Економски аспекти присaједињења Војводине Србији

Економски аспекти присaједињења Војводине Србији

Аутор: Богдан Кукић

У Војводини, као и у осталим земљама Хазбуршке монархије у предратним и ратним условима, била је немогућа свака политичка активност која је омогућавала стварање нове државе на просторима тадашње Монархије и њихово уједињење у неку нову државу. Сви виђенији Срби тог времена на подручју Хазбуршке монархије били су интернирани, затварани, забрањени су листови, забрањен рад политичких партија.

Угњетавани, под  политичком, полицијском и сваком другом репресијом, дубоко притиснути од стране ауторитативне аустријске власти, Срби у данашњој северној Србији, нису то могли дуго трпети.

Повремене тензије, спорадични инциденти и појединачни испади, веома брзо су, поприлично спонтано, уобличени у широки друштвени и национални слободарски порив, око којег је, условно речено, када се све узме у обзир, постојао јасан консензус и та претензија почела је да долази до изражаја.

Живља политичка активност почиње у јесен 1918. године, у време коначне кризе и распада Хазбуршке монархије. Носиоци политичких активности у ово време били су представници различитих странака од радикала, демократа, социјалиста па све до либерала. У новембру 1918. године, у револуцији „јесењих ружа“, срушен је дотадашњи полуфедерални систем власти и Мађарска се ослободила Хазбурга и Аустрије. Под вођством Михаља Карољила проглашена је независна република Мађарска. Крајем октобра, на састанку у Суботици, који је водио Јаша Томић, одлучено је да се оснује велики народни сабор као носилац националног покрета, који је формулисао свој главни циљ остваривање права Срба и других јужних Словена у Угарској, на принципима права на самоопредељење.

Тадашњи Срби, у тадашњим околностима, ујединили су се око идеје слободе као звезде водиље и носиље њихових друштвених и свих других активности – у том погледу, нису узимали у обзир друге параметре и евентуалне последице својих одлука, биле оне позитивне или негативне.

Историја, нарочито она коју ми данас познајемо и изучавамо, познаје не мали број друштвених, културних, политичких и других радника, који су своје животно деловање, са бројних других, често и дијаметрално другачијих поља, прилагодили једино у том тренутку могућем и доминантно постојећем: борби за националну слободу.

Овај део монархије постао је, дакле, релативно брзо, имајући у виду дугогодишњу, или још прецизније, дугодеценијску патњу, пресију и репресију, а имајући у виду појачану и далеко интезивирану активност српског националног корпуса и његових првака или виђенијих појединаца, трустан у сваком погледу, а његове рањивости дошле су до изражаја.

Највећи део виђених Срба који су жртвовали безбедност, лични интегритет и све друге квалификације, репутацију и тежину уградили у борбу за слободу, није учествовао у самој Скупштини, али би без њих било готово немогуће да до ње дође.

Пре чувене Скупштине, ове аспирације првенствено су, благо наивно, изражене кроз културне и уметничке облике стваралаштва, који су постојали као својеврстан бунт и облик отпора аустријским суверенима, да би убрзо, додуше, у први мах бојажљиво, почело да се јавља и политичко обликовање у том деловању.

Међутим, након политичког, моралног и сваког другог посрнућа до тада постојећег устројства и коначног доласка новог времена, чији су се весници дуго уназад крцкали циглу по циглу из зида угњетавања, тако су на ред дошли нови проблеми.

За почетак, парафразирајући чувену фразу с почетка деведесетих, „патриотизам се не сипа у трактор“, односно првобитни национални занос није довољан да би се наставило ново и несметано функционисање у монетарно-економском смислу.

Дакле, у лирском тумачењу, старе ране су уклоњене, али су начињени нови ожиљци: питање свих питања је решено, али је оно изродило низ нових. Како ће функционисати нова заједница? Од чега ће се живети? Који су стратешки ресурси и како њима управљати? Који су потенцијали, а који ризици, како се дугорочно одредити, а како краторочно преживети?

Управо имајући у виду фактографију наведену у првом делу овог рада, а без било каквог романсирања, јасно је зашто се већина тумача, академских радова и других осврта на догађаје око, пре и после Скупштине, не бави у целости, или још чешће, не бави уопште, једним од најзначајних питања: економским последицама и променама које су уследиле.

