Светска криза и њене последице
Аутор: Милорад Вукашиновић
Светска економска и финансијска криза је догађај од епохалног значаја у првој деценији 21. века. Њена најважнија геополитичка последица је крај ере униполарности и растућа моћ земаља БРИКС у међународној економији и политици. Свет се, дакле, неумитно креће ка вишеполарности, и то је готово опште место у свим истраживањима и проценама које о кризи објављују водећи институти друштвених наука.
На теоријском плану, утисак је да се о кризи, првенствено у овим светским аналитичким центрима, и даље приступа редукционистички. Због тога, читаоцима овог текста, вреди указати на оне теоријске ставове, који овој теми приступају на оригиналан и у основи свеобухватан (холистички) начин.
Добар пример оваквог опредељења свакако је анализа руског теоретичара Александра Молоткова објављена под насловом „Економија екуменизма“. За овог аутора „економија је материјализована етика“ једног друштва, а питање од прворазредног значаја гласи: Да ли је у условима примене неолиберализма, могућа суштинска обнова руске духовности и цивилизацијске мисије? Анализирајући катастрофалне учинке „руске транзиције из социјализма у капитализам“, Молотков указује и на одговорност Руске православне цркве, за коју тврди, да нема аутентичне одговоре и жељу да конкретно утиче на социјалну и моралну кризу која озбиљно разара руско друштво. Попут првака руске интелектуалне и политичке мисли Александра Сергејевича Панарина, и Молотков се залаже за преиспитивање садржаја историје Хладног рата, који је, био усмерен, не само против социјалистичког друштвено – економског уређења, већ, пре свега, самих основа руске цивилизације.
За разлику од теоретичара „главног идеолошког тока“, Молотков је заступник идеје о реафирмацији начела „самодовољности“, којa треба да проистекне из темељних вредности руске цивилизације. Данас се та „самодовољност“ огледа не само у одбрани „канонског поретка РПЦ“ него и у заштити аутентичне руске економско – социјалне основе и културне реалности, коју озбиљно угрожавају глобализовани капитализам и његов модел организације друштва на тзв. „тржишним основама“.
Последњих година ванредне критичке огледе о кризи објављује и првак интелектуалне неомарксистичке италијанске левице Дијего Фузаро. Као творац појма о „апсолутном неолибералном капитализму“, он указује на друштвени праксис у којем се у име „економске теологије“ намеће модел глобализоване културе живљења, где нема места за традиционалне социјалне везе. Фузаро уочава везу између концепта „апсолутног капитализма“ и стратегије „перманентног ванредног стања“, као матрице која се користи за успостављање нове светске геополитичке парадигме (светске диктатуре транснационалног капитала).
У таквом друштвеном амбијенту, императив савремене геополитике је у новом осмишљавању односа просторног и политичког. То свакако подразумева један потпуно нов и мултидисциплинаран приступ, уз уважавање чињенице да је, и поред делимичне теоријске и практичне обнове, последњих деценија у процесима глобализације, држава изгубила монопол у доношењу стратешких одлука. Појава мислилаца, попут Молоткова и Фузара, указује да се, упоредо са контурама вишеполарности, на светској интелектуалној сцени појављују алтернативне теорије које нису само аутентичан одговор на кризу, него у себи носе и снажај хуманистички и еманципаторски потенцијал.
Остави коментар