Mигрантскa кризa и постхришћанска Европа

Mигрантскa кризa и постхришћанска Европа

Љубиша Деспотовић

Духовна криза хришћанства, није искључиво последица историјских, већ добро познатих процеса секуларизације европских  друштава, коју су генерисали убрзани развој науке и општи тренд обавезног образовања у Европи, већ и деловања разних облика тајних организација европске и светске елите које су оспоравале ауторитет и монопол хришћанских цркава на духовни живот човека. Саме цркве (Римокатоличка, Протестантске и Православна), пак давале су свој „допринос“ означеним процесима, како ригидним ставовима у питањима догматског учења и апсолутизације своје верске „истине“, тако и коруптивним скандалима, везама са радикалним политичким идеологијама и сл., не ретко протежући своје амбиције и на сферу политичког утицаја над световним аспектима власти. „Џулијан Хаксли је 1940. године писао о томе да је „хуманистичка религија“ предодређена да замени традиционалну теолошку религију, и да су друштвени покрети религиозне природе, као што су Нацизам и Комунизам потврда тог замењивања.“ (Асад Т., 2008: 272) Реакција секуларне државе на повремене појаве клерикализма садржана је у  сузбијању предметне амбиције тако што је цркву законски, али и практично држала далеко од институционалних оквира функционисања политичког система демократских друштава тежећи да основно тежиште њене институционалне делатности лоцира у поље приватног доживљаја вере сваког појединца понаособ.

                   Дубоки корени духовне кризе хришћанства могу се, такође тражити и у Модерни, прецизније у њеном хладном сцијентизму, који је још од Декарта заснован на рациоцентризму, темељећи се на филозофској сумњи и покушајима спознаје мишљења света (из позиције ја мислим у позицију ја знам), без Бога,  дакле на човеку самом и његовом разуму , неслутећи да ће таквом онтолошком заменом уклонити базични темељ фундирања смисла његове егзистенције. Чинило се дуго времена да је научна спознаја света и човека без религије не само могућа, већ и преко потребна, али је после прележаних „дечијих болести“ сцијентизма код једног броја критички оријентисаних филозофа дошло до спознаје  да свакодневни  живот човека и трагање за његовим смислом апсолутно није могућ без референтног оквира који се и даље оријентише према Богу.[1] И то опет, недефинисаног кроз институционалне облике религијских система моћи модерне епохе где је Бог, његово тумачење као и властита хијерархијска номенклатура монополисана до трагичне злоупотребе вере, већ Бога као незаобилазне тачке и референтног оквира света, без којег није могуће дефинисати човека и смисао његове ограничене егзистенције, а да се незападне у епистемиолошки апсурд, духовно ништавило и  егзистенцијално безнађе.[2] Такође, секуларна европска држава, деловала је током модерне историје да би  спречила „честе верске сукобе који су друштвени живот изложили самодеструкцији. (…) сматрало се да је то најбоља одбрана мултирелигијског друштва од наметања верских вредности и доминантног утицаја једне заједнице на другу.“[3]

                 Криза хришћанства се нарочито продубила у двадесeтом веку и то највише у кругу Западне цивилизације и достигла је данас готово понижавајуће размере. Она се није очитовала само у ставу према институционалним облицима религијских организација, већ у нечему што је  суштински много дубље и опасније по сам демократски поредак и слободу западног човека. Криза је захватила базични корпус хришћанског система вредности на коме је саздана њена целокупна култура и цивилизација, љуљајући из темеља и саме политичке заједнице које су почеле да декомпонују свој хришћански идентитет.  Европска унија је још од мастрихтског уговора у великој мери дехристијанизовала свој идентитет отварајући врата идентитетској кризи европског човека.[4] „Oвим идентитетским интервенцијама географске представе о Европи нису се само историјски и културолошки промениле, него и геополитички.“ (Деспотовић Љ., 2012: 8) А „Европа за нас зато није географски, него историјски појам. У истом смислу посматрамо и Запад: не као географско подручје света (или Европе), него као посебну историјску епоху у којој се јавио један посебан (по томе назван „западни“) систем вредности! То је систем који полази од личности појединачног човека као најреалније људске појаве, као реалности без обзира на то да ли ми ту реалност можемо да схватимо (и философским појмовима обухватимо) или не!“ (Видовић Ж. 1989: 73) Стога је разумљиво, али не и прихватљиво, „да досељеници које су јако обузеле исламске страсти и идеје не могу да комфорно живе у цивилизираним институцијама секуларне Европе. А ипак се Европа мора трудити да обузда, потчини и инкорпорира оно што је ван ње и што ће на крају бити унутар ње. Европски стратешки и економски интереси не могу се ограничити на европски континент,“ сматра Талал Асад. (Асад Т., 2008: 246)

