ВЕЛИКА СРБИЈА КАО ИДЕЈНА ПРОЈЕКЦИЈА БРИТАНСКЕ СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ

ВЕЛИКА СРБИЈА КАО ИДЕЈНА ПРОЈЕКЦИЈА БРИТАНСКЕ СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ

Аутор: мср Срђан Граовац, историчар

            У току „дугог“ XIX столећа, по многим параметрима, преломног века целокупне историје човечанства, таласи националних препорода су захватили готово све народе на старом континенту. Идеја стварања великих националних држава постала је водиља политичким елитама које су у истима виделе шансу за потпуну колективну еманципацију и афирмацију својих народа, где је на поменутој политичкој платформи пројектован телеолошки циљ најфункционалније артикулације и реализације свих или већине заједничких интереса појединаца у оквирима једног друштва или нације. Малобројна српска грађанска елита у Хабзбуршкој монархији испратила је и усвојила поменуте нове процесе у европским друштвима, због чега је управо она и постала носилац идеје националног препорода српског народа. „Пелцер“ националног ризорђимента, представници те елите, пренели су у устаничку Србију Карађорђа Петровића, покретача и вожда српске револуције, почетком XIX века. Идеје које су Срби северно од Саве и Дунава донели са собом постале су исходиште жеља и напора српских устаника, а ускоро исте су биле узидане у темељ модерне српске државности. Међутим, упркос чињеници да су пројекти великих националних држава били уобичајена појава код свих народа Европе у XIX и XX веку, морамо да нагласимо да ни један од тих планова није у тој мери фалсификован и политички злоупотребљен, а надасве проказан, као рушилачко-реметилачки и насилно-злочиначки, као што је то случај са „идејом Велике Србије“. Врхунац сатанизације наведене идеје догодио се у време ратова за југословенско наслеђе у последњој деценији претходног столећа, када је међународна заједница у поменутој идеји пронашла кључни разлог за распад Југославије и духовни оквир за извршење бројних ратних злочина који су у току овог рата почињени. Ни XXI век није донео неке значајније промене у тим ставовима великих сила. Баук великосрпског национализма постајао би поново актуелеан сваки пут када је то из различитих политичких интереса одговарало не само суседима српске државе, већ и великим силама у политичким процесима реализације њихових интереса у Југоисточној Европи. Велика Британија, управо је једна од тих великих сила која је у ближој и даљој прошлости имала значајну улогу, не само у актуелизацији питања Велике Србије, већ и у самом идејном формулисању исте.

                У току упорне вишевековне борбе са циљем да се успостави доминација над светским морима, рођена је Британска империја, једна од најмоћнијих таласократија у историји човечанства. После победа над најопаснијим противницима, Шпанцима у XVI веку, Низоземцима у XVII веку и Французима у XIX веку, Лондон је постао седиште највеће светске империје, коју је свет икада видео, чија је снага лежала у финансијској моћи и неприкосновеној флоти која је господарила светским морима. Од поменутог времена, најважнија константа у британској политици апсолутно је непромењива и огледа се у тежњи према очувању чувене „равнотеже снага“ између великих сила на континенту. Уколико би нека држава покушала да поремети ту равнотежу, као што је био случај у време Наполеонове Француске, британска дипломатија би радила на склапању савеза са свим земљама које би биле у стању да неутралишу дату претњу по поредак односа снага „великих држава“. На тај начин, „званични Лондон“ је штитио свој доминантан положај у свету, вешто користећи војне, финансијске и дипломатске ресурсе против оних држава које би им се наметнуле као опасан такмац у борби за превласт. Непосредно после пораза над Бонапартом, Британија је у Руском царству препознала новог непријатеља који је нарушавао равнотежу снага на старом континенту. Русија је већ тада имала супериорну војску на копну, а у том тренутку ниједна армија у свету појединачно није била у стању да јој угрози њене капацитете. Као и све велике силе и Русија је тежила „изласку на топла мора“. Руској Црноморској флоти једини могући пут ка Средоземљу представљао је пролаз кроз територије Османског царства, тачније  Босфор и Дарданеле. Управо, у датој чињеници налазио се разлог намере Русије да, уколико је потребно и уништи турску државу како би онда била у прилици да овлада Константинопољем и овим стратешки важним пролазима. Британија је, са друге стране, била свесна да би у том случају њихови интереси у Јужној Европи и Северној Африци били угрожени. Зато је иста и постала најотворенији заштитник “Болесника на Босфору“, како су Европљани подругљиво називали османску државу, свесни, при том њене економске и војне инфериорности. У опстанку османске државе, британска влада је видела неопходну брану даљем руском продору према сферама политичких интереса у Средоземном мору и дата чињеница обележиће геостратешки положај Турске, Русије и Британије у XIX веку, а свакако иста је представљала окосницу британске политике према Југоистоку Европе, као и према Блиском истоку у наведеном периоду.

