„Ова поезија није лирика улјулјкивања у хармоничном доживлјају света, или у контемплативној надмоћи песникиње над светом, нити тежи првенствено метафизичким увидима. Поезија Данице Вукићевић извире из споја егзистенцијалног грча и аксиолошке напетости о којем непрестано сведочи на различитим нивоима властитог искуства, од родног питања до духа времена и проблема друштвеног статуса песника. Отуда растрзаност, горчина и побуна, фрагментарност и скепса, јер песма постаје „радикална пракса радикалног живота“. Песма постаје колаж саставлјен од различитих исцепканих делића јунакињиног искуства, у којем доминирају забринутост, разочараност, стрес, и где се једине умирујуће тачке наслућују у односу кћерке и мајке, што и јесте један од важних мотива женског песништва. Управо из овог односа кћерка-мајка, извире оно животно и топло, она нежна емоција пуна бриге и лјубави која стоји опозитно према горчини и резигнацији које долазе из окренутости према друштву и свету.“ (из поговора Ђорђа Деспића)
О АУТОРУ

Даница Вукићевић (1959, Ваљево) основну школу, ИX гимназију и Филолошки факултет завршила је у Београду (одсек Општа књижевност и теорија књижевности). Члан је Српског књижевног друштва.
Објавила је шест збирки поезије: Као хотел на ветру (1992), Када сам чула гласове (1995), Шаманка (2001), Лук и стрела (2006), Прелазак у једну другу врсту (2007) и Високи фабрички димњаци (2012); као и две збирке прозе: На плажама (1998) и Живот је горила (2000).

Добитница је Награде ПроФемина за збирку Када сам чула гласове, 1995, Награде „Биљана Јовановић“, 2007. и Награде „Милица Стојадиновић Српкиња“, 2014. године.

Ради као лектор-редактор, бави се књижевном критиком и есејистиком. Живи у Београду.