ФОРМИРАЊЕ ПОТИСКЕ И ПОМОРИШКЕ ВОЈНЕ ГРАНИЦЕ – основе њиховог устројства

ФОРМИРАЊЕ ПОТИСКЕ И ПОМОРИШКЕ ВОЈНЕ ГРАНИЦЕ

ОСНОВЕ ЊИХОВОГ УСТРОЈСТВА

Аутор: мср Огњен Карановић

Оснивање Потиске и Поморишке војне границе морамо посматрати у оквирима великих напора војне и политичке администрације Бечког двора да након завршетка Морејског рата трајно обезбеди „непремостиви бедем“ према увек ратоборно настројеној Отоманској империји. Поменуто питање постало је есенцијално за отклањање било које будуће опасности по јужне границе Угарске, чија је флексибилност у претходним вековима, уосталом и довела до ситуације у којој су на крају Хабзбуршка монархија, али и хришћанска цивилизација у Европи у целини, биле принуђене да свој опстанак бране пред зидинама Беча. Бечки двор, можемо да кажемо и емпиријски, тада је посегао за већ столећима опробаном методом успостављања војне границе, као засебне територијалне војно-административне јединице чији је основни задатак био заштита државних граница Хабзбуршке монархије и учествовање њених крајишника у свим ратним подухватима династије. У датим оквирима, интереси Хабзбуршке монархије и питање решавања статуса досељеног српског становништва бар делимично су били усклађени у овом периоду. Све до склапања Карловачког мировног споразума расправа о успостављању и уређењу нових војних граница водила се само на теоретском нивоу из разлога што ни питање одређивања државних граница између Аустрије и Турске још није било решено. Почетком 1699. године комесар ратне благајне гроф Максимилијан Лудвиг фон Бројнер (Maximilian Ludwig, Graf Breunner von Asparn) изнео је ургентни захтев да се моментално приступи формирању нове војне границе и то са образложењем „… да Срби не могу више да подносе неодређено стање него се враћају натраг у Турску…“[1]. У намери да утиша велико незадовољство и узнемирење међу српским досељеничким колективитетом, цар Леополд I објавио је 2. јуна за Србе у Срему и 21. јула исте године за целокупно српско становништво нове патенте у којима су набројане заслуге Срба у протеклом рату, а истовремено су потврђене све претходне привилегије уз чврсто обећање да ће ускоро бити решено питање трајног насељавања прогнаног народа на подручју Угарске.[2] У јулу 1699. године цар Леополд I одлучио је да организује једну ширу конференцију која би се позабавила поменутом проблематиком, а планирао је да учешће на том скупу узму највиши политички, духовни и војни достојанственици Хабзбуршке монархије, попут угарског палатина Пала Естерхазија (galánthai herceg Esterházy Pál), хрватског бана, канцелара Краљевине Угарске, председника Дворске коморе (Hofkammer) и жупанијског администратора (Comitats-Administratoren).[3] Генерал гроф Гвидо Штаремберг (Graff Guido von Starhemberg) послао је 29. августа 1699. године Дворском ратном савету детаљан нацрт у коме су биле изложене основне смернице према којима би будућу границу требало уредити.[4]