Међународне околности, наметнуте таквом политиком из Велике Британије нису биле компатибилне са интересима балканских хришћанских народа који су тежили, пре свега да се ослободе османске државне управе, након чега би формирали своје независне националне државе. Од 1804. године српски народ је водио упорну борбу против Турака како би стекао слободу и независност. Наведену борбу обележили су и утицаји две велике силе на политичке прилике у Србији, али, у ширем контексту и на судбину целокупног Османског царства. Због културних веза и заједничких политичких интереса, на првом месту морамо поменути Русију, али одмах поред ње и Хабзбуршку монархију у којој је живео велики део српске етничке популације, што је уз непосредну „геополитичку близину“ српске државе у настајању, био један од разлога за аустријску заинтересованост за политичке прилике у Османском царству. Са друге стране, политичке прилике у Србији биле су у фокусу интересовања британске дипломатије у једном посредном смислу у току првих деценија тог турбулентног XIX века. Можда би „отиске њене политике“ могли да пронађемо у случају убиства вође Првог српског устанка Карађорђа Петровића. Било би сврсисходно да напоменемо да поједини француски, румунски, британски, па и руски историчари указују на извесну везу између делатности британских обавештајних и безбедносних структура и самог злочина почињеног над српским вождом. Веза је пронађена у лику контроверзног британског обавештајца, капетана Галатиса, чија је сенка пратила вожда Карађорђа све до његовог преласка у Србију 1817. године, непосредно уочи његове ликвидације. Наиме, Карађорђе се те 1817. године вратио у Србију са јасном намером да поведе један свеопшти балкански устанак који је био договорен и испланиран са тајном грчком организацијом „Хетерија“. Српски вожд је од стране чланова те револуционарне организације препознат као најпогоднија личност за једну такву акцију, јер је стекао искуство као вођа српског устанка, а истовремено његова популранoст међу балканским хришћанима је била изузетно велика. Међутим нова револуција у Европи после Бечког конгреса, на коме су исправљане последице Француске револуције и Наполеонових ратова, била је апсолутно неприхватљива околност за интересе великих сила тог времена. Британци су били на својим протекционистичким становиштима према Турском царству и ту су се њихови интереси поклопили са интересима Османлија. Русија је са друге стране већ била део савеза „Свете алијансе“, која је имала задатак да спречава нове револуције и штити статус кво у политичким приликама тадашње Европе. Можда би у овој чињеници могли да пронађемо заједничке интересе, како Британије тако и других европских сила да се спречи нови потрес у Европи, што је имало кобне последице по судбину оца модерне Србије.

