Систем образовања у Русији

Аутор: др Ирина А. Васиљев

(Образовани део становништва једне земље

је један од најважнијих њених ресурса.)

Од древних времена васпитање код старих Словена се реализовало путем припреме деце за различите облике делатности. Деца мушког пола су учена да лове, израђују оруђа за рад и др. , док су девојчице учене да воде домаћинство и брину о деци. Тада је друштво наступало као колективни васпитач.

Крајем 10. века старословенски систем васпитања је био под утицајем двеју култура – паганске културе источних Словена и хришћанске културе, која се распростирала са прихватањем православља и која је захтевала нови систем обучавања (приближавања књигама). Са прихватањем хришћанства је повезано ширење писмености и почетак школства код Древних Руса.

Прве школе су биле основане почетком 11. века у Кијеву са кнезом Владимиром Свајтославовичеми, а у Новгороду кнезом Јарославом Мудрим. Образовање, које је схватано као „духовна изградњаˮ, је имало за циљ да се овлада хришћанским доброчинством, приближавањем божанској истини. Писма на брезовој кори, које су постале познате од 11. века, доказују да је писменост у Древној Русији већ продрла у широке масе.

Школе су се биле организоване најчешће у манастирима, у њима је предавало свештенство. Обука се спроводила на матерњем језику. У школама – почетног нивоа (елементарним), децу су учили читању, писању, певању и богословији; док су у школама вишег нивоа децу племића припремала за државнички и црквени посао. Ученици су добијали знања из филозофије, реторике, граматике, упознавани су их са византијским историјским делима, географским и природно научним радовима и осталим…

Важну улогу у развоју писмености и образовања је одиграло појављивање у Русији штампаних књига (средина 16. века). Број високо образованих људи није се повећао само у популацији свештенства, већ и код грађана. Висок степен образованости код Древних Руса умногоме се постизао самообразовањем, читањем књига, комуникацијом „са људима од знањаˮ.

Током друге половине 17. века појачао се светски карактер образовања грађана. Појавила се мода да се зову у богате породице учитељи из страних земаља. Започето је стварање школа уз занатска удружења и локалне органе власти.

године у Заиконоспаском манастиру је била организована прва отаџбинска високо образовна институција – Хеленско-грчка академија (од 1775. године Словенско-грчко-латинска академија). Академија је припремала свештенике за више духовенства и чиновнике државне службе.

Реформа Петра И у првој трећини 18. века је још више показала да су потребе државе велике у погледу образованих људи. Традиција да се позивају стручњаци из земаља Европе, а такође да се руска омладина образује у иностранству, нису могли да обезбеде решавање овог проблема. По први пут је учињен покушај да се створи државни систем образовања, појавила се светска школа, била је разрађена основа прихваћеног у тадашњем свету система за обучавање и васпитање.

Почетком 18. века појавиле су се државне школе различитих типова, које су давале професионално и опште образовање. Те школе су се разликовале практичним усмерењем али истовремено нису имале ускопрофесионални профил. Прва је била отворена 1701. године у Москви, Школа математичке и навигационе науке (1715. године је из ње издвојена Санкт Петербуршка Морска академија). Потом су се појавиле школе различитог нивоа: инжењерска и артиљеријска (1712. године), реалне школе уз фабрике, хируршке уз крупне војне болнице (прва је била основана у Москви 1707. године уз Пешадијску боницу).

Развој рударства на Уралу је утицао да се појаве рудрске школе, које су биле основа за стварање професионално-техничког образовања у Русији. Крајем 1730-тих година постојале су школе уз све државне фабрике на Уралу. Оне су усклађивале и обједињавале опште образовну припрему са производном обуком. У професионалне школе примали су племство и људе различитог звања и чиновнике. Уредбом од 1714. године, уведена је обавезна школска обавеза за децу племића, чиновника и нижих административних чиновника. На иницијативу Петра И су организоване „цифарнеˮ школе (вид основне опште образовне школе). У свакој од губернија уз архијерејске домове и манастире су отваране школе за обуку писмености, математици, геометрији и другим „бројчаним мудростимаˮ (одавде потиче и назив), за децу племства, државне службенике, добро стојеће грађане узраста од 10 до 15 година. Организоване су биле и гарнизонске школе у оквиру гарнизона, за децу војника. Организоване су биле и приватне школе.

Најпознатија је гиманзија пастора Глука у Москви (1703-1715) која је припремала државне службенике и која је давала широко светско образовање (њу је завршило око 300 људи). Такође, била је урађена и реформа духовног образовања. „Духовном уредбомˮ 1721. године је архирејима налагано (били су у обавези) да отварају основне и средње православне школе (семинарије и академије) за децу свештенства. 1721. године је била отворена Петербуршка академија наука, док је касније организован Академски универзитет (са предавањим је започето 1726. године) и Академска гиманзија (1726. године), која се сматра за првом у Русији државном светском општеобразовном школом.

У периоду од 1730. до 1750. године започето је стварање система школе за племство. Појавиле су се затворене војне образовне установе за племство, а које су давале и светско образовање. Важан догађај за историју Русије свакако је отварање Московског унивезитета 1755. године, који је основан према пројекту Ломоносова. Уредба је била потписана од стране императорке Јелисавете Петрове 25. јануара на Татјанин дан (дан који је постао и празник руских студената, а у Србији на тај дан се слави Свети Сава).

У 18. веку су биле постављене основе вишег образовања у Русији, док је организовање женског средњег образовања започето 1764. године отварањем Васпитног друштва благородних девојака (Смољни институт).

Прва темељна реформа образовања (у народу позната под називом просвећења) била је спроведена почетком 19. века најближим окружењем Александра И (Сперански М.М., Карамзин В.Н. и др). Као резултат тога, био је створен систем образовања који се у основи ослањао према западно европском обрасцу. Министарство народног просвећења (основано је 1802. године) је разрадило План организације јединственог система образовања (1803. године), који је имао четири степена: школе уз парохију (опште образовне школе, нижи ниво), локална училишта (међу степен), гиманзије (средњи ниво) и универзитети (виши ниво).

Читава земља је била подељена на школске округе (Петербуршки, Московски, Белоруско-Литвански, Дерптски (Тарту – Естонија), Казански и Харковски) са универзитетом на њиховом челу. Према уставу од 1804. године је била предвиђена одређена аутономија универзитета и демократске слободе: избор тајним гласањем ректора, право да се утврђују научна звања, отварају катедре, стварају савети професора, примају студенти без статусног у друштвеног ограничења. Главни задатак универзитета је био да се припреме млади људи „за почетак рада у различитим државним службамаˮ. Универзитети су имали право да одређују систем организације образовних установа у својим образовним окрузима. Уз универзитете су биле организоване и васпитне установе – такозвани благородни пансиони.

Универзитетски устав из 1835. године је ограничио аутономију универзитета, што је било условљено променом државне политике услед деловања револуционарних процеса у Европи. Посебну категорију привилегованих установа су представљали лицеји (државне затворене установе за племство). Међутим многе племићке породице су и даље давале предност домаћем образовању.

Преломни тренутак у историји образовања су биле реформе 60-тих година. Према „Статуту о почетним народним училиштимаˮ (1864. године) све школе су постале опште доступне и за остале грађане (ван племства и чиновника), док је циљ општег почетног образовања била дефинисана као „утврђивање у народу религиозних и етичких појмова и ширење неопходних примарних знањаˮ.

У Русији, предшколско друштвено васпитање због националних традиција породичног васпитања није довело до његовог ширења. Прве предшколске установе су биле малобројне (до 1882. године је било 37 приватних дечијих вртића, ближе 1896. години око 60 приватних и неколико бесплатних). Крајем 19. века јаслице-вртић за децу сељака су почеле да стварају установе у губернијама, васпитна и педагошка друштва („Дечији рад и одморˮ, „Сетлементˮ и сл.)

Контрареформом 1870. године – дошло је до обнављања раздвајања према слојевима друштва у школама и уско усмерених класичних гимназија. Реалне гиманзије су биле замењиване реалним училиштима. Највиши ниво почетног образовања су давале шестогодишња градска училишта, а такође узорна „министарскаˮ једноразредна и дворазредна сеоска училишта.

године су били отворени женски курсеви професора Герје В.И., потом у Казању, 1878. године – кијевски и петербуршки виши женски курсеви, који су били први женски универзитети у Русији. На универзитетима је 1884. године аутономија поново била укинута (по први пут је ректор именован био од стране министра). У то време завршити универзитет је било могуће и не одслушавши „необавезнеˮ курсеве, попут: историје Русије, руског језика и литературе.

Крајем 19. века у Русији је било 85 хиљада стручњака са високим образовањем (ради поређења: 60-тих година је било 20 хиљада). Може се тврдити да је крајем 19. века у Русији био формиран нови социјални слој-интелигенција.

Ванредно школовање до 1917. године на званичном нивоу је било могуће само у виду екстернума. Крајем 19. века били су створени први методички центри у сфери самообразовања: Комисија за организовање домаћег читања (1893. године) при Удружењу за ширење техничких знања у Москви и Центар за помоћ самообразовању (1894. године) при Комитету Педагошког музеја војних-школских установа у Санкт Петербургу. У систем ваншколског образовања су спадале недељне и вечерње школе, курсеви за одрасле, народни универзитети, народне библиотеке и читаонице, народни домови, народна позоришта. Проводили су се и народна читања и лекције.

Процеси индустрализације Русије крајем 19-тог и почетком 20-тог века су показали да постоји заостајање масовне школе од потреба друштва (принцип образовања према слојевима друштва, низак ниво писмености жена итд). Исто тако постојање једне високо-образовне институције на 3,4 милиона становника.

После октобарске револуције 1917. године у народном просвећењу су почеле да се реализују промене, чија потреба је била откривена у ранијем периоду (увођење совјетске јединствене школе, заједничко обучавање, једнако право на образовање). Један од приоритетних праваца образовне политике је била борба за свеопшту писменост. За организовање ликвидације неписмености 1917. године је било организовано ваншколско одељење којим је руководила Крупска Н. К. (од 1920. године Главполит просвет).

године број високо-образовних институција у поређењу са 1913. годином је порастао за 10% (број студената за 43%); број 7-годишњих школа је био повећан 5,3 пута (број ученика 2 пута). У периоду од 1923. до 1928. године број основних школа се повећао са 60 хиљада на 80 хиљада. Међутим, ниво опште образовне припреме је остао и даље низак. Финансирање за образовање није премашивало четири рубље за годину дана по глави становника. Само 10% учитеља је имало завршено (или непотпуно) високо образовање.

На граници 20тих-30тих година масовна совјетска школа је била оријентисана на обуку за рад и учешће ђака у друштвено корисном раду. Дошло је до развоја образовних установа са производним усмерењем – „школа – погон фабрикеˮ, „школа – колхозˮ (задруга). Међутим таква пракса је довела до дестабилизације образовног система и смањења нивоа знања који су ученици добијали у средњим образовним школама. Стога образовна контрареформа 30-тих година је поново установила „школу учењаˮ, у многоме поредивши искуство дореволуционих образовних установа, не допунивши их са новим идеолошким садржајем.

Од 1930/31. школске године је било увођено свеопште обавезно почетно обучавање деце од 8-10 година у обиму 4 разреда, а у градовима и радничким насељима – свеопште седмогодишње образовање. Ближе крају 1932. године скоро 98% деце узраста од 8 до 11 година је било обухваћено обуком. Од 1934. године су биле дефинисане три групе образовних школа: почетна, непотпуна средња и средња. Број образовних институција је шест пута порастао у периоду од 1928. до 1938. године, док се број ђак повећао 2,5 пута. Ближе 1941. години је био решен задатак организације почетне свеопште обуке.

Што се тиче виших школа, настанак совјетске више школе је започет декретом (август 1918. године), он је отворио пут у високообразовне институције за раднике и сељаке. Међутим, велики број младих људи нису поседовали основна (базична) знања. Стога за припрему за студирање у високо-образовне институције су стварани раднички факултети (почев од 1919. године) и раднички универзитети (почев од 1925. године). Студенти су били упућивани на студије препорукама од стране партијских и комсомољских (омладинских) организација. 20-тих година они који су завршавали радничке факултете су чинили 50% од броја студената који су уписивали високо-образовне институције.

