Tрибина „Усташки концентрациони логор за децу Jастребарско – умиљате очи Зорке Делић Скибаˮ одржаће се у понедељак, 21. августа у 18 часова у Клубу „Трибина младихˮ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач је мср Огњен Карановић, историчар.
Једном приликом, први демократски председник Републике Хрватске др Фрањо Туђман, изјавио је да …Независна Држава Хрватска није била само пука квислиншка творба и фашистички злочин, већ и израз како политичких тежњи хрватског народа за својом самосталном државом, тако и спознаја међународних чимбеника, а у овом случају владе Хитлерове Њемачке, која је на рушевинама Версајског мира кројила нови еуропски поредак… Без обзира што ова изјава код свих жртава „тог политичког изразаˮ изазива, у најмању руку, опор утисак горчине, иста је и беспрекорно истинита и неспорна. Међутим, др Туђман је заборавио да напомене да је та самостална држава хрватског народа била и монструозни „домаћинˮ неколико десетина концентрационих логора смрти, од којих су многи у својим комплексима имали и специјална одељења за децу (Стара Градишка, Јасеновац, Лобоград, Горња Ријека). Према непотпуним подацима из 2015. године у, за људски ум, непојмљивим „индустријама смртиˮ поменутих усташких казамата, на најсвирепије начине уморено је између 23 500 и 52 238 малишана оба пола, до узраста од 15 година, доминантно српске православне, затим јеврејске и ромске етничко-националне и конфесионалне провенијенције. Укупно, од последица усташких злочина, у НДХ страдало је преко 74 000 малолетних лица са претходно описаним личним карактеристикама. У сагледавању размера учинка помахниталих геноцидних акција усташких крволока, пред којима су и сами италијански и немачки окупатори често остајали потпуно затечени, као вечни спомен на цивилизацијски срам остала је и чињеница да је антифашистички свет изграђен после Другог светског рата, у великој мери заборавио на постојање концентрационог логора у насељу Јастребарско поред Загреба, чија јединственост се састојала у томе да у поменутом казамату није било одраслих особа, већ да је исти био формиран искључиво за децу. Сличног примера у историји Другог светског рата не можемо да пронађемо нигде у свету. Логор је формиран 12. јула 1942. године и састојао се из неколико целина, а да ли баш случајно или не, сегмент логора намењен за утамничење најмлађе деце и одојчади, углавном женског пола, налазио се под надзором часних сестара из конгрегације реда Светог Винка Паулског. Заправо, највећи ужаси и брутални покољи српске нејачи догодили су се, управо у поменутом сегменту концентрационог логора Јастребарско, на локацији и у просторијама дворца племићке породице Ердеди. На овом месту, уз неколико преживелих малолетних рођака била је утамничена и јунакиња, односно мученица усташког геноцида над Србима, али и хериона наше приче Зорка Делић, удата Скиба, шестогодишња заточеница евидентирана под бројем 97. Своју причу о сведочанству незапамћеним злочинима, које је и сама преживела, како су јој говорили „због њених умиљатих очију, које су расхладиле и убилачки пламен у срцима усташа“, а у којима је убијено или умрло 3336, углавном српских малишана, Зорка је испричала у неколико својих књига („Зовем се 97“, „Спасиле ме умиљате очи“, „Злочин под плаштом милосрђа“ и „Били смо дјеца логораши“), али и у десетинама јавних наступа на скуповима преживелих логорашких мученика, као и у гостовањима у различитим телевизијским емисијама. Међутим, Зоркина прича, истовремено је и исповест свих страдалних малишана из злочиначке НДХ, али то је и прича свих нас, њихових потомака, због чега нам није дозвољено да је заборавимо. Морамо да је памтимо и препричавамо, не само из разлога емпатије, још мање да бисмо у менталном погледу остали заробљени у вихору ужаса и смрти, већ да бисмо „излечили“ и сопствене ране „на души“ и разумели да народу који не памти, није дозвољено ни да буде упамћен. Због тога морамо да памтимо и Зорку Делић, колико и Милунку Савић, јер оне представљају два лица нашег идентитета, две слике наше прошлости. Уколико нас је историја нечему научила, онда би то знање било садржано у три постулата опстанка: да будућност имају они народи којима се деца рађају, који не негују осветничку, већ милосрдну свест и који памте своје жртве и победнике…
Остави коментар