Како пренети музику што се све време чује из поезије која уједно пише кратку историју роцк’н’ролл-а, при том се кроз властиту дискурзивност пробија мелодијом, енергичном вољом да себе пева? У њеној акустичкој позадини одзвања цео стадион, који се утиша тек понекад, на клавирске деонице Ника Кејва, њени тоналитети освајају различите нивое текста који жели пунк и мора да свира роцк’н’ролл. А то све време слушамо док прелазимо из града у град, из елегије у оду, са концерта на молитву, редом дужине од две хиљаде жена Лемија Килмистера од којих је свака, чак и у овој „бруто“ реминисценцији, нашла место у поезији Драгана Бошковића. Боље је дакле, вратити питање него дати глуп одговор. Боље је можда, и погрешити, па рећи једноставно: Богородица, град, роцк’н’ролл, бол и ништа више. The Clash  је заправо, немогуће саопштити: ова поезија је написана као мигрена, крајње анонимни бол, а толико познат, толико стваран и у нама, да је онтички обескорењен. И пошто песник није постао, настале су речи, благе и снажне, скрушене и моћне, само су се догодиле у готово библијској непосредности знака.

Драган Бошковић (1970)

Одисеј – каталошка прича (коаутор Саша Илић, 1998)

Вртоглавица, лаж и Вавилон од картона (1998)

У једном телу (2003)

Иследник, сведок, прича: Истражни поступци у Пешчанику и

Гробници за Бориса Давидовича Данила Киша (2004)

Исаија (2006)

Текстуално (не)свесно (2008)

Заблуде модернизма (2010)

Отац (2013)

Ђорђе Марковић Кодер (2014)

Заблуде читања (2015)

Слободан Штетић: Постер (2015)

КЦНС ИЗДАЊА: