ЗАЛИВСКЕ МОНАРХИЈЕ И КАТАРСКА КРИЗА

ЗАЛИВСКЕ МОНАРХИЈЕ И КАТАРСКА КРИЗА

Аутор: Немања Старовић

Под појмом Заливских монархија подразумевају се све мале, нафтом богате државе на југозападној обали Персијског залива – Кувајт, Бахреин, Катар, Оман и Уједињени Арапски Емирати. Технички, у ову групу спада и Саудијска Арабија, али с обзиром на њену величину, те традиционалну политичку и демографску оријентацију ка средишту Арабијског полуострва и његовим западним обалама, њен геополитички положај се углавном засебно анализира.

Иако у много чему различите, Заливске монархије деле неколико битних заједничких обележја. Поред налазишта нафте и гаса којима обилују, све ове државе су монархије близу апсолутног типа, у којима су све кључне полуге власти сконцентрисане у рукава владара и чланова њихових породица. Такође, велики део становништва ових држава чине странци, углавном радници из Индије, Пакистана, Ирана и афричких држава, за које је готово немогуће да стекну држављанство и уживају у свим предностима које држава благостања нуди. Проценат страних радника (недржављана) у односу на укупно становништво у УАЕ достиже 88%, у Катару 85%, Кувајту 58%, Бахреину 51%, Оману 44%.

Све ове државе биле су, формално као протекторати или у неформалном виду, под економском и политичком доминацијом Велике Британије до половине XX века, а данас представљају најважније савезнике Сједињених Америчких Држава унутар арапског света. Може се рећи и то да ове државе, изузимајући можда Оман, са великим подозрењем гледају на великог суседа са друге стране Персијског залива, страхујући од утицаја Ирана на сопствене грађане који припадају шиитској школи ислама.

Кувајт се налази на самом крају Персијског залива и кроз историју је представљао изузетно важно трговачко средиште. Његов значај је до почетка XX века драстично опао, да би тек проналазак нафтне и почетак њене експлоатације након Другог светског рата вратио Кувајт у економски и политички фокус планете. Иако је снажно помагао Багдад током Ирачко-Иранског рата, Кувајт се нашао на мети Садама Хусеина већ 1990. године, када је постао жртва инвазије. Трупе САД и савезника ослободиће овај емират 1991. године, и од тада се у континуитету значајан контигент америчке армије налази стациониран на његовој територији. У Кувајту живи око четири милиона људи, од којих су свега 1.200.000 држављани, а однос у броју међу сунитима и шиитима је између 60:40 и 70:30 у користи првих. Овај емират поседује значајну количину тзв. „меке моћи“ унутар региона, али и арапског света у ширем смислу, будући да представља центар индустрије забаве, те да рецимо ТВ серије произведене у Кувајту имају велику популарност у многим арапским државама. Кувајтом суверено влада династија ал-Сабах.

Бахреин је острвска држава, односно архипелаг који чини једно велико и више мањих осртва у близини југозападне обале Персијског залива. Након повлачења британских трупа у процесу деколонизације, Бахреин је државну независност стекао 1971. године, упркос жељи Ирана да архипелаг учини делом своје територије. Државом влада сунитска династија Ал-Калифа, а 2002. године емир Хамад ибн Иса ел Калифа се прогласио краљем, чиме је и Бахреин постао монархија протоколарно вишег ранга. Од око 1.300.000 становника, нешто мање од половине су и држављани, а од 70% становника Бахреина који исповедају ислам, 65-75% припада шиитској школи, што чини перманентан извор фрикција народних маса са владајућом сунитском династијом. Серијом мостова и насипа дугим 25 км, Бахреин је 1986. године спојен са копном Саудијске Арабије, те више не представља острво у саобраћајном смислу. У Бахреину се налази једна од најважнијих база америчке морнарице у региону и седиште је Пете флоте САД-а.

Попут Бахреина, и суседни Катар, смештен на полуострву увученом у Персијски залив, независност од британске власти стекао је 1971. године. У држави живи око 1.800.000 становника, од којих су тек нешто мање од 300.000 и држављани емирата. Религијски, велику већину становника чине муслимани суинитске школе и вехабијског учења, као и у Саудијској Арабији са којом Катар дели копнену границу. На територији овог емирата налази се највећа ваздухопловна база САД-а на подручју читавог Блиског истока. Велике количине земног гаса и нафте која се извози обезбеђују Катару огромне приходе, те се са бруто друштвеним производом од близу 100.000 долара по глави становника, емират налази на самом врху листе најбогатијих држава света. Катар је седиште утицајне медијске мреже Ал-Џазира, а биће и прва арапска држава која ће организовати светски куп у фудбалу, 2022. године. Катаром суверено влада династија ал-Тани.

