СРПСКА ШТАМПА У НОВОМ САДУ

СРПСКА ШТАМПА У НОВОМ САДУ

(Зачеци српске штампе, Застава и Браник) 

Аутор: Љиљана Драгосављевић Савин

Мелхиор Ердујхељи је штампу сматрао „интелектуалним капиталом“. У историји угарских Срба штампа је, по свом броју и значају, одиграла важну национално-политичку, друштвену, културно-просветну и књижевну мисију. Представљала је израз духовних струја које су се јављале у српском друштву. Кроз штампу можемо посматрати положај Срба и таласање њиховог политичког кретања. Један од родоначелника српског новинарства, Димитрије Фрушић, рекао је да је штампа била „прво, најлакше, најисходније средство за побудити к читању књига, размишљању и напретку у цивилизацији и литератури“. Анализирајући значај штампе, Светислав Баница је наводио да „после школе, она је најзначајнији и најмоћнији фактор просвећивања и вођења масе“.

            Почетак српске штампе пада у време појачаних политичких струјања међу угарским Србима, везаним за Темишварски сабор 1790. године и непосредно после њега. Први српски листови и часописи штампани су у грчким штампаријама Венеције и Беча. Своје прве новине Срби су добили десет година пре Мађара, а два месеца после Грка. Први, не само српски већ и јужнословенски књижевни часопис Славено-Сербскиј магазин, штампан је у Венецији, у Типографији Славеногреческој благочестивог Димитриа Теодосиева , године 1768. Ова година се сматра почетком српске штампе. Уредник и издавач првог српског часописа био је Захарије Орфелин (1726-1785), књижевник и гравер. Он је 1765. године издао и први календар за Србе. Колико се зна, изашла је свега једна свеска тог листа. Међу почетке српског новинарства можемо сврстати Сербскија новине (први српски лист који је изашао 14. марта 1791. године у Бечу , у штампарији браће Пуљо и излазио до краја 1792. године), Славено-Сербскија Вједомости (1792-1794. Беч; Стефан Новаковић), Новине Сербске (13. август 1813-1816. март 1822. Беч; од 5. јануара 1834. у Крагујевцу; Димитрије Давидовић), Сербска Љетопис или Летопис Матице српске (крајем 1824, са ознаком за 1825. године Будим и Нови Сад; Георгије Магарашевић), Вукову Даницу (1826. године Беч), Тиролов Банатски Алманах (1827. године Темишвар), Стаматовићеву Сербску Пчелу (1830-1841, Будим), Сербки народни лист (прва илустрована српска ревија, 1835. године Пешта; Теодор Павловић); Сербске народне новине (1838-1848. Пешта; Теодор Павловић), Магазин за художество, књижество и моду или Србску новину (1838-1839. Пешта; Антоније Арнот), Пештанско-будимског Скоротечу (1842-1844. Пешта; Димитрије Јовановић). Листови су се често мењали, бивали кратког века. Први српски листови појавили су се на европској политичкој сцени пре него што је створена и званично призната српска држава.

            Нови Сад је био средиште повремене штампе, јер, као што је рекао М. Ердујхељи, „овде станује најбогатија, најобразованија и најнезависнија интелигенција угарских Срба“. Од 1825. до 1918. године у Новом Саду је излазило 136 листова и часописа на српском језику, 20 на мађарском, 13 на немачком, четири на словачком и два на бугарском, што укупно износи 175 листова и часописа. Трива Милитар наводи како је српска периодика у Новом Саду, крајем  XIX и почетком XX века била заступљена са 11 листова и часописа, док су истовремено на мађарском језику излазила два листа недељно и на немачком само један. Нови Сад је био културни и политички центар који је давао подстрек и директиву за културно-просветни, политички и привредни живот српског народа у овим крајевима и зато је разумљиво зашто је српска штампа била толико развијена. Тираж српских новина није био нарочито велик. То се, с једне стране, може тумачити чињеницом да је у сваком већем месту (Сомбору, Кикинди, Бечкереку, Панчеву и Вршцу) излазио локални недељни лист, а, с друге стране, новине су биле скупе (пет крајцара или 10 потура по броју). Стога су новине куповали само имућнији и оне су ишле од руке до руке на читање. Василије Крестић је изнео занимљиво запажање да се у последњих двадесет година уочи Првог светског рата тежиште ондашње српске политике у Аустроугарској постепено померало из Бачке и Баната на Срем и Србе у Хрватској. Док су раније Бачка и Банат понаособ увек имали више листова од Срема, у ово време Срем је готово премашио две друге области Војводине.