Према нацрту грофа Штаремберга нова војна граница према Османлијском царству била би подељена на три генералата или на три крајине: хрватску, славонску и потиско-поморишку.[5] Нацрт је предвиђао да у састав Потиске границе уђу места која су се простирала у долини реке Тисе са Сегедином као административним седиштем. У том случају, Сегедин би имао посаду од 350 војника и био би седиште главнокомандујућег официра-генерала, а преостали број војника био би распоређен у другим местима. Мартонош би требао да добије 75 војника, Мала Кањижа и Сента по 200, Бечеј 100, и Жабаљ 200 војника. Дакле, укупно би било распоређено 1125 војника. У местима на Дунаву предвиђен је распоред за укупно 650 војника и у том случају Тител би добио посаду у броју од 250 војника, а Сланкамен и Петроварадин по 200 војника. Нацрт је предвидео да у састав Поморишке границе уђу места која су се налазила у долини реке Мориш и то Шољмош са 50 војника, Липово са 100, Нађлак, Фенлак и Сентмиклуш са по 75 војника, Чанад са 200 и Арад као седиште главнокомандујућег официра са 200 војника.[6] Даље, било је предвиђено да на потезу од Шољмоша до Тисе и од Сегедина до Жабља надлежност над поменутим одсецима имају по један оберкапетан и по три капетана за сваку област. Нацрт грофа Штаремберга захтевао је присуство укупно десет батаљона (сваки по 100 војника) и осамнаест коњичких батаљона (сваки по 50 коњаника). Појединачно батаљони би имали по једног поручника, заставника, наредника и четири каплара. Предвиђено је било да месечна зарада за оберкапетана износи 50 форинти, за капетане 25, коњичке поручнике 15, пешачке поручнике 12, коњичке заставнике 9, за пешачке заставнике 8, за коњичке нареднике 6, за пешачке нареднике 4, за коњичке капларе 4, пешачке 3, а за коњанике 3 и пешаке 2 форинте.[7] После неколико месеци расправа о нацрту грофа Штаремберга, чланови Дворског ратног савета и дворске коморе одржали су заједничку тајну седницу 9. јула 1700. године на којој је поменути концепт уређења будућих граница у начелу прихваћен, али са одређеним променама. Дате измене састојале су се у намери надлежних државних органа да српску граничарску милицију формирају од досељеника који још увек нису имали трајно решен насељенички статус, а потом је планирано да тако формирана милиција буде подељена у две групе: 1. припаднике милиције који активно врше војну службу и 2. тзв. „ислужене“, односно ветеране. Зарада граничара би се исплаћивала само делимично у новцу, а било је предвиђено да се основно добро које би припадника милиције везивало за службу састоји од одређеног земљишног поседа. Наведени земљишни посед не би постајао власништво граничара, већ би припадник милиције добијао статус доживотне државине над добром. Граничаревом смрћу не би наслеђивала породица преминулог, већ онај војник који би у службу ступио на његово место. Уколико би преминуо ветеран (emeritus sive veteranus), његову земљу би наследили законити наследници (најчешће чланови најуже породице). Међутим, чланови породице не би више били ослобођени од пореза, већ би дошли под управу жупанија и у том случају морали би сносити „све терете које сносе и паори“ (земљорадници у Провинцијалу који живе под спахијском и жупанијском управом).[8]

На основу цареве резолуције од 9. јула 1700. године, 15. августа исте године, Дворски ратни савет је одредио барона Шлихтинга као свог изасланика при уређењу Славонске војне границе, а грофа Франца Сигисмунда Ламберга-Отенштајна (Franz Sigmund, Graf von Lamberg-Ottenstein) за послове уређења Потиско-поморишке границе.[9] Генерал Ламберг је добио инструкције да посети Сегедин и да се тамо посаветује са генералом Шликом и повереницима Дворске коморе и Угарске дворске канцеларије о процедури трајног насељавања српског етноса, као и коначној сепарацији милитарског од провинцијалног становништва. Добио је наредбу да у граничарско-војнички статус одабере само људе изванредних ратничких способности и истовремено да према предлозима генерала Шлике истима именује капетане и оберкапетане, као својеврсни заповеднички кадар у служби.[10] Након што су у главним сегментима одређене контуре структуре, као и административне границе будуће војне крајине, жупанијске власти Краљевине Угарске или тзв. власти Провинцијала, започеле су процес увођења јурисдикције својих органа управе у пределима за које се већ тада знало да не улазе у састав војних граница. У том периоду Срби су пружали снажан отпор покушајима увођења тзв. зимског пореза, али и уопште плановима сепарације становништва на „паорски“ и „граничарски“ елемент. У арадском стану генерала Шлика су почела саветовања комисије за уређење граница 4. новембра 1700. године. Састав комисије чинили су: генерал Ламберг, великоварадински бискуп Аугуст Бенковић, изасланик Дворске коморе барон Алберт Лудвиг Тавонат, генерал Шлик, командант Града Арада генерал Лефелхолц (Georg Wilhelm Löffelholz von Kolberg) и барон генерал Дитрих Хајнрих Нехем (Dietrich Heinrich Nehem). На предлог бискупа Бенковића, комисија је првобитно приступила расправи о сепарацији војног од цивилног дела становништва.[11] На основу молбе српских официра комисија је одлучила да сепарацију становништва одгоди до марта 1701. године[12] У децембру 1700. године почело је пописивање српских становника, што је заправо представљало предложак за будућу сепарацију.[13] Пописивачи задужени од стране Коморе трудили су се да изврше потпуни попис становништва, а становнике су пописивали у оквиру појединих места и то према принципу припадности коњичким или пешадијским четама, а у оквиру датих чета по водовима. Приликом пописа децидно су разликовани порески обвезници који су живели у местима под надлежношћу Дворске коморе од граничара, тј. војника. Истовремено, попис се састојао из два сегмента у коме су у првом пописивани граничари, а у другом (под руководством сеоских старешина), становници насеља којима су управљали коморски органи власти.[14] Пописивање становништва почело је у Сомбору и Сегедину и комисија је захтевала што исправније резултате пописа српске милиције у овим местима. Међутим, попис је извршен и у свим другим местима у долинама река Мориша и Тисе. Све активности у вези са регистрацијом становника Границе поверени су грофу Лудвигу Фердинанду Марсиљију (Luigi Ferdinando Marsigli) и капетану Велешницком.[15]