За разлику од западног образовања, традиционално усмереног на развој универзитета, руска високо-образовна школа је кренула путем знатног повећања броја високо-образовних институција у области технике, што је било условљено неопходношћу форсиране припреме инжењерско-техничких кадрова за народну привреду. Ближе 1927. години у РСФСР је било 90 високо-образовних институција (114,2 хиљаде студената) и 672 виших техничких школа (123,2 хиљаде ученика). 1932 године је већ било 832 високо-образовне институције. Међутим, многи од њих су се разликовали уско привредном усмереношћу, док број студената није био већи од 100. Сраћени рокови за обуку, иноваторско бригадне методе обуке нису обезбеђивале квалитетну припрему стручњака. Стога је у периоду 1932-1933. године дошло до повратка на традиционе методе обуке, те проширења специјалности. 1934. године су биле установљене научне титуле: магистара и доктора наука, а такође научна звања асистента, доцента и професора.

За оне који су желели да се образују без одвајања од процеса производње, широко су се примењивале вечерњи и ванредни облици образовања. Од 1919. године су биле стваране вечерње техничке школе и училишта, одељења уз високо образовне установе и уз техничке више школе, док од 1930. године високо образовне установе. 1936. године је дошло до дефинисања два типа вечерњих школа (образовање за 3 године) – непотпуна средња школа за одрасле (на бази основне школе) и потпуна средња школа за одрасле (на бази седмогодишње школе). 1940/1941 школске године у СССР-у је било 18 ванредних института, док је 383 високо образовне установе поседовало ванредно студирање.

У међу периоду ближе средини 1930. године дошло је до стварања мреже ваншколских установа за креативни рад са децом и омладином: пионирски и школски домови (дворци); станице за младе природњаке; младе техничаре и младе туристе; дечије-омладинске спортске школе и др.

За време великог отаџбинског рата, само током 1941/42. године је било уништено 20 хиљада школских зграда и на трећину је био смањен број средњих школа. Међутим, систем образовања је и даље настављао да се развија. 1943. године је било донето решење да се са обучавањем деце започне у узрасту од 7 година; 1944 године је уведен систем за оцењивање успеха и понашања ученика по скали од 1 до 5; организовању завршних испита за почетне, седмогодишње и средње школе, о награђивању златним и сребрним медаљама. 1943. године у општеобразовне школе се уводило одвојено обучавање, школска униформа, ђачка карта (књижица), строга правила понашања током боравка у школи. Исте године је била створена Академија педагошких наука РСФСР.

У периоду од 1930. до 1950. године високо образовне установе су успеле да припреме други талас интелигенције, пре свега „техничке“, која је у многоме обезбедила да се у периоду 1950-1960. достигне ниво у ракетним и космичким областима. У периоду од 1940-1958. за убрзану обуку радничких кадрова постојао је систем радничких резерви, који су чинили занатска и железничка училишта и школе за фабричко-заводску обуку (ФЗО).

године је био донет закон „О учвршћивању везе школе са животом и о даљем развоју система народног образовања у СССРˮ; уводио се обавезни осмогодишњи систем основног образовања. Рок за обуку у средњој школи се повећао са 10 до 11 година на рачун увођења професионалне обуке. Потребно је напоменути такође да у том периоду два дана током недеље, уместо часова, ученици старијих разреда су морали да раде на фабрикама или у пољопривреди.

У периоду од 1960. до 1970. године су били учињени покушаји усавршавања основне-почетне школе, период обуке млађих ученика се скратио са 4 на 3 године. 1981. године је био започет експеримент за организацију основног-почетног образовања са децом од 6 година. 1988. године поново су обратили пажњу на истраживања психолошко-педагошких основа четворогодишњег почетног образовања. У основи разраде школских планова, биле су постављене три области знања: матерњи језик, математика, човек, природа и друштво. Можемо из овога да запазимо да у Руској Федерацији су доста дуго постојала два типа основне школе: трогодишња (са почетком учења од 7 година) и четворогодишња (са почетком учења од 6 година).

Током 1970-тих година је дошло до прелаза на свеопште средње образовање. 1975. године, 86% омладине је имало завршено средње образовање, више од 96% оних који су завршили осмогодишње школе су наставили образовање у школама које су давале средње образовање.

године су била основана два типа дневних ПТУ (Професионално – техничке школе): средње (3-4 године обуке) и училишта за масовне професије (1-2 године). 1984. године је био створен јединствен тип средње професионално техничко училиште (1988. године је било 4,386 училишта и 2120 хиљаде ученика).

У Руској Федерацији постоје следећи нивои образовања: предшколско образовање, опште образовање (почетно, основно средње, потпуно средње, додатно), професионално образовање (почетно, средње, више, додатно).

Предшколско образовање

Подсетник: у складу са законом „О образовањуˮ од 1.09.2013. године, предшколско образовање представља део општег образовања. Предшколско (или до школе) образовање је предвиђено за децу до 7 година старости.

Државни систем дечијих предшколских установа Руске Федерације подразумева четири типа таквих установа: јаслице, јаслице-вртић, дечији вртић, комплекс „школа-дечији вртићˮ. Функционишу дечији вртићи: где се примењује један или неколико приоритетних програма за развој деце; праћења и развоја физичког здравља; комбинованог типа; центри за развој, а такође специјалне (корективне) предшколске установе за децу са нарушеним здравственим стањем. Постоје приватне установе, које раде по оригиналним методама и ауторским програмима. Реализује се експеримент организације васпитања на основу кратковременог боравка васпитаника-деце у дечијем вртићу.

Подела деце у дечијим вртићима се одвија на следећи начин:

јаслице – деца од 1,5 до 2 године
прва млађа 2-3 године
друга млађа 3-4 године
средња 4-5 година
старија 5-6 година
припремна 6-7 година

У Русији деца нису обавезна да похађају предшколско припремно (за школу), али да би се уписали у школу деца треба да поседују следећа знања, навике и умећа:

Дете које треба да иде у школу (1 разред) треба да зна одговорити на следећа питања (то је минимум који може бити допуњен):

Реците своје пуно име, име родитеља и презиме.
Реците презиме, име родитеља маме и тате.
Колико имаш година?
Где живиш, реци адресу становања.
Где је запослена мама? Где је запослен тата?
Да ли имаш сестру или брата? Како се они зову?
Да ли имаш другове? Како се они зову?
Колико има дана у недељи? Наброј дане у недељи.
Који је сада дан у недељи?
Које је сада годишње доба?
Колико има годишњих доба? Наброј сва.
Чиме се разликује зима од лета?
Колико има година месеци? Наброј месеце у току године.
Који је сада месец?
Добро је, ако дете може да одговори на питања попут: „Када птице лете на југ?ˮ „Када бива хладно и пада снег?“, „У ком годишњем добу на дрвећу се појављује лишће?ˮ
Које домаће животиње ти познајеш?
Како зову деца псе (мачке, краве, коње итд)?
Ти хоћеш да идеш у школу и учиш?
Зашто је потребно учити?
Где је боље ићи – кући са мамом или у школу са учитељицом?
Које професије ти познајеш?
Шта ради лекар (учитељ, продавац, поштар и сл.)?