            У културном животу српског народа у готово целом XIX веку једна ствар је врло карактеристична: не само политички, но и књижевни рад концентрише се око политичких листова, и публицити дају правац не само јавном мњењу у политичким и националним питањима, но дају тон и књижевности, која се сва ставила у службу народне ствари. Улазећи у другу половину XIX века српска штампа у Војводини суочила се са снажном реакцијом , насталом после гушења револуционарног покрета 1848. године, али и сломом Баховог апсолутизма и успостављањем уставног поретка, оживљавањем политичких борби и све очигледнијим испољавањем двеју супротних национално-политичких тенденција у српском друштву (борба световних националних елемената против владиновских клерикалаца). Штампа је из дана у дан добијала све значајнију улогу. Ту моћну полугу политичке борбе, какву је представљала штампа, покушавале су да стекну све политичке странке и њоме да утичу на придобијање јавног мњења. Либерално грађанство је у том погледу ишло испред конзервативно-клерикалних кругова и у покретању листова, било политичких или хумористично-сатиричних, показивало више иницијативе. Највећи утицај међу Србима на тлу двојне монархије имали су водећи листови Застава и Браник.

            Застава и Браник били су прва права страначка гласила у српској штампи у Угарској, уређивана по средњоевропском узору, усмерена на остваривање одређеног политичког програма. Заставу је основао Светозар Милетић и преко ње повео одлучну борбу за политичка и економска права српског народа. Она је излазила од 21. фебруара 1866. године, у 1. 200 примерака, а имала је преко 1. 000 претплатника. Расцеп у Милетићевој Народној странци довео је до стварања две странке, Српске народне радикалне странке (СНРС) и Српске народне либералне странке (СНЛС). Заставу су преузели радикали под вођством Јаше Томића, почетком 1885. године. Либерали су покренули Браник, 17. октобра 1885. године. Власник и издавач тог листа био је Миша Димитријевић, а одговорни уредник Никола Јоксимовић. Улазећи у политичку борбу, Миша Димитријевић је поручивао „заставашима“: “Ко год је са мном започео кавгу, није добро пролазио – вала неће ни Јаша!“ Међутим, догодило се да је он сам настрадао. Убио га је тај исти Јаша Томић, увређен због уношења личних и породичних момената у међустраначко разрачунавање. Браник је тада преузео Михајло Полит Десанчић, који је на дужности управника листа остао све до његовог укидања. Узалуд је добронамерни Змај писао 1885. године у листу Стармали: „Сад имамо Браник, а имамо и Заставу. Ко нам може забранити да стојимо са заставом на бранику.“ Уместо помирења и сарадње после неуспеха на изборима за Угарски сабор 1887-1890. године, сукоби СНРС и СНЛС су се интензивирали и попримили обележје бесомучних клеветничких напада на ступцима страначких гласила. Заставаши су оптуживани да су социјалисти и комунисти, да су за власт „светине“ и „талога“, док су Бранковци трпели оптужбе да се залажу за слободу „господе“ и „интелигенције“. Борили су се за власт и утицај, као у народно-црквеним саборима и црквено-школској аутономији, тако и у целокуном јавном животу. Бечки лист Pressleitung тврдио је да оба листа имају пред очима исти циљ, а да је међусобна разлика само по водећим личностима.

Социјалне разлике биле су велике између присталица ова два листа, и они су ширили нездраве страначке и личне односе. Радикалски лист Застава је био лист ситног српског грађанства, који је заступао интересе малих занатлија, трговаца, њихових помоћника, гостионичара, сиромашних сељака, нижих службеника, ситних банкара и интелигенције сељачког порекла, највише адвоката и студената. Богатији и угледнији слојеви српског грађанства из редова интелигенције, земљопоседника, власника новчаних завода, трговаца, вирилиста, окупљали су се око Браника, који је уживао велики углед. Његови одмерени и озбиљни коментари, посебно када су долазили из пера Михајла Полит Десанчића, радо су читани и међу онима који нису припадали либералној странци. Овај лист је имао доста затворен круг читалаца, и то оних из „бољег српског света“, па је, за разлику од Заставе, у ширим слојевима друштва имао мало утицаја. Застава и Браник су на себе преузели улогу бранилаца Српства, у време када су Срби у политичком, економском, верском и сваком другом погледу запали у кризу. Сваки лист је то радио на свој начин. Временом су радикали постајали све моћнији и многобројнији (СНРС је победила на изборима за Народно-црквени сабор 1902. године, и остала на власти у аутономним пословима до 1910. године), а њихово писање и наступање у јавности радикалније, борбеније, готово необуздано, због чега су често подлегали забранама уношења у Србију, Босну и Херцеговину и Хрватску. Почетком  XX века мађарски државни органи су наредили свим надлежним судовима на подручју Јужне Угарске да свом строгошћу прате писање Заставе и за сваки прекршај је кажњавају. Браник је био умеренији, али је угарска влада зазирала и од његовог писања. И уредници Браника били су више пута принуђени да се бране пред угарским судом. У децембру 1912. године био је оптужен и сам управник листа др Михаило Полит Десанчић. Иако је тада имао 80 година и био болешљив, по великој зими морао је да иде из Новог Сада у Сегедин пред истражног судију, изложен претњи „да га таки ставе у затвор“. Оптужен је да је дражио против мађарског народа, иако је у инкримисаном чланку писао о црногорском краљу Николи, а не о Мађарима. Морао је да уптреби све своје адвокатско умеће да то и докаже. У тадашњој Угарској није било битно само шта се писало, већ и каква се тенденција изражавала. Другим речима, сметало је и оно што се мисли. Слабији либерали ублажили су тон, постали помирљивији, углађенији и пристојнији. За разлику од свог конкурента Браник је наступао више дипломатски, него ратнички. Оба листа борила су се против мађаризације (с тим што је Застава мађарском национализму супротстављала српски, чега се Браник чувао) и аустрофилске политике краља Милана и Александра Обреновића, критиковали су аустроугарску политику у Босни и Херцеговини… Мађарске власти су плански радиле на продубљивању јаза између двеју српских странака и њихових листова, сматрајући опасним свако помирљиво држање било Заставе (нпр. под уредништвом др Емила Гаврила), било Браника.

