„Зашто пишем о књижевности и писцима из земље које више нема? Као прво, зато што сам у тој земљи провео већину свог живота. Као друго, зато што је то био простор срећног детињства. Као треће, зато што ми то даје подстицај за размишљање о устројству данашње Европе. Као четврто, јер словеначки „улазак у Европу“ представља само тамну страну ‘изласка из Балкана’. Као пето, јер живим у свету који ме не занима, везан за изгубљену ствар, која представља мој дом. Ко сам? Члан велике породице, дете ‘југословенске Атлантиде’, које саставља комадиће за портрет нестале цивилизације: угао загребачке Трешњевке у Сијетлу и шанк сарајевског бифеа Мудрац у Вашингтону, Д. Ц., шољица из земунске кафане у Калгарију и одрази Љубљанице под мостовима преко амстердамских канала, меке падине Фрушке горе у црначком гету Чикага и светлост сунца које залази над Шибеником, шуња се преко подножја Ајфелове куле, а онда нестаје у пукотини између сведочанства и визије. Уколико се усуђујеш да пређеш преко пукотине, читатељко, и уколико знаш да ћеш то учинити на сопствену одговорност, онда, молим, изволи – стани на климаво брвно!“