Геополитички аспекти 11. 9.
Аутор: Милорад Вукашиновић
У протеклих шеснаест година о догађајима од 11. септембра написана је обимна литература и сачињен велики број анализа. Већ одавно је формиран светски покрет који се бави преиспитивањем „званичне верзије“ терористичког напада на САД. Представнике тог покрета у Америци називају „истинашима“. Неке од тих организација, попут Америчког института архитеката, прикупиле су велики број потписа чији је циљ отварање нове истраге о трагичним дешавањима од 11. септембра. Ипак, са ове временске раздаљине, за нас је, чини се, много значајније питање о геополитичким последицама тог догађаја. У вези са 11.9. изгледа да су се до данас издвојиле три различите школе мишљења.
Прву школу мишљења заступају најпознатији вашингтонски „инсјадери“ и њима наклоњени алтернативни медији, који су, подсетимо, на одлучујући начин допринели и победи Доналда Трампа на председничким изборима. Њихово заједничко становиште (погледати текстове Пола Крејга Робертса) јесте да је „америчка дубока држава“ догађаје од 11. септембра искористила за суспензију америчког устава и темељних људских права и слобода, претварајући САД у „државу свеопштег надзора“. Они истичу да идеја о „суспензији америчке демократије“ има своју предисторију која сеже у време Хладног рата. Поред опроштајног говора председника Ајзенхауера који је изразио забринутост због повећаног утицаја војноиндустријског комплекса на америчке друштвене прилике, заступници овог става као кључни доказ истичу фамозни Меморандум број 7(аутор Линколн Блумфилд) који је на захтев председика Кенедија израдио Институт за анализу одбране. Реч је о документу који је почетком шездесетих година прошлог века требало да одговори на питање о томе колико је свет спреман за прерастање Уједињених нација у светску владу. Уз негативан одговор на ово питање, председнику Кенедију је у овом извештају препоручен и скраћени пут до светске владе, кроз изазивање „трауматичних и шокантних догађаја“ после којих је јавност спремна да прихвати и крајње непопуларне мере, укључујући и ограничења својих права и слобода. Није ли се после 11.9.заправо то и десило, не само у САД, већ и у Европи, која је и сама након сличних „терористичких напада“ посегла за концептом „државе безбедности“?
Друга школа мишљења заступа став о томе да се после 11.9. у фокусу светске јавности нашао исламски фактор. Наиме, у ових шеснаест година догодила се потпуна „геополитичка трансформација“ исламског света у смеру урушавања његовог изгледа који је успостављен у време хладноратовске поделе света. Прва жртва те трансформације биле су државе тзв. „исламског социјализма“ (Либија, Ирак, Тунис, Сирија, донекле Египат). Широм исламског ареала ојачале су радикалне „исламистичке структуре“ које су попут „Исламске државе“ или Муслиманског братства у Египту успоставиле механизам терора не само над немуслиманима него и припадницима исламске вере, и угрозиле суверенитете многих држава (Либија, Сирија и Ирак су типични примери, док се Египат спасао у последњем тренутку). Поједини руски геополитичари су исковали израз „атлантистички ислам“ указујући на чудну симбиозу интереса корпоративних капиталиста и исламских фундаменталиста широм света, који заједнички делају на реализацији концепта „десуверенизације“ муслиманског света, разуме се свако из својих разлога.
Истина, треба рећи да турбулентни процеси у исламском свету погодују и појави феномена „глобалног ислама“, који ће према неким проценама обележити 21. век. Поједини аутори наглашавају нека од његових обележја као што су: нарасла свест исламских елита о потреби јединства свих муслимана, огромни нафтни и гасни ресурсииз којих проистиче економска моћ, физичка контрола готово свих важнијих светских мореуза, демографска експлозија без преседана и све већа ослоњеност на глобална тржишта, што, између осталог, подразумева и ширење верске пропаганде средствима глобалне комуникације.
Коначно, трећа школа мишљења узорке догађаја од 11.9. види у кључним карактеристикама„идеологије глобализма“ која се све више на америчком примеру показује као „мач са две оштрице“.Према теоретичару Хантингтону ми смо тога дана присуствовали „разарању још једне идеолошке утопије“ (идеологије глобализма – прим. аутора). Мало је познат податак да је у време председника Клинтона у најстрожој тајности донет акт о потпуној „дерегулацији“ који је „терористичким организацијама“ у пракси омогућио несметано инвестирање и приступ осетљивим технологијама, куповину медија и берзанске велеоперације „прања новца“. Занимљиво је да је убрзо по отварању и затворено финансијско крило истраге о 11.9.
Остави коментар