Ови водећи српски листови имали су значајан број претплатника. Застава је писала да има 2.000 претплатника, крајем 1891. године. С друге стране, добро упућени аустријски извештачи који су пратили српску штампу, тврдили су да Застава током деведесетих година XIX века није имала више од 800, а Браник 600 претплатника. Застава је постала дневни лист, почетком 1900. године (није излазила само понедељком и на дан после празника), а од 17, септембра 1904. до рата 1914. године, имала је два издања, вечерње и јутарње. Њен тираж је тада порастао и она је стекла више хиљада нових претплатника. Од дана покретања до 1903. године, Браник је излазио три пута недељно. Од почетка 1904. до 1911. године, био је дневни лист, који је, као и Застава, излазио шест пута недељно, али само у једном издању. Због повећане кауције на дневне листове, Браник је од почетка 1912. до рата 1914. године излазио пет пута недељно. Претплатници Браника се нису умножили, за разлику од претплатника Заставе, али се нису ни умањили. Сами либерали су признавали да је читалачка публика Браника бројнија од њихове странке и да њихова странка нема ослонца у народу. Основну читалачку публику Браника чинила је српска интелигенција, захваљујући којој је Браник утицао на јавно мнење Срба. Радикалски и либералски орган разликовали су се и по финансијским средствима којима су располагали. Застава је своју егзистенцију заснивала на приходима од претплате, који нису могли увек да покрију све трошкове издавања, због чега се сумњало да Застава добија новац из Београда, из Русије, па чак и из Влашке. Браник се није суочавао са материјалним тешкоћама које су притискале Заставу. Имао је мање сарадника и био је прегледнији и писменији од свог конкурента. Познатији сарадници Браника, поред Мише Димитријевића и Михаила Полит Десанчића, били су: Никола Јоксимовић, Илија Вучетић, Јанко Перић, Тихомир Остојић, Милутин Јакшић, Милан Петровић, Бранислав Станојевић, Ђока С. Николић, Петар Крстоношић, Тоша Грујић, Лаза Милошев, Аркадије Варађанин и др. Застава је била боље обавештена и имала је далеко већи број сарадника. Изузев Јаше Томића, најпознатији су били: Лаза Нанчић, Бранко Михаиловић, Стеван Крунослав Јовић, Емил Гаврила, Јован Пачу, Мита Клицин, Живко Вулетић, Ђура Красојевић, Мата Косовац, Жарко и Миливој Миладиновић, Миша Михаиловић, Иван Иванић, Никола Ђурђевић, Алекса Ивић и многи други.

Уочи Првог светског рата, српски листови су се нашли на удару. У оквирима двојне монархије Застава се последњи пут појавила 31. јула 1914. године, да би после рата, у новој држави, била обновљена 1919. године. Излазила је све до 14. априла 1929. године. Обустављен је и Браник. Његов последњи број изашао је 1. августа 1914. године, али, за разлику од Заставе, у новој држави није обновљен. Застава и Браник су били водећи органи Срба у Угарској, које су остали листови опонашали. Они нису имали премца у српској журналистици. Нема сумње да су стални обрачуни пером наносили озбиљну штету српској ствари и ишли на руку владајућем режиму. Песник Јован Јовановић Змај дао је одушка незадовољству што се на овакав начин распарчавају и исцрпљују националне снаге:

Песница ми једна Заставу шчепала,

а песница друга на Браник је пала;

једна рука стрепи, друга рука стрепи,

залудна ми жеља да ме што окрепи.

Не може се спорити ни чињеница да су се оба листа успешно борила за народну, школску и црквену аутономију, за еконоске интересе српског народа и очување националне свести.

Радикали и либерали су новосадској јавности, у размаку од 10 дана 1899. године, подарили још два нова листа. Народно коло, недељни „лист за народ и његове просветне и привредне потребе“, појавио се 26. јануара, а Недељне новине, „лист за просвету, забаву и поуку“, изашле су 5. фебруара 1899. године. Народно коло заступало је интересе либерала и било покренуто с циљем да се хвата у коштац са Заставом, да у сваком погледу раскринкава радикале, да их представља као демагоге који спекулишу родољубљем, који у народ уносе раздор, разбуктавајући свађалачке страсти и одликују се сваковрсним неваљалством. Насупрот њих, Недељне новине заступале су интересе радикала. Цена ових листова била је неуобичајено ниска, свега две форинте годишње претплате, с циљем да буду приступачне што ширим слојевима друштва. Уредник Недељних новина Александар Шаца Пешић је, због оштрине речи и тежине оптужби, после неколико новчаних казни био осуђен на затвор и Недељне новине су 14. јула 1900. године биле обустављене.

Публицисти су дали правац јавном мнењу у политичким и националним питањима. Последње деценије XIX века карактерисала је не само појава, већ и доминација страначко-политичких листова, преко којих су се водиле жестоке међустраначке борбе. Ове борбе потресале су новосадску јавност.