Tрибина „Балкански ратови, победе из прошлости пример за будућност“, одржана је у петак 22. септембра у Клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је мср Срђан Граовац, историчар.
На почетку предавања, Граовац је указао на чињеницу да је важан геостратешки положај Балканског полуострва умногоме предодредио да његова судбина буде обележена интезивним политичким сукобима и кризама.
– Вековима су се ту укрштали путеви којима су трговачки каравани превозили робу са Севера на Југ, Истока на Запад и обрнуто. Истим тим путевима кретале су се бројне војничке експедиције у својим освајачким походима – објаснио је Граовац и додао да је место спајања Европе и Азије претворено у крваво бојиште, где су се сударале цивилизације, преплитале религије, а народи, који и данас ту живе, остали су сукобљени, разједињени и заточени у вртлогу међусобно супростављених интереса.
Велике силе, истакао је затим Граовац, неспорно сносе одговорност за такво стање. Намерно су подстицале антагонизме између балканских народа, не би ли на том геополитички важном простору што лакше оствариле своју доминацију. Национална и верско-конфесионална хетерогеност Балкана омогућила им је да, водећи се оном чувеном римском политичком максимом „завади па владај“ успоставе своју превласт.
По оцени аутора трибине, „кап која је прелила чашу“ на Балкану била је одлука Италије да изгради своју колонијалну империју директно на територији Османског царства. Италијани су 1911. године покренули рат, одузели Турцима Либију и тиме јасно дали до знања да неће оклевати да крену и на Балкан како би остварили своје интересе.
– Страх да ће питање Балкана бити решено без њих уколико се не договоре, подстакао је у тим околностима Србе, Бугаре и Грке да се међусобно приближе. Утицај Русије био је у свему томе важан јер руски интереси на Балкану су се поклапали са нашим интересима. Руси су желели да поразе Османско царство, да овладају Босфором и Дарданелима, Истанбулом (Константинопољем, односно Цариградом) и да омогуће црноморској флоти излаз на топла мора. Балкански народи су им били природни савезници у тим намерама –објаснио је Граовац.
Потом је руска дипломатија посредовала у уговарању састанка српских и бугарских представника. Разговори су почели у другој половини 1911., а наредне године, почетком априла, постигнут је договор између председника Владе Бугарске Ивана Гешова и председника српске Владе Милована Миловановића, радикала и изузетно способног правника, дипломате и политичара.
За Србију, у тим разговорима са Бугарском, приоритет је био да обезбеди савезнике у случају да буде нападнута од стране Аустро-угарске. Такав договор је и постигнут: уколико Србија или Бугарска буду нападнуте од неке треће државе, притећи ће једна другој у помоћ. Друга важна ствар у том тренутку била је подела Македоније и заједнички савез у случају рата против Османског царства.
Износећи овај детаљ, Граовац је нагласио да је тада примењена формула која би се, можда, могла и данас применити на међусобне односе балканских народа. Македонија није припала само једној страни, него је договорено да буде подељена. Источни део припао је Бугарској, део западно од Проклетија и Шар планина – Србији, којој је гарантована и територија новопазарског санџака, Косова и Метохије и северни део Албаније са Јадранском обалом до луке Драч (налази на 33 километра од Тиране).
Велике силе, на срећу нас балканских народа, процениле су тада да ми немамо довољно војничких капацитета да се носимо са Османским царством и да ћемо сигурно претрпети пораз. Почеле су ратне операције, балкански савезници нису имале јединствену команду ни јединствени план. Бугарска је у том тренутку била најјача балканска војничка сила, стигла је чак до Константинопоља, мобилисала је 600 хиљада војника. Грчка је била војно слабија, могла је да мобилише до око 120 хиљада. У договору са Балканскм савезом, Црна Гора је 8. октобра 1912. објавила рат Османском царству и тако започела Први балкански рат.
Прва, Друга и Трећа српска армија биле су под командом Петра Бојовића, Степе Степановића и Божидара Јанковића. Међутим, план Радомира Путника о главној бици са Турцима код Овче Поља пао је у воду због изненадне одлуке турског команданта Зеки – пашеда не чека српске снаге, него да им крене у сусрет. Уместо на Овче Пољу, битка се догодила код Куманова, 23. октобра 1912. године. На срећу, током ноћи, у турски табор стигла је вест да је Трећа армија Божидара Јанковића ушла у Приштину и да је Косово ослобођено. Албанци су почели да дезертирају, српска војска је добила појачање и, у контраудару, у потпуности сломила противничку армију.
Упркос њиховој апсолутној победи у Првом балканском рату, чланице Балканског савеза су биле незадовољне постигнутим мировним уговором маја 1913., који су скројиле велике силе у Лондону. Уговор је био противан ранијим договорима и плановима које су чланице савеза међусобно закључиле. Отклањањем претње коју је представљало Османско царство и незадовољство мировним уговором, подигле су се тензије међу доскорашњим савезницама што ће ускоро резултирати Другим балканским ратом.
Закључујући осврт на Први балкански рат, Граовац је казао да је то био епохални савез између балканских народа. Резултати на бојном пољу, на жалост, убрзо су били помућени сукобом међу балканским савезницима, а велике силе, првенствено Аустрија и Италија, биле су незадовољне исходом овог рата јер су очекивале пораз Балканског савеза.
На крају трибине, Граовац је истакао да је једини принцип опстанка балканских народа – међусобни договор. У супротном, ако великим силама препустимо да уређују наше односе, увек ћемо бити завађени, јер њима није у интересу мир на Балкану.
Остави коментар