                  „Може се дакле слободно закључити да део западне елите следи традицију филозофије и идеологије перенијализма[5] (која има корене у теозофији и окултизму), а сагласно овом учењу истина се налази у прошлости, посебно у исламу. Због тога део западне актуелне политичке елите подржава ислам, а мрзи хришћанство. То је и узрок да у Уставу Европске уније није било места за став о хришћанским коренима Европе.“ (Милошевић  З., 2013: 37)[6]

                   Интригантна су, али и субверзивна ова теозофско – окултна струјања у Западној Европи двадесетог века као дела идејних „сурогата за класичну религиозност“, а особито онај правац који преко Рене Генона,  Изабел Еберхарт,  Рудолфа Фрајхера фон Себотендорфа, Ивана Агелија, Мирче Елијаде и других, час отворено час потајно позивају на сарадњу са исламом и то пре свега преко суфистичких учења сматрајући их духовно плодним продуктима оријенталне духовности за материјалистички посрнули Запад. У својој суштини ова школа мишљења/деловања је западно антимодернистичка и ослоњена на трагање за „древном мудрошћу“ у религијској традицији која је  претхришћанска  или нехришћанска, па је у том погледу и наклоњенија источном традиционализму, као продукту оријенталног типа искуства, посебно суфијске провенијенције, а преко њега и исламу самом. „У Алжиру и исламском свету, суфизам и ислам су били и јесу нераздвојиви. Суфији су по дефиницији муслимани, а религијска пракса суфија се темељи на пажљивом придржавању шеријатског закона.“ Особито, јер су сматрали да је пријем у ислам поједностављен, и лишен компликованих духовних припрема.[7]

                    Утицај ових кругова на неке делове европске интелектуалне и политичке елите није био ни мало за потцењивање, особито зато што је ишао кроз инфилтрацију у различите облике деловања тајних друштава у широком спектру од неогностичара, мартиниста, и слободних зидара па све до најконзервативнијих кругова западног окултизма и теозофских фракција. „Нешто касније, Маргарет Џејкоб је изнела аргумент о постојању историјске везе између секуларних ритуала и формирања модерних политичких вредности. Она описује како је дошло до тога да се нови модел осећања, веровања и церемонијалних активности – „нова религиозност“ – повезује са Слободним Зидарима осамнаестог века, и како је то допринело појави либералног друштва. „Разум“ и „цивилно друштво“ су, по њеном мишљењу, на тај начин сакрализовани у животу нових западноевропских нација – што је (из њеног угла) била права ствар.“ (Асад Т., 2008: 272)

                Брисање хришћанског кода културног идентитета Европе које је учињено још од мастрихтског уговора, јасан је доказ саучесништва европске политичке и културне елите у разарању сопствених нација, али и Европе у целини.[8] Да ту постоје још неке друге арканске намере и патолошки интереси сведоче и следећи наводи: „наиме, постоји хипотеза да је од самог почетка од ствараоца Европске уније замишљено да се униште европске нације и створи нова, мешана раса, са знатно нижим интелектуалним потенцијалом од данашњих Европљана. Та раса била би лишена своје културе. У свему томе учествују владе европских држава. Другим речима, избеглице са Блиског истока, севера Африке и централне Азије су намерно доведене да „убију“ европске народе.“ Не уклапа ли се то у радикалан концепт стварања нове „европске нације“ идејног инспиратора концепта Пан – Европе аустријског грофа Куденхоф-Калергија са почетка двадесетог века, која треба да буде одвојена од државе, брисањем постојећих граница националних држава и испуњена некаквим новим садржајима који нацију своде на искључиво лични доживљај, без икаквог додира са колективним бићем националне заједнице коју треба разградити.[9]   „Убeђeни смo дa пoстojи идeja дa сe ствoрe измeшaнa друштвa нa eврoпскoм тлу, и ми кaжeмo ‘нe’ тoмe. Брaнићeмo сe. Oни првo испитуjу сигурнoст нaших грaницa, зaтим шaљу свoje људe, ствaрajу сe кoнфликти и пaрaлeлнa друштвa. To сe вeћ дeшaвa”, рeкao je Oрбaн, на безбедоносном форуму октобра месеца 2017. године у Будимпешти.