                Умешаност Британије у ликвидацију вожда Карађорђа представља само почетак њеног постепено све јачег политичког присуства у Србији. Кнез Милош је био видно незадовољан доминантним утицајем Руског и Хабзбуршког царства на његову земљу. Сматрао је да Србија постаје заточеник њихових интереса, па је све више почео да се окреће Британији и Француској, како би проширио маневарски простор у спољној политици Србије. У Београд тада долази пуковник Хоџес како би заступао британске интересе. Британски дипломата је кнезу Милошу на поклон донео тада најмодернији плуг, као велико достигнуће модерне Европе, а тим гестом српској политичкој елити послао је јасну поруку да српски народ, из разлога афирмације сопствених интереса, мора прихватити аспекте техничко-технолошке и духовно-политичке модернизације, уз сугестију да ће му на датом задатку Британија и те како помоћи. Хоџес је у Србији радио на афирмацији духа европске цивилизације, па је своје послове представљао у оквирима својеврсне „просветитељске мисије“. Нагло јачање британског утицаја у Србији није наишло на разумевање у политичким круговима Русије, па је и та чињеница имала утицаја на Милошеву одлуку да одступи са српског престола 1839. године. Међутим, то није значило и потпуно сузбијање утицаја британске политике у Србији. Илија Гарашанин је 1844. године представио први дугорочни спољнополитички план Србије познат као Начертаније. До данашњих дана у домаћој и страној јавности овај програм  је означен као национални пројекат стварања „Велике Србије“. У њему је предвиђен активан рад на ослобођењу српског народа и његово уједињење у заједничку државу којој би се поред Срба прикључили и други јужнословенски народи. Гарашанин је Начертаније писао са јасном свешћу да је неопходно сузбити аустријски и руски утицај у Србији, јер према његовом мишљењу ове две силе имају превише непосредних интереса на овим просторима. Укључивање Велике Британије и Француске у политику Србије био је најбољи начин да се ти утицаји званичног Беча и Санкт Петербурга сузбију. Ту се његови ставови поклапају са размишљањима кнеза Милоша у чијој се служби Гарашанин све до његовог протеривања из Србије и налазио. Приликом израде овог програма Гарашанину је помогао Франтишек Зах, угледни члан пољске емиграције. Морамо нагласити да су пољски емигранти у то време били окупљени око истакнутог дипломате Адама Чарториског и да су били изразито антируски расположени, па су у том смислу често и тесно сарађивали са британским обавештајним и безбедносним апаратом. Путем „пољске везе“ делови британске политичке и интелектуалне елите, окупљене око угледног публицисте Дејвида Уркверта, индиректно су утицали на поменути српски спољнополитички програм. Уркверт и његов политички кружок, били су, такође веома антируски расположени, а он сам био је један од људи који су упорно распиривали „антируску хистерију“, како у Британији, тако и широм старог континента. Уркверт је, заправо заговарао наставак традиционалне политике сузбијања руских интереса у Европи. Према његовом мишљењу, један од начина за спровођења те политике био је стварање јаке државе око Кнежевине Србије, како је уосталом и предвиђало Начертаније, која би представљала „британски експонент“ у антируској политици на Балкану. Уркверт се састајао са кнезом Милошем и пресудно утицао на британског краља да се пуковник Хоџес упути у Србију. Уколико узмемо у обзир да је Гарашанин у то време био службеник српског кнеза онда нас никако не би требало зачудити постојање ове политичке везе, која недвосмислено указује на умешаност британске дипломатије у креирању српског националног програма. Исто тако, морамо да нагласимо да Уркверт и његови истомишљеници нису представљали пресудан фактор на политичкој сцени Велике Британије у датом периоду, па самим тим нису ни могли остварити неопходан утицај на владу своје земље, у правцу афирмисања наведених планова. Све до почетка XX века британска политика остала је на позицијама најотворенијег заштитника Османског царства у Европи.