Списак навика и умећа које треба да поседује дете при поласку у школу

Да уме да прочита (може по слоговима) мали или једноставан текст од неколико реченица.
Да уме да напише словима или перпише једноставну фразу. На пример „Коља је јео супуˮ, „Маша је прала прозор.ˮ
Да уме да броји по реду и у обрнутом редоследу до 20.
Да уме да сабира и одузима бројеве у границама прве десетице.
Да уме да уопштава према знацима: из предложених слика дете треба да предложи те, које нешто обједињује.
Да може да искључи сувишно из реда наведених предмета (предмет уљез). И да објасни зашто је то тај предмет.
Да налази сличности и разлике између предмета.
Да уме да саставље приче према сликама или серијама слика. Прича треба да буде повезана да поседује почетак и крај. Пожељно је споменути у причи о емоционалном стању хероја приче.
Познавати основне геометријске фигуре: круг, квадрат, троугао, овал, парвоугаоник. Моћи их нацртати.
Запамтити 5-7 речи од 10 једноставних названих речи.
Запамтити и назвати најмање 6 од 12 слика, истовремено показаних детету за 30 секунди.
Умети по молби учитеља рецитовати мању научену напамет песмицу.
Умети одговарати на питања: „Шта бива раније – ручак или вечера?ˮ, „Пролеће или лето?ˮ, „Ко је већи крава или коза?, Птица или пчела?ˮ „Крава има теле, док кобила…?ˮ
Да познаје 10-12 основних боја.
Да уме да нацрта фигуру човека са свим основним деловима тела, укључујићи и врат, прсте итд.
Да уме да услужи самог себе: да се обуче, запертла ципеле, склони за собом, слаже предмете на своја места.
Да уме да комуницира са вршњацима.
Да уме да користи основне појмове (на пример: лево/десно, велико/мало, горе/доле, у/из итд).
Да уме да класификује, на пример: назове ствари, које се могу котрљати, да назове једном речју групу предмета (столица, сто, орман, кревет – намештај).
Да уме да прича историје, да опише неки догађај који му се догодио.

Опште образовање

Почетно опште образовање траје 4 године (од 1 до 4 разреда)

Основно – траје 5 година (од 5 до 9 разреда)

После 9 разреда ученик има право да настави образовање у изабраној средњој-специјалној школи.

Поптпуно школско образовање подразумева даље двогодишње обучавање у старијим разредима, чија основна намена је – припрема будућих ђака за одлазак у високу образовну установу.

Карактеристична особина савременог образовања је варијативност образовних институција и ширење мреже различитих (диверсификационих) установа: школа са детаљнијим изучавањем посебних дисциплина.

Лицеји, су један од видова средњих школа. Професионално оријентисана школа са детаљним изучавањем предмета са оријентацијом на будућу професију.

У државни лицеј-ученик може да се упише после 7. или 8. разреда средње школе.

Лицеј има пре свега технички профил
Сваки од лицеја потписује уговор са високо образовном установом за чији наставак студија припрема ученике;
Битна разлика између лицеја и гимназије се састоји у начину обуке – у лицеју пракса има приоритетну важност;
Ученик који заврши лицеј излази не само теоретски припремљен, већ има и конкретну специјалност;
Предавања у лицеју често држе предавачи са високо образовне институције, са којима је потписан уговор;
Ученици лицеја по завршетку имају привилегован положај код уписа на „своју високо образовну установуˮ у односу на ученике који су завршили другу образовну установу;
У неким лицејима по завршетку лицеја ученици се одмах уписују на другу годину високо образовне установе са којом имају уговор.

Гимназије и гимназијски разреди у опште образовним школама, пре свега су друштвеног смера. Међутим, постоје и гимназије са математичким, биолошким усмерењем, односно са детаљним обучавањем одговарајућих предмета.

У гимназију може да се упише свако надарено дете, које је завршило основну – почетну школу.

Гимназија пре свега даје јака, продубљена теоретска знања и припрема ученике за упис на Високо образовну установу;

У гиманзији избор профила (усмерења) се одвија у старијим разредима, када се ученик већ опредељује, која научна област му је најинтересантнија;
Обучавање у гимназију се често спроводи према ауторизованим програмима;
У гимназији ученици добијају у основи теоретска знања.

Распусти за ђаке

Уколико у школи се одвија настава по четвртима (тромесечјима), тада се за ученике организују распусти:

9 дана на јесен – последња недеља октобра и прва новембра
две недеља за Нову годину – последњи дани децембра и 10 дана у јануару;
7 дана на пролеће – обично пада на крај марта
додатни распусти за ученике првог разреда и ученике корективних разреда – 7 дана зими
три летња месеца

Међутим, у Русији постоји такође и модулни систем наставе у три семестра. Највећи плус обучавања у три семестра је са равномерним распоређивањем оптерећења по предметима (према истраживањима научника, радна способност ученика се углавном смањује после 5 недеља наставе). Сваки од три семестра се дели на два дела, између којих су предвиђени радни одмори (распусти). Другим речима, пет недеља учимо, једну одмарамо. На тај начин, међуатестације (оцене за трисеместар) се добијају крајем новембра, фебруара, маја. За време радних распуста, ученик може да дође у школу и добије консултације по предметима, који су за усвајање тежи, те и исто тако да очисти – неположене предмете, те који су му остали.

Испити у школи

Основни државни испит (ОДИ) – ученици 9-тих разреда школе.

У основним школама се спроводе Јединствени Државни Испити – у облику тестова, резултати тестова су основа за упис у техникуме и професионална теничка училишта.