               Под изговором борбе против ауторитарности и моћи  европских хришћанских цркава и бришући властите националне идентитете засноване на духовним аспектима хришћанских вредности (људских права, слободе, толеранције и ненасиља) и сводећи их само на њихову правно-политичку димензију, европска политичка и културна елита је охрабривала појаве којима се тај испражњени идентитетски простор у почетку постепено, а у последњој деценији све интезивније испуњавао другим садржајима нехришћанског порекла. Та главна инфилтрација у ткиво европског друштва иде преко Катара и пројекта „Европски ислам“ (чији је сарадник и учесник са ових простора велики муфтија БиХ, Мустафа Церић), чији је главни задатак да кроз пропаганду, „ангажовање лобиста, углавном европских политичара  стварају представу о прихватљивости „европског ислама“ и његовом наводном разликовању од екстремизма и фундаментализма радикалног ислама. Из оваквих субверзивних делатности европске власти су извеле закључак“ да су катарски инвеститори претња по безбедност, мада од како је почела криза у Европској унији има све више гласова да су све инвестиције добродошле, па и ове из Катара. Све то говори да је Унија у кризи коју можда неће преживети, јер, да подсетимо, у Индији реч „Катар“ означава „мач бога смрти„. (Милошевић З., 2012: 93.) Жестока уклињења ислама у европска друштва, врше се комбиновањем различитих форми деловања као офанзивних аспеката асиметричне пенетрације. Један који је посебно индикативан, видљив је из следећег примера: у свим земљама ЕУ, особито у Белгији, Холандији, Француској, Великој Британији и  Норвешкој, врши се интезивна дистрибуција Курана, а само у Немачкој, исламска света књига је преведена на немачки језик и штампана у невероватних 25 милиона примерака.[10] Ми бисмо такав начин деловања назвали исламско цивилно друштво. Иако на први поглед делује као оксиморон, јер ислам одбацује демократски поредак као прихватљиви облик политичке егзистенције у земљама које већ јесу исламске[11], синтагма исламско цивилно друштво, представља карактеристику исламске политичке еластичности, која се користи као асиметрично средство деловања у контексту демократског и цивилног поретка западно-европских друштава. Исламско цивилно друштво део је исламске тактике у којој се демократија и њена евидентна криза и слабости[12] исказаних кроз  неолиберални модел деловања, користи као средство против самих демократских друштава, не би ли се на тај начин лакше остварили стратешки циљеви ислама на европском континенту.

                  Све се чешће у европским интелектуалним, али и политичким круговима употребљава појам  „евроарабија“ којим се жели  назначити достигнути степен малигнитета исламизације Западне Европе. „Брисел је постао највећи муслимански град у Европи, где живи 300.000 верујућих муслимана који активно исповедају ислам. То значи да у Бриселу, Исламска заједница контролише више људи од Римокатоличке цркве, политичких партија и професионалних удружења заједно. На почетку 2012. године у Бриселу је активно радило 200 муслимански организација и 77 џамија.“[13] Дакле, типичан начин организовања који припада западном моделу цивилног друштва испуњеног исламским организацијама. О томе непосредно сведочи и  Халед Фуад Алам када пише: „Што се тиче организационе структуре, исламистички покрети настали у окриљу муслиманске имиграције у Европи састоје се много више од мрежних система него од организованих група  у правом смислу те речи.“ А мрежни системи су особито важан идикатор мрежног ратовања, како у виртуалном простору глобализованих медија, тако и у његовој просторној реалности која је везана за конкретне аспекте  друштвености и цивилног организовања.“ То значи да ће многи процеси моћи да се вештачки моделују“[14], и организују, у зависности од потреба и интереса моћи која иза њих стоји.