Упоредо са активностима у вези са почетком процеса пописивања становништва, комисија за уређење нових граница наставила је свој рад. Један од важних изазова са којима се комисија суочила у свом раду, састојало се у питању статуса Суботице и Сомбора. Наиме, наведена места нису се налазила на простору за који је у том периоду већ постојао план да у будућности буде у саставу Потиско-поморишке војне границе. Комисија је намеравала да објави наредбу о демобилизацији тамошње милиције. Међутим, датим плановима одлучно се супроставио генерал Шлик и пружио је веома аргументоване доказе о потреби да оба места остану под војном командом, као саставни делови Границе.[16] Такође, комисија је расправљала и о зарадама официра и војника у Граници, те је одлучено да годишња плата генерала Шлика буде 5000 форинти, заповедник Града Арада Лефелхоц 4600 форинти, оберкапетани по 600 форинти, капетани (њих шест) по 200 форинти , осамнаест коњичких поручника по 180 форинти, осамнаест пешачких поручника по 144 форинти, осамнаест коњичких заставника по 108 форинти, осамнаест пешачких заставника 96 форинти, десет коњичких наредника по 72 форинти, десет пешачких наредника по 48 форинти, тридесетишест коњичких каплара по 36 форинти, осамстотинаидесет коњаника по 36 форинти и деветстотинаитридесет пешака по 24 форинте. Укупно  је обезбеђено 76 188 форинти новчаних средстава за зараде официрског, подофицирског и уопште граничарског кадра у Потиско-поморишкој крајини.[17] Чланови комисије за уређење граница донели су и потребне одлуке којима је уређен стални поштански саобраћај између Арада и Будима и према поменутим одлукама размена поште између ова два града знатно је унапредила своју ефикасност. Тачније, размена је била бржа за један дан него у ранијем периоду. Крајем децембра 1700. године комисија је престала са радом, а њени чланови изразили су намеру да своје послове у истом саставу наставе у марту нардне године. Међутим, то се није догодило и наведена комисија, упркос захтевима и молбама Дворског ратног савета да настави свој рад, у дотадашњем саставу више никада није одржала ниједну седницу. Дворски ратни савет је 3. септембра 1701. године издао нова упутства генералу Ламбергу у смислу захтева да се убрзају активности у вези са сепарацијом „граничарске“ од „паорске“ популације, али и да се што пре заврше сви послови око пописа граничара, затим да се одреди тачан број војника и да састав њихових јединица буде у размери 900 пешака на према 1100 коњаника.[18] Даље, одлучено је да се становници Суботице и Сомбора ослободе од плаћања пореза, али истовремено да им се одузме право на зараде. Према истим одлукама, обични војници у Граници требали су да добију обрадиву земљу уместо провијанта и других логистичких добара. Такође, одређено је да ће српски и мађарски официри уместо зарада у целини једну трећину плате добити у новцу, а две трећине у земљишту, док ће немачки официри добијати плату само у новчаним средствима.[19]