Јединствени Државни Испити – представља атестацију, којој се подвргавају ученици 11- тог разреда. Њихови резултати се достављају приликом уписа у Више образовне установе. /за допуст на Јединствени Државни Испити у децембру се спроводи писање Завршног рада из књижевности (положио/није положио)/

Обавезни предмети, који се полажу на Државној атестацији у 9-11 разреду су: математика и руски језик, док друге две дисциплине ученици бирају самостално (пре свега то су предмети чији су резултати неопходни за упис у изабрану високо образовну установу).

Увођење испита-тестирања за ученике који завршавају 4-ти разред

Од 2017. године уводи се тестирање за ученике 4. разреда. Међутим, резултати тестирања на годишњу оцену практично не утичу. Они се више користе како би учитељи који би на даље предавали у школи, имали што бољу представу о сваком од њих, док би се ученици психолошки припремали за овај облик оцењивања знања.

Последња декада је постала позната по кардиналним променама у области обнове садржаја образовања. Појавиле су се нови (варијативни) уџбеници за све предмете. Уведени су такви курсеви, попут основе уметничке културе, историја религије, економија и бизнис и др. На широко се примењују ауторизовани програми, курсеви и помоћни уџбеници.

Навешћемо неке од захтева од стране државне санитарно хигијенске службе РФ од 25. 12. 2013. године у вези режима обављања образовног процеса у општеобразовним установама

4. наставу је потребно тако организовати да почиње не раније од 8 часова. Спровођење нултих часова није дозвољено.

У установама где се одвија продубљено изучавање неких предмета, у лицејима и гимназијама, обука се спроводи само у првој смени.

У установама које раде у две смене, настава 1их- 5-тих и 9-тих и 11-тих разреда који завршавају школу треба да буду организовани у првој смени.

За оне који се обучавају у 1. разреду, најтежи предмети треба да се држе на 2. часу; од 2-4 разреда на 2-3 часу, за ученике 10-11 разреда на 2-3-4 часовима.

У току школског дане се треба радити више од једног контролног задатка. Контролни се препоручује да се ради на 2-3. или 4. часу.

9. Дужина трајања часова (академски час) у свим разредима не треба да премашује 45 минута, осим у 1 разреду, где постоји препорука према тачци 10.10 санитарних правила и компензионог одељења, где дужина наставе не треба да премашује 40 минута.
10. Обука у 1 разреду се врши уз поштовање следећих додатних правила:

часови наставе се спроводе по петодневном систему наставне недеље и само у првој смени;
коришћење степенастог система за наставу у првом полугодишту (у септембру, октобру – по 3 часа на дан по 35 минута за сваки час, у новембру-децембру по 4 часа и сваки по 35 минута; јануар-мај по 4 часа сваки по 45 минута.
препоручује се организација у средини школске године дана динамичке паузе у трајању најмање 40 минута;
настава се одвија без оцењивања знања оценама, а такође за домаће задатке;
додатни недељни распуст средином треће четвртине при традиционалном систему наставе.

11. Како би се урадила превентива од замарања и очувао оптимални ниво радних способности током недеље, ученици требају да имају растерећен школски дан у четвртак и петак.
12. Дужина трајања одмора између часова није мања од 10 минута, велики одмор (после 2 или 3 часа) 20-30 минута. Уместо једног великог одмора дозвољено је после 2-3 часа давати два одмора по 20 минута.
13. Одмори између смена треба да буду најмање 30 минута како би се урадило влажно чишћење просторија и проветравање, у случају неодговарајуће епидемиолошке ситуације за спровођење дезинфекционих обрада одмор се повећава до 60 минута.
20. За биолошке потребе у кретању не зависно од узраста ученика, препоручује се спровођење најмање 3 часа наставе физичког васпитања недељно, при томе узимајући у обзир максималног недељног оптерећења. Замена часова физичке културе са другим предметима се не дозвољава.
30. Обим домаћих задатака (за све предмете) треба да буде такав, како би потрошено време на његово спровођење не премашивало (у астрономским сатима): у 2-3 разредима -1,5 сати; у 4-5 разредима – 2 сата; у 6-8 разредима -2,5 сати, у 9-11 разредима до 3,5 сати.
32. Тежина комплета уџбеника и средстава за писање за сваки дан не треба да премашује: за ученике 1-2 разреда не више од 1,5 кг, 3-4 разред – не више од 2 кг, 5-6 разред– не више од 2,5 кг, 7-8 разред – не више од 3,5 кг, 9-11 разред – не више од 4,0 кг.
33. Са циљем да се спречи нарушавање држања (кичме) код ученика, препоручује се за основне разреде да имају два комплета уџбеника: један – за коришћење на часовима у општеобразовним организацијама, други – за израду домаћих задатака.

У делу општег образовања наставља се активан рад усмерен на ликвидацију наставе у две смене за ученике. 2016. године је било организовано 167. 911 нових места у опште образовним установама.

Посебно се издваја улога педагога и неопходност повратка у школе логопеда. На данашњи дан у школе у први разред долази 58% деце који имају проблеме са говором. Тај проблем се решава на регионалном нивоу – директор има право да донесе одлуку о запошљавању логопеда.

Што се тиче допуснког образовања деце, на данашњи дан 7 од 10 деце у Русији или 69% га користи. У регионима се организују дечији техно-паркове. У 2016. години је отворено 17 техно-паркова, толико ће бити отворено и у текућој 2017. години. Техно паркови представљају места где се деца, ђаци и стеденти могу упознавати са најновијим достигнућима из области науке и технике.

У ниже наведеној табели се налази списак наставних предмета који одражава неку идеалну, просечну ситуацији у школама, док у стварности у свакој понаособ школи постоје мала одступања.

Професионално образовање

У Руској Федерацији систем образовања препознаје следеће:

постојање почетног професионалног образовања и средњег професионалног образовања
високог професионално образовање (бакалавр, специјалиста, магистратура)
припрему кадрова за више квалификације.

Почетно професионално образовање

Област почетног професионалног образовања је један од основних извора за припрему квалификованих кадрова, преобучавања радно неангажованог становништва и његове преквалификације. Почетно професионално образовање врши функцију социјалне подршке најнезаштићенијих слојева омладине. Почетно професионално образовање припрема стручњаке занатских професија: браваре, вариоце, ливце итд…

У целини период добијања почетног професионалног образовања је директно повезан са нивоом знања. Они који се уписују по завршетку 9 разреда се спремају за специјалности током 2-3 године. Ученик који се уписује после 11 разреда, припрема се током једне године.