                Преломни догађај који је постао главни узрок великог заокрета у британској спољној политици крајем XIX и почетком XX века, али који је истовремено драматично променио однос снага у Европи, представљао је уједињење Немачке 1871. године. У том тренутку, Други Немачки рајх био најразвијенија индустријска сила света, а истовремено све више се наметао и као доминантан политички фактор. У Лондону су постали свесни да их немачка дипломатија упорно потискује из Османског царства. Генерално, утицај Немачке јачао је у свим деловима света, па су и британски колонијални интереси доведени у питање. Иза датог разлога је и дошло до радикаланог заокрета у спољној политици Велике Британије, која се окренула, до тада незамисливом савезништву са вишедеценијским непријатељем, царском Русијом, као и са француском Трећом републиком. Као што је печат британске политике у XIX веку био обележен сукобом са Русијом, тако су ратови против моћног Немачког рајха, трајно обележили британску политику у XX веку. Резултат нове политике на британским острвима огледао се и у напуштању заштитничког односа према Османлијама, што се у крајњој линији веома повољно одразило и на интересе Србије. Од датог времена, била је приметна и одређена мера „благонаклоности“ Велике Британије према српским интересима у погледу ослобођења њеног националног колективитета у старим српским земљама у Турској. Нова политичка пријатељства између великих сила била су и формализована стварањем два међусобно супростављена блока, Антанте (Русија, Француска и Велика Британија) и Централних сила (Немачка и Аустроугарска), где се суштински препознаје и узрок избијања Првог светског рата. Можемо слободно да нагласимо да у току тог сукоба долази до јачања британско-српских односа. Дошло је до промене изразито негативног става у британској јавности када је у питању Србија и њен народ, а који је био последица стереотипа о Србима као „нецивилизованим оријенталним варварима“. Том ставу британске, али и других јавности у европским државама, највише је допринео Мајски преврат из 1903. године, односно окрутно и монструозно убиство српског краља Александра I Обреновића и његове супруге, краљице Драге. Британска јавност, али и њени званичници били су толико згрожени овим чином српских официра да је дошло и до привременог прекида дипломатских односа са Србијом. Међутим, херојство српских војника у биткама Великог рата и његово мучеништво током Албанске голготе у великој мери подигли су углед српског народа и његовог оружја у очима британских савезника. Из датог разлога, 28. јуна 1917. године у свим школама у Великој Британији организоване су прославе Видовдана, а ђаци су добили задатак да приреде пригодне текстове или сценске тачке о том веома значајном датуму за историју њиховог савезника.

Када је у питању војна и политичка сарадња из датог периода, Србија је увелико била запостављена као земља која није припадала кругу великих сила, па Велика Британија није исказивала превелику пажњу српским потребама и интересима. У политичком смислу постојао је један изразито негативан став Велике Британије према прокламованим ратним циљевима српске владе који су још у Нишкој декларацији из 1914. године представљени као пројугословенски. Британија је све до пролећа 1918. године остала одлучан заговорник очувања Аустроугарске као суверене државе и после окончања рата, што је било у колизији са српским ратним и националним циљевима. У својој послератној стратегији, Британци су Дунавску монархију видели као моћну брану потенцијалној немачкој и совјетској експанзији у Европи, док би, према датим пројекцијама, формирање Југославије, за њих био увод у распад Аустроугарске. Због тога је Британија готово до пред крај рата била заговорник стварања Велике Србије у чији састав би ушли Босна и Херцеговина, делови Далмације, Славоније и Баната, као и Срем и Бачка, што би према њиховим становиштима требало да задовољи српске аспирације, а истовремено очува Хабзбуршку монархију и то уз минималне територијалне губитке које би иста доживела. Међутим, истрајност Аустроугарске у намери да своју судбину трајно повеже са интересима Немачке, као и ставови америчког председника Вудроа Вилсона о праву народа на самоопредељење, неминовно су довели до уништења древне Хабзбуршке царевине. Тада је коначно и Британија одустала од „Велике Србије“ и приклонила се идеји стварања јужнословенске државе. Нова Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца у британским плановима требало је да одигра улогу која је првобитно била намењена Аустоугарској, а то је да буде противтежа совјетској или немачкој експанзији на старом континенту. Креатори такве политике у Лондону међу којима се издваја историчар Роберт Вилијам Ситон-Вотсон сматрали су да ће Хрвати и Словенци иако малобројнији у односу на Србе, захваљујући својој наводној културној и цивилизацијској „супериорности“ преузети водећу улогу у новој Краљевини и на тај начин од ње створити снажну брану руском утицају на овим просторима. Из ових ставова лако је закључити да Ситон-Вотсон у Србима види потенцијалне руске савезнике, док Хрвате и Словенце препознаје као део истог антируског политичког миљеа коме је сам припадао, што представља својевсрну окосницу и данашње европске политике према Балкану и Србији.

