Смењивање обичног и свемогућег често преводи ову прозу у подручје гротескног, што чини њен посебан квалитет. Због своје повезаности са више стилских фигура, у првом реду са хиперболом, метафором и алегоријом, а у наносима сатире, пародије и ироније – гротеска функционише као вишеслојни феномен. Нанад Грујичић у Причама за романе приказује деформисане односе у стварном свету (што и те како кореспондира са Кајзеровом тезом о „отуђеном свету“ који гротеска изражава) литерарно их заодевајући у рухо карикатуре, фантастике и наглашених контраста, кроз догађаје у исто време и смешне и страшне. Код Ненада Грујичића сусрећемо и гротеску раблеовског типа, изразито повезану са хумором и смехом, који осцилира између бурлеске и сатире, комичног и апсурдног. (Светлана Калезић Радоњић)

Ненад Грујичић је рођен 1954. године у Панчеву. Дипломирао је књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Био је главни и одговорни уредник студентског књижевног листа То јест и уредник поезије у Гласу омладине, председник Друштва књижевника Војводине и председник Савета Међународног салона књига и Дана Лазе Костића у Новом Саду. Живи у Новом Саду и ради као директор Бранковог кола у Сремским Карловцима. Објавио је бројне песничке књиге, као и књиге есеја и критика. Добитник је књижевних признања: Бранкова награда Матице српске, Милан Ракић, Вукова награда, Скендер Куленовић, Печат вароши сремскокарловачке, Кондир Косовке девојке, Стражилово, Павле Марковић Адамов, Пјесма над пјесмама, Грб Сремских Карловаца, Лазар Вучковић, Шушњар и Дневникова награда.