узети на ум. Стога ми с овим не можемо ни рачунати.ˮ

Дисонантно мишљење Тихомира Остојића није прихваћено од стране врха Српске либералне странке, који је сада био склонији да уважи дугогдишњи став др Стевана Малешевића о неопходној активној политичкој борби, укључујући и учешће на изборима за Угарски сабор. Већ 14. септембра 1901. године Српска либерална странка је упутила позив српским бирачима да изађу на изборе и гласају за српске либералне кандидате. За разлику од њих, Српска народна радикална странка, којој се Остојић жестоко противио, је 15. септембра одржала конференцију у Новом Саду на којој је позвала Србе на бојкот избора и издала стриктну забрану својим члановима да учествују у изборним радњама. По питању пасивитета дошло је до потпуне замене дотадашњих политика либерала и радикала, а радикалска образложења бојкота била су идентична ономе које је изнео либерал Тихомир Остојић.

Услед великог отпора реформама, Остојић и покреташи напуштају Матицу српску 1906. године. Остојићеви блиски пријатељи и истомишљеници, Милутин Јакшић и његова браћа, су 1907. године основали Српски глас у Великој Кикинди, као главни орган српског демократског покрета у Војводини, у ком је Тихомир Остојић постао једна од водећих личности, те покренули иницијативу ка ставарању чвршћег изборног програма. Почетком XX века, на војвођанском просторујавља се читав низ демократских група окупљених око својих листова, које теже оснивању Српске демократске странке. „Либерали су се, донекле са правом, сматрали за интелектуалну елиту српске грађанске класе. Али, сигурно је да је танки слој српских демократа (Остојић, Јакшић, Стајић, Петровић и други) био на знатно вишем интелектуалном нивоу.ˮ

За разлику од социјалиста, демократе су биле противне класној борби и револуцији, а залагале су се за социјалну правду до које би дошло демократском реформом друштва. За разлику од угарских социјалдемократа, демократе су инсистирале на српској, родољубивој, компоненти и борби за национална права. Главно упориште демократа, била је борба против сваког шовинизма, те су често цитирали девизу: „Ближи ми је Мађар демократа, него Србин аристократаˮ. По њиховим речима  „национализам је постао мач, а демократија штит српског народа.ˮ

Демократе, ипак, до краја неће формирати политичку странку са јединственим програмом, чувајући идејну аутономију својих група, они ће функционисати као савез. Десни пол овог покрета чиниће група сомборских конзервативних демократа, ослоњених на некадашње нотабилитете, око Јована Јоце Лалошевића, а леви, кикиндске демократе као иницијатори и носећи стуб целог покрета, сам центар српских демократа из Војводине биће оличен у Тихомиру Остојићу. Демократе су либерале и радикале сматрале превазиђеним политичким опцијама, окупљеним око застарелих програма. Либералима су замерали потпуну пасивност  и конзервативност. По демократама, Јаша Томић није одговарао модерном времену, а радикалима су замерали на демагогији, тврдећи да су Србе „бесавесни радикалски шпекуланти сјурили у буџак наше (црквене) аутономије, јер они од те аутономије живе…ˮ

Главну улогу у оснивању и окупљању демократских група имале су кикиндске демократе, на челу са пензионисаним професором српске богословије Милутином Јакшићем и његовом браћом. Демократској групи је приступио значајно велики број српских свештеника, махом сеоских, широм Војводине. Демократе су биле изузетно активне на пољу штампе и путем народних зборова.

Откривање великих проневера у Матици српској, вратило је у центар пажње Тихомира Остојића и његов кружок. Остојић је 1911. године изабран за првог секретара Матице српске. Ушао је у похарану и на политичке фракције „поцепануˮ Матицу.

Последњи корак у обесправљивању војвођанских Срба представљало је потпуно укидање српске црквено-школске аутономије 1912. године. Водећу улогу у окупљању српске опозиције су имале демократе. Заједничким одбором радикала, либерала и демократа, руководио је Милутин Јакшић најближи пријатељ и дугогодишњи сарадник Тихомира Остојића. У међустраначкој сарадњи посебно се истакла група млађих либерала, попут Николе Милутиновића, који су се након рата спојили са демократама.

Остојић је лично путовао по Војводини, држао предавања и привлачио нове чланове, који би својим чланаринама опоравили рад Матице. У овом периоду Остојић постаје презрив према новосадској средини која тоне у малограђанштину, о чему сведоче његова писма упућена добротвору Јовану Грчићу.

Почетком Првог светског рата Угарске власти су оптужиле Тихомира Остојића за антидржавну делатност, те је са својом женом и њеним петнаестогодишњим братом и десетогодишњом сестричином интерниран у Бају, а потом у Секешфехервар (Стони Београд у Мађарској). Из Стоног Београда је пуштен тек 1916. године, али није имао где да се врати, пошто му је стан уништила и опљачкала аустроугарска војска. Врато се тек годину дана касније, са тешком плућаном болешћу. Управни одбор Матице га по ослобођењу поново враћа на дужност секретара. Током Велике народне скупштине и периоду након ње, Остојић се чврсто држи уз демократску странку, противећи се централизму. Остојић је 1920. године изабран за професора Филозофског факултета у Скопљу, што му је посебно годило из два разлога: здравственог (због блаже климе), те психичког – узрокованог напуштањем Новог Сада (чији је паланачки дух учинио да падне у разочарење). Нажалост, недуго након тога, услед болести коју је добио током интернације у Стоном Београду, Тихомир Остојић је преминуо 18. октобра. 1921. године.