Уједињени Арапски Емирати представљају федерацију седам наследних поседа, насталу 1971. године по окончању британске власти. Власт сваког појединог владара у сопственом емирату је апсолутна, а најважније одлуке од значаја за целу државу доносе се на нивоу Врховног савета федерације – скупа седморице еимра који представља највишу институцију законодавне и извршне власти. Председник и премијер УАЕ по правилу су владари два најважнија емирата, Абу Дабија и Дубаија из династија ал-Нахјан и ал-Мактум. Ова федерација има једну од највиших стопа имиграције у свету, будући да су преко 85% од девет милиона становника ове државе странци, од којих 500.000 долази из држава западног света. Власти УАЕ су донеле стратегијску одлуку да своју економију учине мање зависном од извоза нафте и гаса, те да развију секторе финансија, туризма и грађевине. У томе је најдаље отишао Дубаи, који је последњих година постао истински пословни, туристички и саобраћајни центар Блиског истока. Податак по коме аеродром у Дубаију по броју међународних путника стоји раме уз раме са лондонским Хитроом најбоље говори о значају који су овај град, али и читава федерација у задњим годинама достигли.

Иако највећим својим делом смештен на југоисточном делу Арабијског полуострва, Оман се сматра и заливском државом, због малене, али стратешки веома значајне територијалне ексклаве на јужној страни Ормуског мореуза који Персијски залив спаја са Индијским океаном. Оман никада у потпуности није потпао под страну власт, а током XIX века изградио је и замашну империју, која се протезала уз источну обалу Африке све до Занзибара. Ипак, опадање моћи је и ову државу током XX века сврсталу у интересну зону Велике Британије. Од почетка 70-их Оман почиње да води независну политику и једна је од ретких арапских земаља која одржава пријатељске односе са Ираном. Владар Омана припада династији ал-Саид и носи титулу султана, а у његовим рукама је сконцентрисана врховна законодавна, извршна и судска власт. Званичну религију султаната представља ибади школа ислама, потпуно одвојена како од сунитске, тако и од шиитске школе, и по томе је Оман јединствен у исламском свету. Оман има око два милиона становника и још толико странаца са сталним боравком, а екомонски је веома зависан од извоза нафте и гаса, којих нема у толиком изобиљу као суседне државе.

Све ове државе су заједно са Саудијском Арабијом чланице Савета за сарадњу арапских држава Персијског залива (познатом по ранијем акрониму енглеског назива – GCC). Савез је настао још 1981. године као превасходно трговински блок, али је временом ширио своје функције како у економској, тако и у другим сферама. Данас, GCC представља заједничко тржиште шест држава, као и јединствени простор за инвестиције и развој инфраструктуре. У току су припреме за лансирање заједничке валуте, која већ функционише у међубанкарском пословању (попут некадашњег екија, претече евра), а успостављене су и заједничке војне снаге у виду јединице која броја 40.000 припадника и за чији ангажман је неопходна сагласност свих држава чланица.

Ипак, несразмера између величине, економске и војне снаге Саудијске Арабије с једне стране и пет малих држава с друге, узрок је тензијама које у њуховим односима повремено избијају, као последица тежње Ријада да успостави своју пуну доминацију унутар блока. У том контексту ваља посматрати и последњу кризу у односима Дохе и осталих престоница, која је избила у јуну текуће године, када су власти Саудијске Арабије изнеле низ оптужби на рачун Катара и упутиле оштар улитамут властима у Дохи, захтевајући да оконча подршку терористичким групама широм Блиског истока, затвори телевизијску станицу „Ал-Џазира“ итд.

Односи Катара и Саудијске Арабије се морају сагледати у нешто ширем контексту, уважавајући то да се ради у двема вахабијским монархијама битно различитим по величини и броју становника, те да је у том односу положај Дохе био традиционално подређен у односу на Ријад. Међутим, проналазак огромних количина земног гаса у Катару и комерцијализација његове експлоатације почела је да доноси Дохи 90-их година огромне приходе, услед чега су порасле амбиције маленог емирата на спољнополитичком плану. Комбинацијом различитих елемената тзв. „меке моћи“ Катар је успео да се позиционира као медијско средиште Арапског света, један од кључних савезника САД-а које највећу војну базу у иностранству имају управо на територији Катара, али и као место одакле стиже подршка свим прогресивистичким покретима у ширем региону. Велика подршка коју је Доха преко медијског гиганта „Ал-Џазире“ пружала свим побуњеницима током тзв. Арапског пролећа посебно је иритирала Ријад, који се тим процесима оштро противио.

У ближој прошлости, Ријад је већ прекидао дипломатске односе са Дохом и то у периоду од 2002. до 2008. године, као и током 2014. године. Повлачење емира Хамада бин Калифе ел-Танија половином 2013. године по многим тумачењима је било плод притисака Саудијске Арабије, чији медији до данас понављају оптужбе по којима бивши емир и даље из позадине вуче конце у Дохи уместо свог сина, емира Тамима бин Хамада.

Дуготрајно незадовољство Ријада критичким извештавањем „Ал-Џазире“ и сарадњом коју Доха остварује са Техераном на плану заједничке експлоатације гаса, ескалирало је ипак услед крупних промена на унутрашњем плану Саудијске Арабије. Наиме, у Ријаду је од почетка 2017. године у току дуготрајан процес транзиције власти, у склопу још комплексније смене генерација унутар бројне породице ел-Сауд, што представља већ и биолошку нужност. Син краља Салмана, Мухамед бин Салман, претходно министар одбране и други у реду наслеђа престола, унапређен је у  престолонаследника. Снажна подршка за то је стигла из Вашингтона, а престолонаследник Мухамед се сматра најзаслужнијим за посету Доналда Трампа Ријаду и постизање договора о саудијској набавци америчког оружја вредног више стотина милијарди долара. Релативни неуспех саудијске интервенције у Јемену, коју је такође покренуо Мухамед бин Салман, желео се надоместити брзим дипломатским успехом, што је завртање руке Катару требало да представља, чиме би доминација Ријада и лидерство престолонаследника Мухамеда били потврђени.

Брзи успех Ријада је у овом случају ипак изостао, будући да су власти у Дохи заузеле чврст став и за то добиле подршку многих значајних играча у региону, као и изван њега. У помоћ Дохи је очекивано скочио Техран, велики ривал Саудијске Арабије са супротне стране Персијског залива, али и Турска, која је ојачала свој већ постојећи војни контигент на катарској територији. Овакав потез Анкаре се тумачи између осталог и тиме што су односи са Ријадом погоршани још током тзв. Арапског пролећа, посебно подршком Анкаре и Ријада различитим странама у Египту. Занимљиво је и то да је испрва радикално про-саудијски став Беле куће у САД-у морао бити ублажен интервенцијом Пентагона, који кризу сагледава превасходно из угла интегритета и логистичких потреба ваздухопловне базе ел-Удеид која је налази на територији Катара и представља дом за преко 10.000 припадника америчких ваздухопловних снага.

Након иницијалне ескалације и размене ултиматума и претњи, криза је ушла у мирнију фазу, у којој се до данас налази. Од чланица GCC страну Ријада држе Уједињени Арапски Емирати и Бахреин, док се Кувајт поставља као посредник у циљу изналажења дипломатског решења. Сагледана у нешто ширем контексту, Катарска криза представља тек једну димензију у којој се испољава све већа напетост у региону Персијског залива. Постизање тзв. Нуклеарног споразума између Вашингтона (и осталих) и Техерана 2015. године, отворило је врата снажном успону Техерана, пре свега у економском виду, али последично и у свим другим сферама.  То је довело до изузетно велике нервозе у Ријаду, где је исправно схваћено да у новим околностима време ради против њих, те да ће у постојећој равнотежи снага на обалама Персијског залива, клатно моћи све више претезати на страну Техерана. Тежња Ријада да поремети по себе неповољан статус кво, наишла је на разумевање „природних савезника“ у Израелу, а заједнички лобистички напори у Вашингтону су очигледно уродили плодом. Најаве нове америчке администрације да ће се повући из тзв. Нуклеарног споразума представљају могуће отварање Пандорине кутије, која би могла да запали читаво подручје Персијског залива. Имајућу у виду нова прегруписавања на подручју Сирије и Ирака које слом тзв. Исламске државе доноси, као и све запаљивије услове у Ирачком Курдистану, може се рећи да Блиски исток улази у нови циклус ратова који ће обележити нека другачија савезништва, како регионалних играча, тако и великих сила које су на том делу планете већ политички и војно присутне.