                Као реакција на овакве појаве и процесе, код обичног Европљанина индуковала се исламофобија. Она је у тренду сталног пораста у већини европских држава, реактивног је карактера и „природан“ рефлекс грађана који су жртве деконстукције хришћанског индентитета. Исламофобија јача зато што се (за разлику од процеса деконструкције идентитета који су скривени у затамљеној зони деловања њихових елита), у свакодневном контакту Европљана са последицама деловања радикалног ислама (тероризам и верски мотивисано насиље) производи више него реалан доживљај тескобе, страха и несигурности.[15] Посебан проблем, представља такође сурова чињеница, да данас, у Европи нико од релевантних институција не зна тачно колико се муслимана налази у њеном окриљу. Проблем је комплексан и  вишеслојан, а посебно је занимљив његов правни аспект, јер  закони о попису становништва забрањују попис на верској основи. И безбедносни аспект, на пример, јасно указује да је много муслимана данас у Европи који су без релевантних идентификационих докумената па су као такви потпуно ван система, и то не само оних статистичког карактера, што је особито ризично по та друштва. Стога је потпуно оправдана оцена неких западних аналитичара да се може говорити о „паралелној исламској реалности“ европских друштава на коју она нажалост све мање имају утицај.

                    Безбедносни ризици таквог стања су не само несагледиви већ и апсолутно неприхватљиви. О томе на најдиректнији начин и потпуно трезвено сведочи бивши британски премијер Дејвид Камерун, који је на конференцији о безбедности у Минхену 2011. године изнео  признање да  је „политика интеграција муслимана у британско друштво претрпела потпуни крах,“ и поставио неколико суштинских питања даље судбине тих процеса: „Ми смо принуђени да трпимо сегрегацију, која није део наших вредности. Многи муслимани су неприлагођени. Они се не преобраћају у терористе за један дан, но ми смо сведоци процеса њихове радикализације. Принуђени смо да предузмемо жестоке мере према таквим проповедницима и да забранимо њихову делатност у нашим државама. Дајте да оценимо те организације: верују ли оне уопште у права људи, укључујући и жене и људе других вероисповести? Верују ли у једнакост свих пред законом? Верују ли у демократију и право човека да бира сопствену владу? Подржавају ли интеграцију или сепаратизам?“[16]

                 Нечастан допринос свему реченом, дала је и западна друштвена наука, особито политикологија. Уобручена у оквире тзв. политичке коректности, а идеологизована догмом о мултикултурализму, деценијама уназад одбијала је да ствари назове правим именом и да тако прекрати муке у препознавању опасности које су долазиле из окриља радикалних религијских учења и пракси. С правом то нечасно посртање западне друштвене науке констатује и маркира Мирољуб Јевтић када каже: „очигледне религијске манифестације у политици које су, чак ишле дотле, да се политика апсолутно поистовети са религијом нису хтели да виде.“ Типичан пример јесте перцепција и оцена масовних нереда на улицама Париза из 2005. године. Сви су видели да се ради о искључиво исламском револту, а они су ипак говорили да је реч о социјалним нередима изазваним економским проблемима иако су камере западних медија (CNN i BBC) у директном преносу приказивали исламске проповеднике како у класичним муџахединским оделима подбуњују и предводе масу узвикујући  „ратни“ поклич Алаху Екбер. Јевтић истиче да је „важно да све до краја нереда „објективни француски новинари и научници“ нису смели да проговоре о стварној суштини нереда. Нису смели, јер је општа слика о којој се и данас, девет година касније после поменутог догађаја у Француској и даље прича, како је мултикултурализам будућност и како је верска хармонија загарантована за вјеки вјеков.“ (Јевтић М, 2014: 186)

                   Констатације бившег британског премијера дакле, отварају суштинско питање, може ли се  ислам интегрисати у европска друштва? Одговор многих европских социолога је негативан. Разлози су више него јасни. Ради се о посебном културолошком и цивилизацијском корпусу који је кодиран преко опет потпуно другачијег вредносног система на коме је Европа пре више векова изградила свој цивилизацијски и културолошки код, а на њему и читаву социјалну и политичку структуру на којој егзистира.

                   Све то се малигним процесима исламизације Европе доводи у питање. На пример, ислам је саздан на неравноправности полова у којој је положај жена неприхватљиво дискриминисан још од самог рођења. Он је сексистички настројен према жени и своди је на објекат мушких „права“ и страсти. Исламски правни, па и политички идеал је шеријат, који је у потпуној вредносној и правној опреци са европским правним нормама и правној филозофији на којој су саздане. „У  деликатном преласку с муслиманског права на права муслимана, очигледно је да шеријат у Европи не може да представља утемељујући принцип. (…) Кривично дело апостазије, које се по традиционалном муслиманском праву кажњава смртном казном, нема правно утемељење у европским земљама; симетрија између религија је немогућа, између осталог и због тога што је дошло до лаицизације хришћанства.“ (Алам Х. Ф, 2012: 108) Исти је случај и са доктринама природног права и друштвеног уговора, које се темеље управо на „обрачуну“ са хришћанским схватањима божанског права владара. али и цркава као верски институционализованих система моћи, дајући предност природном праву човека да живи слободно, организован у заједници која је заснована на владавини права и добрих закона без посредовања, тумачења или дозволе црквених ауторитета и њене јерархије.

                  Списак темељних разлика је подужи, и нећемо се даље њима теретити, јер су и ове већ наведене, сасвим довољне да илуструју и аргументују немогућности ислама да прихвати европске вредности, а да самим тим не поништи своје, засноване на потпуно супротним вредносним системима и идеалима социјалног живота нераздељиво прожетих и нормираних муслиманском вером и њеним религијским ауторитетима. Оно што није могуће исламу, могуће је појединачном муслиману као демократска опција интеграцијације у западна друштва уз свођење свог верског идентитета на искључиво приватни доживљај, као што је то у највећој мери и позиција сваког европљанина као верника у његовим секуларним друштвима. На овакав корак интеграције спреман је занемарљиво мали број муслимана настањених у Европи, чак и оних који су ту већ неколико генерација. А од оних који су тек стигли као део мигрантске популације, то није реално очекивати, јер је цео њихов досадашњи живот био натопљен искуством који са новом средином готово да нема никавих позитивних додирних тачака.  Велики део њихове перцепције западног света ишао је преко окцидентализма, једнако сведене и једностране слике о Западу као што је у осталом и сам Запад према њима, своју слику градио на поједностављеним представама оријентализма.

                 Ако се пак узме у обзир чињеница да је велики део ове популације опасно средство у рукама својих верско – политичких вођа и организација онда је мозаик ризика по европска друштва у великој мери дефинисан и све транспарентнији. Синтагма „оружје за масовно мигрирање“, на јасан и прегнантан начин конотира суштину актуелних миграционих кретања у којима се демографски вишак становништва  користи као популационо оружје против Европе и њених грађана.  Диригованим векторима инфилтрације исламска емиграција врши  дестабилизацију земаља означених као цивилизацијских противника ислама. Уосталом, једнако прецизно као и у оцени да је „тероризам атомска бомба сиромашних“ којим се истиче његов асиметрични карактер, али и потенцијал разарања и деструкције.[17]

                Актуелни процеси радикалне исламизације Европе, нису ни случајна ни спонтана појава која се ето данас дешава Европи. Они имају своје дубоке корене у духовној кризи хришћанства, одрођавању њене елите, и похлепи дубинских структура моћи које не бирају средства за остваривање својих изопачених интереса. Жртве таквих амбиција нису само појединци, или социјални слојеви, већ читава друштва, њихове националне државе, али и идентитети који их одређују као припаднике  европских нација и као хришћане. У садејству са олош елитама Европе и Света, делују и структуре радикалног ислама некада као инструменти, а сада све чешће и као партнери, наплаћајући свој коауторски допринос, све дубљом и злоћуднијом  пенетрацијом у хришћанско ткиво, посусталих у издаји изложених грађана и држава  Европе.

Љубиша Деспотовић