У међуратном периоду, британска дипломатија у Југославији је „деловала на карту“ антагонизма између Срба и Хрвата. У унитарном уређењу Југославије, Ситон Вотсон, али и други енглески интелектуалци видели су процесе успостављања „српске хегемоније“, што је по њима био главни узрок незадовољства, пре свих Хрвата, а самим тим и разлог константне нестабилности земље. Решење за перманентну политичку кризу у Југославији, Британија је видела у преуређењу државе на федералистичким принципима. Зато и не чуди то што је, управо Ситон-Вотсон, иако првобитно разочаран чврстим повезивањем комунистичке Југославије са Совјетским Савезом, ипак на крају подржао Јосипа Броза Тита и његов пројекат федерализације Југославије. Тито је од стране Ситон-Вотсона прозван „последњим Хазбурговцем“, управо због политике коју је заступао, а у којој је он видео остварење његових идеја о успостављању хрватске доминације у Југославији. Према његовим схватањима, на тај начин била је остварена политика због које је он и подржавао Југославију. Наравно, реч је о политици сузбијања утицаја Москве, што је Тито после свог сукоба са Стаљином недвосмислено и спроводио, посебно путем улоге званичног Београда у Покрету несврстаних. Распадом Совјетског Савеза 1989. године Русија је доживела економски, социјални па и морални суноврат, због чега је, практично целу наредну деценију „страховито каскала у односу на развој држава Запада“. У западним престоницама, бар привремено био је ишчезао страх од њене експанзије, али тиме је престала и потреба за постојањем Југославије као “санитарног кордона“ према константној претњи коју је британска елита видела у Истоку и то без обзира да ли су на власти у Русији били цареви или бољшевички диктатори. Зато распад Југославије деведесетих година XX века морамо посматрати не само као последицу међуетничких нетрпељивости или прогресије национализма и шовинизма у земљи, већ и кроз призму специфичних спољнополитичких околности. Управо, те околности допринеле су стварању и слому јужнословенске државе. Велика Британија је тих деведесетих година XX века била једна од великих сила које су од своје пројугословенске политике на Балкану веома брзо одустали, а у први план поново ставили „Велику Србију“. Само овај пут, та идеја имала изразито негативну конотацију. Означена је као узрок свих ратова и страдања на Балкану током последње деценије другог миленијума. Очигледно су за Британце, али и друге моћне европске народе Срби можда и заувек обележени као непријатељски проруски елемент на Југоистоку Европе. Почетком XX века на политичкој сцени Европе била је присутна једна и специфична ситуација када је заједнички страх од Немачке ујединио Петровград и Лондон. Преко Русије и Србија се тада измирила са Великом Британијом. Тадашњи став званичног Лондона, подстакнут новим савезништвом, постао је знатно повољнији по наше интересе. Можда у томе и лежи нада за срећнију будућност Србије. Уколико би се остварило логично партнерство Русије, као земље природних ресурса, и Западне Европе као арсенала технолошких и техничких иновација, коначно би се на том истом Западу о Србији престало размишљати као о потенцијалном непријатељу. Тиме би био створен моћан савез, од британских острва до Владивостока, а можда би и древни антагонизми на старом континенту коначно и неповратно усахнули.