Средње професионално образовање

Средње професионално образовање спрема стручњаке средње карике: медицинске сестре-бабице, рачуновође, електроничаре, програмере, инжењере неких од уских професија итд…

Специјалне професионалне школе се деле на техникуме и колеџе. У специјалне професионалне школе може се уписивати после 9 разреда, а друге – после 11 (медицински колеџ). У образовним установама се реализује припрема студената за специјалности које поседују током 2-3 године (понеки пут 4 године). Професије које имају везе са економским правцем усвајају се за 2-3 године, медицинске специјалности се могу добити за 4-5 година, професијама техничког профила се обучавају у просеку 3-4 године.

По форми обучавања, на дневном (редовном) се може добити диплома за 2 године после 11 разреда или за 3 године после 9 разреда (у програму за оне који су завршили 9 разред су укључене опште-образовне дисциплине, које се изучавају у 10-11 разреду средње школе). На ванредном одељењу техникума или колеџа обука траје три године. Добијање средњег професионалног образовања (СПО) или непотпуног професионалног образовања (НПО) је могуће по завршетку 11 разреда средње опште-образовне школе.

Високо професионално образовање

Основа руског система високог образовања је била постављена у јуну 1930. године објављивањем документа од стране Совнаркомата СССР, који је одређивао процес брзог реформисања универзитета и научних установа према привредној грани. Многи од факултета су постали самостални попут: медицинских, педагошких, техничких, пољопривредних и других високо образовних установа. Број високо образовних установа се за кратак временски период удесотостручио. Основни разлог за такве промене је био задатак обезбедити кадровима програме индустрализације, која је требало да се реализује у СССР у привредном приступу (наркомати). И земља до дана данашњег живи према наслеђу тих реформи.

Према подацима Државног Статиситичког Завода Русије, у 1990/91 школској години функционисало је 514 високо образовне институције, међу њима није било ни једног приватног. У њима се обучавало више од 2 милиона 824 хиљаде студената, што је било 190 студената на 10. хиљада становника.

90-тих година број високо образовних установа и њихових филијала је порасло више пута. У том периоду дошло је до пораста приватних високо образовних установа, и до развоја услуга наплаћивања за образовање у државним установама, а такође до бурног развоја мреже њихових филијала. Као резултат превеликог развоја, дошло је до тога, да укупан број високо образовних установа и филијала премашује величину совјетског система високог образовања у границама Руске Федерације више од 4 пута. При томе укупан број становништва се није повећао.

Ближе 2011. години пораст броја образовних високо образовних установа није се одвијао тако интезивно, како је то било у претходних десет година, али већ тада је било 1080, тј. порасло је за 10% – у основи на рачун приватних високо образовних установа. При томе, да ја на 10 хиљада становника сада било 454 студента, од кога се 72 студента образовало у приватним високо образовним установама. 2014. године на основу провере од стране Роспотребнадзора око 100 високо образовних установа и филијала је било искључено из регистра лицензија, док је у 66 високо образовних установа био забрањен упис.

Још једна од последица значајног пораста образовних мрежа и количине реализованих образовних програма је било „разводњавањеˮ припреме по усмерењу у многим привредно оријентисаним високо образовним установама.

Тако да у пољупривредним и транспортним високо образовним установама више од половине уписа се вршило на привредно неоријентисано образовање (економија, менаџмент, право). При томе да слични програми се реализују у класичним универзитетима који се налазе у близини.

Позиција Министарства образовања и науке Руске Федерације се састоји у томе, да привредно оријентисане високо образовне установе треба да припремају само стручњаке из те области за: транспорт, спорт, културу, очување здравља. Обука ван специјалности у таквим установама треба да буде прекинута.

Очувана је велика доступност бесплатној обуци високом образовању. Током последњих година она се одржава на нивоу 56% од општег броја оних који завршавају.

У оквирима националног програма образовања био је реализован механизам издвајања лидера, који обезбеђује у кооперацији са организацијама РАН научно технички развоја који предњачи и настоји да постане конкурентно способан играч на светском тржишту научно-образовних услуга.

Према стању за 2015. годину мрежа водећих универзитета Русије се састоји од 41 високо образовне установе, од тог броја је 10 Федералних универзитета, 29 националних научно истраживачких универзитета и национална гордост Московски и Санкт-Петербушки универзитети.

Укупна средства федералног буџета, усмерена на развој водећих руских универзитета у периоду 2007-2015 године, је 110,0 милијарди рубаља (према курсу на март 2017 то износи = 1 милијарду и 800 милиона еура). У периоду 2014-2016 године водећи универзитети улазе у етапу реализације развоја програма на рачун небуџетских средстава.

У целини државна подршка развоја програма водећих универзитета је омогућила:

да дође до повећања броја запослених предавача и стручњака из иностранства који раде у водећим високо образовним установама;
до развоја академске мобилности научно педагошких радника и доктораната;
до повећања општег броја средстава, добијених за спровођење научно истраживачких и експериментално-конструкторских послова;
повећања броја публикација у водећим међународним часописима и броја цитираности радова.

Конкурсна стимулација за упис у високо образовне установе је доста висока: у просеку по земљи у 2016. години, према конкурсу 7,8 будућих студената на једно место, што је упоредиво са резултатима од прошле године.

Водећи универзитети чине свега 7,4 % од свих државних високо образовних установа, али у њима студира 17% студената, ради 23,6 % предавача.

Проценат оних који се обучавају по програму магистратуре у федералним универзитетима је порастао више од два пута – 4% у 2010 години до 8,5% у 2014 години.

Универзитети су постали центри за научни рад у регионима. За последње две године запажено је повећање броја истраживача у високо образовним установама.

Од 2005. до 2014. године обим научних радова у високо образовним установама се повећао 6 пута.

Према стању на фебруар 2016 године, удео научних радова руских истраживача у укупној количини радова у светским научним часописима индексираних преко Wеб оф Сциенце, за 2015 годину је био 2,29% (32 818 јединица.).

У 2015. години Министарство образовања и науке Русије је урадило прву етапу конкурсног одабира молби за стварање главних регионалних унивезитета у субјектима Руске Федерације, на основу којих 11 регионалних универзитета је препоручено за добијање допунског државног финансирања. Реализација програма развоја главих регионалних унивезитета ће омогућити да се дође до помака и модернизације система високог образовања, стварања ефикасне мреже високо образовних установа, усмерених на економски и социјални развој региона Русије.

Ближе 2020. години у већини региона Руске Федерације ће бити организовани главни регионални унивезитети у којима ће бити сконцентрисани најбољи научници, предавачи и студенти и створени сви услови за припрему кадрова за високотехнолошке, иновационе и научно применљиве привредне гране..

Рад регионалних високо образовне установе – усмерена на спречавање одлива талентованих научно-педагошких радника и студената из региона, на рачун обезбеђивања прихватљивих услова за реализацију образовне и научне делатности.

Припрему (укључујући и преквалификацију) тражених на регионалном нивоу тржишта рада квалификованих стручњака, у шта спадају високо-производна радна места, и помоћ при њиховом запошљавању.

Реализација научно-истраживачких и експериментално-конструкторских пројеката у интересима субјеката предузимачке делатности и интереса социјално-економског развоја територије у целини;

Научне, информационо аналитичке и експертно праћење програма социјално-економског развоја региона.

Додатни правац рада представља реорганизацију високо-образовне установе.

Реорганизација слабих високо образовних установа се одвија кроз спајање са јаким високо образовним установама са јасном стратегијом развоја: формирају се крупни регионални универзитети, који задовољавају потребе становништва за високим образовањем, и захтевима економије својих региона.

Од 2015. године је уведен систем објективног оцењивања запошљавања свршених студената високо образовне установе. Тада је био је урађен мониторинг запошљавања студената који су завршили студије 2013 године.

Резултати су показали да су на тржишту рада највише тражени и боље плаћна инжењерске професије.

У складу са мониторингом, највећи проценат запошљавања (од 80 до 90%) је код свршених студената, који су завршили инжењерске и медицинске студије. Од броја водећих специјалности и усмерења према наведеном показатељу – атомска енергетика и технологија, сестрински-болничарски профил, фармација, електро и топлотна енергетика, хемијске технологије.

Најтеже се запошљавају свршени студенти са правним и економским образовањем: скоро 40% правника и око 20% оних који су прошли обуку из „економијеˮ и „менаџментаˮ не могу да се запосле на тржишту рада прве године по завршетку студија.

Према резултатим уписне кампање 2016. године, може се запазити знатно повећање обима припреме за инжењере, медицинске и природно-научне дисциплине. На пример, за хемију, биологију, информациону безбедност, атомску енергетику, конструисање авиона и бродова – за 20%, по нанотехнологијама за 18%. И у целини структуре уписа за ову годину скоро 50% уписаних – то су будући инжењери, 9% будући педагози, 8,5% – будући медицински радници.

Развоју онлине образовања се у области високог образовања такође удељује озбиљна пажња.

Развој отвореног образовања и примена онлине обуке у образовним установама високог образовања – је обавезан елемент развоја високог образовања, који обезбеђује конкурентност. Од 1. септембра 2015. године је пуштен у рад портал „Отворено образовањеˮ где студент било које високо образовне установе, може са растојања да усвоји дисциплине из свог образовног програма и у будуће да положи колоквијум по изучаваној дисциплини.

На данашњи дан на порталу се налази 58 онлине курсева (лекција) по основним (базним) дисциплинама бакалавријата, који су били разрађени од стране водећих универзитета, а такође нормативни документи који регулишу коришћење интернет онлине обуке и образовних технологија на даљину. 2015. године на порталу је било регистровано 65 хиљада корисника.

Ситуација са Високо образовним установама у Москви и Санкт Петербургу

На територији Москве ради 232 високо образовне установе – од тог броја 86 је државних и 146 приватних.

На територији Санкт Петербурга ради 77 високо образовне установе – од тог броја 40 је државних и 37 приватних.

Говорећи о будућем система високог образовања данас, потребно је говорити о парадигми. Његови основни трендови на најближих десет година могу се обележити на следећи начин.

Прво – масовна обнова људи, који раде у високом образовању

Сваки од универзитета који жели да претендује на улазак на међународни рејтинг, стоји пред изазовом да је потребно да на међународном академском тржишту ангажује стотине професора, истраживача и администратора. Према оценама експерата, универзитет са 10 000 студената не може чак ни започети рад без ангажовања најмање 100 професора, који раде на светском нивоу. То захтева знатна улагања и дубоке унутрашње реформе. Нови људи неће желети да раде у старим институционалним срединама. Појачавање практичне усмерености образовања, увођење у образовне програме практичних предмета, ангажовање предавача практичара.

Код образовних установа, које се најбрже адаптирају под нове захтеве од стране законодавца и послодавца, треба издвојити Институт међународних економских веза. Осим предавања за студенте по програму, они могу да посећују мастер-радионице, које држе специјално позвани експерти. Међу предавачима се могу видети представници науке, културе, из банковске сфере и других праваца из бизниса. У основи програма за обуку се налазе актуални захтеви од стране послодаваца. Мастер-радионице и предавања држе и познати бизнисмени, менаџери, руководиоци крупних предузећа, политичари.

Друго – промена технологије обуке у складу са савременим техничким и социјално-друштвеним достигнућима.

Претрпеће знатне промене моделе држања предавања и вежби, активно ће се користити онлајн курсеви који су урађени од стране најбољих универзуитета. Универзитети ће прећи на активне методе учења. Нове технологије не могу бити наметнуте из споља, њих ће донети нови професионалци који ће доћи у наше високо образовне установе.

Треће – обнављање универзитетске инфраструктуре

Садашња здања (зграде и простор) руских високо образовних установа не задовољавају ни минимум захтева краја 20. века. У Русији треба да буде створено неколико водећих кампуса, који ће бити центри за привлачење најбољих студената и професора из целог света..

Четврто – отварање центара за професионални развој

На местима традиционалних установа почетног и средњег професионалног образовања (НПО –СПО) појављује се нови систем центара професионалног развоја, који се заснива на приватном-државном партнерству и новим технологијама обучавања, усмерених на формирање актуелних, тражених од тржишта рада компетенција одраслог становништва. То је важан ресурс за довлачење инвестиција у сферу професионалног образовања.