Опште је познато, чак и без елементарног познавања теорије економске науке и пратећих јој дисциплина, да свака напрасна промена, радикални резови и револуционарни кораци, а чињеница је да Скупштина има све ове одлике (као и наведене јој предрадње), доноси тектонске поремећаје на тржишту,  а да се ефекти тих поремећаја осете на кожи не само колектива, већ и сваког појединца.

Коначном капитулацијом Немачке 11. новембра 1918. године, окончан је највећи рат који је свет до тад видео, завршен је Први светски рат. У њему је живот изгубило преко 10 милиона људи, а лакше и теже рањених је било преко 20 милиона… Последице рата су биле сезмичке, у рату су нестала четири Царства, и то Немачко, Аустроугарско, Руско и Турско Царство. Распадом разних Царстава настају различите независне државе попут Аустрије, Мађарске, Пољске, Јерменије, Краљевине СХС и других. Распадом Аустроугарског Царства и формирањем Краљевине СХС, остварен је вишевековни сан војвођанских Срба.

Одлуку да се подручје онога што је познато као данашња Војводина припоји прочитао је Јаша Томић, новинар и политичар, који се скоро пре тога вратио из мађарског затвора. Све је то било организовано под Српским Народним Одбором, предвођеним Јашом Томићем, Васом Стајићем, Тихомиром Остојићем и осталим угледним србима.

Поред Срба, у раду Скупштине учествовали су и Словаци, Русини, Буњевци и други. У раду скупштине учествовало је 757 посланика, међу њима је било 578 Срба, 84 Буњевца, 62 Словака, 21 Русин, 3 Шокца, 2 Хрвата, 6 Немаца и 1 Мађар. Треба напоменути да се на хиљаду грађана бирао по један посланик. Право да бирају и да буду биране имале су и жене – једино ту, и једино тада, у целој Европи. Из 211 општина изабрано је 757 посланика, те ја на основу тога прикључење Бачке, Баната и Срема, Србији донео укупан број посланика.

1. децембра 1918. године, проглашено је уједињење Краљевине Србије (у чијем саставу су тада били Банат, Бачка и Барања, као и Срем) са Државом Словенаца, Хрвата и Срба и формирање нове јединствене државе под називом Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, касније познате као Краљевина Југославија, а 1919. године је ново краљевство (са територијом данашње Војводине у свом саставу) и међународно признато. Мировним уговорима у Версају (1919) и Тријанону (1920) одређене су границе нове државе према суседима и новоформираним државама Румунији и Мађарској. Од самог формирања краљевине СХС, постојале су огромне разлике у култури, у традицији, уз сталне националне напетости, које ће ескалирати у Другом светском рату и једном од највећих геноцида извршених у историји, од стране усташке руке над српским становништвом. Затим, огромне разлике у економској развијености између различитих региона новоформиране државе, огромне разлике у степену индустријске развијености, до те мере да је у исто време у Краљевини постојало више различитих валута.

До краја Првог светског рата у Новом Саду као центру Војводине, подигнуте су многобројне велелепне зграде и институције (што представља једну врсту капиталних добара), које својим романтичарским сјајем и дан данас красе овај град. Међу њима су тада православна Гимназија „Јован Јовановић Змај“, Матица Српска, као најстарија научно-културна институција код Срба, која је била центар очувања српске културе кроз вишевековно живљење под аустроугарским властима, затим прелепа зграда Градске куће, Српско народно позориште, гимназија у Сремским Карловцима. Од верских објеката треба истаћи манастире на Фрушкој Гори који су се вековима зидали и опстајали, Владичин двор у центру града Новог Сада, као и Католичка црква у центру града.

Такође, 1861. године, оснива се Српско народно позориште, прва болница је основана још 1746. године, а почетком 1900. године, почиње да се гради железничка станица, уводи се трамвај и слично… Све ово је допринело да Нови Сад постане привремено седиште, културни и национални политички и центар свих Срба.  Из тог разлога је Нови Сад и добио заслужено име Српска Атина.

Војводина је уласком у Краљевину СХС доживела економски просперитет и трансформацију од слабије развијеног дела Угарске, постаје поред Словеније, привредно најразвијенији део краљевине СХС.