Tрибина „Стамболић и Милошевић – две парадигме виђења српског питања“  одржаће се у петак, 27. октобра у 19 часова у Клубу „Трибина младихˮ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач је Милован Балабан, историчар. 

Српско национално питање отворено је почетком XIX века устанцима против Османлијског царства. Његова идејна основа тада је била ослоњена на српску средњовековну, светосавску, идеју и српску средњовековну, немањићку, државу. Током читавог XIX века Србија је била изложена идејним струјањима са запада што је слабило дух светосавског поимања света и косовског идела жртве за вишњу правду, а самим тим и поимање државе у складу са светосавским и косовским идеалима. Ипак, упркос упливу европских идеја (и позитивних и негативних) српска перспектива поимања нације и државе у том периоду није пресудно избледела.

То ће се десити тек почетком XX века, а нарочито са стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније државе Југославије. Српско национално питање је тада утопљено у југословенску идеју што је, уместо да га коначно реши само допринело његовом компликовању. Комунистичка владавина је продубила кад већине Срба југословенску парадигму, док је титоизам запечатио конструк југословенског “братства и јединства” где су Срби и српска идеја обележени као реметилачки фактор и претња идејном, али и геополитичком устројству, не само Балкана него и атлантистичког глобалног фактора уопште. Комунистички образац потискивања српског утицаја на овом делу Европе преузет је из предходног века и уклапао се у моделе контроле Балкана који су били виђени у ранијим временима.

Српски народ је осећао незадовољтво (код осталих народа бивше Југославије је, истина из других разлога, оно било још израженије), али оно није јасно дефинисано, док његово каналисање практично и није било могуће у оквиру комунистичке (титоистичке) Југославије које је била у геополитичкој сфери Англосаксонског света. Предосећај катаклизмичних догађаја у свету, пре свега појава Горбачова и криза комунизма и источно- европског војно-политичког савеза, увели су и Балкан у процес прекомпозиције, а турбуленције у бившој држави изазвали су дуго пригушивани национални осећаји код свих југословенских народа.

У то време први два човека Србије, тада федеративне републике у овиру СФРЈ, били су Иван Стамболић и Слободан Милошевић. Различито виђење проблема, пре свега Срба на Косову и Метохији, резултираће диференцијацијом и све већим разлилажењем два пријатеља, али и два крила у оквиру јединственог Савеза комуниста Србије. Победа једних и пораз других по многима је одредио и ток будућих догађаја на Балкану. Утемељеност оваквих схватања, да је долазак Слободана Милошевића после Осме седнице СКС одредио будућност Србије, нарочито ће бити обрађена на трибини.

Такође на трибини ће бити речи о проблему у ком се тада нашла Србија, а положај државе и народа ће бити обрађен из више аспеката. Исто тако улоге Стамболића и Милошевића у новонасталим турбуленцијама биће предмет предавања. Оно што је можда најбитније приказаће се два виђења тада, неки би рекли отвореног српског питања. Врлине и мане и једног и другог погледа, утицај распадајуће државе на његову реализацију, као и утицај света који се стварао на развалинама биполарног устројства, које је доживљавало своју агонију и било пред својим сломом. Све горе наведено је утицало на деловање Стамболића и Милошевића. Оно их је различито опредељивало што је постепено и довело до разлаза некада заједничких бораца исте партије, као и до стварања различитих концепција националног и државног одређивања у новонасталим, драстично промењеним светским и југословенским околностима.