Најпринципијалније је питање о појави универзитета следећег покољења. Они ће се разликовати и од класичних (теолошких универзитета), који су се појавили у Европи почетком XИ-XИИ векова и оријентисаних на транслацију (пренос) универзума знања, и од истраживачких универзитета, који су се појавили у XИX веку према моделу Вилхема фон Гумбољта и предназначених за генерације научних знања и припрему истраживача, и од индустријских високо образовни установа (високих професионалних школа и политехничких училишта) који су се појавили почетком XX века, како би се обезбедио буран развој привреде.

У току последњих 30 година од стране експерата се фиксира криза индустријски организованих друштава и економије, који се испољава у раширеном списку територијалних, технолошких и друштвених проблема. Стога је потребно да се појављују универзитети новог типа (проблемски оријентисани или иновациони универзитети) за оспособљавање људи и тимова, који су способни да пројектују нове облике делатности и обезбеде трансформацију већ постојећих корпорација, привредних грана и територија у складу са изазовима времена. Потражња таквих професионалних интереса расте у читавом свету услед појаве глобалне конкуренције, појава нових технологија и геополитичке неодређености (локални ратни конфликти, финансијске и економске кризе). Русија има све основе како би се укључила у светско лидерство за оспособљавање таквих људи, који ће бити способни да мисле ван граница опште прихваћених представа; да решавају нерешене задатке, да практично делује, преузимајући на себе одговорност за пројекат и екипу у ситуацији када постоји неодређеност.

Први ниво високог образовања

Бакалавр

То је завршено високо образовање. По програму за бакалавре могу да студирају они који поседују еквивалент руском средњем општем или професионалном образовању. Настава траје 4 године и предвиђа општу фундаменталну припрему.

Други ниво високог образовања

Специјалиста

За разлику од бакалавра програми специјалисте су оријентисани на практичан рад студента у привреди (области-грани) коју је изабрао. За тај ниво могу да конкуришу они који поседују еквивалент руском средњем општем или професионалном образовању. Настава траје 5 година. На основу резултата полагања испита и одбране дипломског рада издаје се диплома специјалисте са навођењем квалификације коју свршени студент добија (на пример „Астрономˮ, „Предавачˮ, „Стручњак за заштиту информацијеˮ и сл). Свршени студенти имају право на професионалну делатност и могу наставити образовање у магистратури или докторантури.

У складу са Болоњском системом образовања, у најскорије време образовање специјалиста постепено ће бити укинуто.

Магистратура

Пружа могућност да се удуби специјализација у изабраном смеру. На програм магистратуре могу да се уписују бакалаври и специјалисти. Настава траје најмање 2 године и предвиђа припрему студената за научно-истраживачки рад. Студенти на крају имају завршни рад, бране га (магистарска дисертација), на основу које се издаје диплома магистра и даје звање „Магистарˮ.

Трећи ниво – припрема кадрова највише квалификације

Докторантура

Докторске студије – облик припреме научно-педагошких кадрова. На докторске студије могу да се уписују магистри или специјалисти. Настава подразумева образовни део, педагошку делатност, праксу, научно истраживачке послове. Докторант одабира научни правац, тему истраживања за своју дисертацију. Редовне докторске студије трају најмање 3 године, док на ванредним најмање 4 године. Издаје се диплома по завршетку докторских студија уз давање квалификације („Истраживачˮ, „Предавач-истраживачˮ). На основу резултата одбране дисертације (докторске) даје се звање доктора – први степен који потврђује статус научника.

На докторске студије се примају грађани до 35 година старости, док на студије без одвајања од производње до 45 година.

АДЈУНКТУРА – слично је докторантури у образовним установама, који се односе на Министарство унутрашњих послова и Министарство одбране Русије.

ИНТЕРНАТУРА – облик последипломске обуке у медицинским високо образовним установама, на основу разултата којих се даје право на професионалну делатност. Школска година траје једну годину, представља праксу у медицинској установи под руководством колега.

Наравно, постоје нека правила и норме при организацији наставног процеса. Рецимо, максимално оптерећење наставним процесом студената не може да буде више од 54 академска часа недељно. У високо образовним установама школска година за редовне (редовне-вечерње) студенте почиње 1 септембра и завршава се у складу са планом рада према конкретном усмерењу (специјализацији). Током школске године дефинишу се распусти од најмање 7 недеља, а такође зимски распусти од најмање 2 недеље.

Испитни рок је у завршном календарском периоду школског семестра. У току испитног рока студент треба да положи испите. Број испита не треба да премашује 5. За припрему полагања сваког од испита треба да се издвоји најмање три дана.

Ако студент није положио због неважећих разлога 1-2 испита или добио више од две незадовољавајуће оцене он може да полаже те испите за време допунског испитног рока у складу са распоредом (студент, који је добио три незадовољавајуће оцене, се исписује са универзитета због академске неуспешности).

Руско законодавство гарантује руским држављанима бесплатно добијање једног вишег образовања (I, II, III ниво), за друго увек се мора платити.

Управљање образовањем у Русији се реализује на 3 нивоа: федералном, регионалном, локалном.

На федералном нивоу управљање реализује Министарство образовања и науке Руске Федерације, у чију функцију улази: дефинисање државних образовних стандарда, лиценцирање, државна акредитација и ликвидација образовних установа, реализација права на добијање вишег образовања бесплатно, разрада и реализација државних и међународних програма у области образовања и друго.

Што се тиче регионалног и локалног (општинског-градског) нивоа, то високо образовање не улази у надлежност државних структура, који раде на том нивоу.

У Русији постоји три облика образовних организација: универзитет, академија, институт.

Универзитет реализује образовне програме високог образовања свих нивоа по широком спектру специјалности. Он треба да извршава фундаментална и примењива научна истраживања у широком спектру наука.

Академија реализује образовне програме свих нивоа из одређене области научне делатности, у оквирима којих академија реализује своју делатност.

Институти раде по образовном програму високог образовања за образовање: бакалавра, специјалиста и магистара (докторске студије нису обавезне) у одређеној области професионалне делатности. Широки спектар научних истраживања за институте није обавезан.

Информација за све заинтересоване у вези с образовањем у Русији:

Споразум између Владе Руске Федерације и Владе Републике Србије о узајамном признавању и еквивалентности докумената о образовању и научним степенима од 10 априла 2013. године.

Ступио је на снагу 22. 6. 2015. године.

Систем образовања у Русији

Остави коментар