Генерал Ламберг је од стране Дворског ратног савета добио нова упутства распоређена у 55 тачака 8. маја 1702. године[20]. Поменута упутства су се у знатној мери разликовала у односу на раније одредбе. Између осталог, одлучено је да се и милција састављена од припадника бугарске етничке заједнице придружи граничарским јединицама у броју од 227 коњаника, а такође и српска милиција у „Шољмошу, Тотварадији и Вилагошвару“[21] (укупно 300 војника). Издат је и налог да се Сомборци и Суботичани сврстају у ред ислужених војника (emeriti vel veterani) и да своје зараде добијају до краја живота. Према истим упутствима ускоро се састала и нова комисија за уређење нових војних граница која се, овај пут састојала само од изасланика Дворског ратног савета и Дворске коморе. Представници Угарске дворске канцеларије нису ни били позвани да узму учешћа у раду поменуте комисије. Чланови комисије су своју прву седницу одржали у Сегедину 16. јуна 1702. године, а истакнуту улогу у њиховом раду у наредном периоду ималу су генерал Ламберг и гроф Фолкра. На основу нових инструкција Дворског ратног савета од 16. јула исте године, граничарско становништво је подељено у четири категорије: 1. припаднике активног војног састава, 2. чардаклије, 3. тзв. ислужене (emeriti), и 4. прекобројне (exempiti).[22] Комисија је предвидела да категорија прекобројних ужива повластице само три године. У формалном погледу, одлука о дефинитивном устројству Потиско-поморишке границе донесена је од стране Дворског ратног савета 29. августа 1702. године.[23] Рад комисије за уређење Границе настављен је и у летњем и јесењем периоду 1702. године. Резултати њеног ангажмана у потпуности су се одразили на завршна решења уређења нових граница, тако да су сви првобитни пројекти о којима је више речи било у ранијим излагањима, доживели велике промене. Укупан учинак рада комисије можемо да посматрамо у оквирима одлука да коначан број припадника граничарске милиције у Потиско-поморишкој граници буде 3854 војника. Истовремено, означено је 26 насељених места где ће исти бити и распоређени: Сегедин-паланка (400 граничара), Мартонош (75 граничара), Кањижа (200 граничара), Петрово Село (30 граничара), Бечеј (300 граничара), Чуруг (80 граничара), Жабаљ (250 граничара), Сомбор (200 граничара), Суботица (150 граничара), Зелишће (103 граничара), Тотварадија (109 граничара), Шољмош (130 граничара), Павлиш (92 граничара), Мондерлак (33 граничара), Глоговац (33 граничара), Арад (373 граничара), Печка (215 граничара), Семлак (136 граничара), Шајтин (33 граничара), Нађлак (215 граничара), Чанад (136 граничара), Сарваш (137 граничара), Ђула (108 граничара), Јенопољ (82 граничара), Халмађ (29 граничара)[24]. Важна карактеристика налази се и у чињеници да је целокупно становништво новоформиране границе припадало српском етничком колективитету. После завршетка свих правно-административних и техничких појединости у вези са формирањем и уређењем Границе, у току 1702. и 1703. године предузете су мере усмерене ка коначном пресељењу и сталном насељавању српског становништва у Потисју и Поморишју. Комисија је дошла на терен и издвојила земљиште и насеља, односно становништво за Потиско-поморишку војну границу. Бројне породице српских досељеника, које су до датог временског периода биле привремено насељене у околини Будима, Острогона и Коморана пресељене су из наведених подручја и трајно насељене у јужној Бачкој, Потисју и Поморишју. Поменуто насељавање у великој мери је изменило етничку структуру простора јужне Угарске и то у корист српског етноса. Етничке промене које су се догодиле тада, на прагу XVIII века извршиле су трајни утицај на социјално-народносне релације између различитих етничких скупина и у вековима који су уследили након формирања Потиско-поморишке границе.[25]

Формирање Потиско-поморишке границе заиста представља гранично обележје у периодизацији прошлости српског етноса и то не само на том простору, већ и у целини. Можемо слободно да закључимо да је након наведених дешавања историја српског народа зашла у нову и неизвесну епоху. Међутим, потпуно разумевање историјских услова који су детерминисали судбину српског етноса у новом столећу и након протеривања Османлија из централних делова Европе, било би заиста отежано уколико бисмо у потпуности занемарили процесе настанка нове војне, такорећи, „сестринске“ Границе у Славонији, Срему и Бачкој. Уосталом, српска историографија повеснице Потиско-поморишке и Посавско-подунавске границе у научно-истраживачком и методолошком смислу и посматра као нераздвојну, органску целину. Наиме, процес оснивања Потиско-поморишке границе трајао је упоредо са активностима у вези са настанком Посавско-подунавске границе. Дакле, обе Границе формиране су истовремено. Слично корацима предузетим приликом оснивања Потиско-поморишке границе и процес настанка границе у Славонији, Срему и Бачкој подразумевао је претходно извођење одређених припремних поступака. Када су у питању припремни поступци, ту пре свих мислимо на сепарацију становништва на „војничко“, „коморско“ и „кметско-спахијско“ која је на горе наведеним просторима завршена нешто пре него у Потисју и Поморишју, тачније 1698. године.[26] Као што смо већ нагласили ради извођења потребног раздвајања, Бечки двор је формирао две комисије Шлихтингову за Бачку и Поморишје и комисију за Славонију и Срем коју је предводио царски генерал и коморски саветник Јохан Фердинанд Карл Карафа де Стиљано (Ferdinand Johan Carl di Stigliano, graff Caraffa). Након припреме одређених планова и елабората, две комисије су завршиле све послове у вези са сепарацијом становништва и издвајањем земљишта и насеља за поменуте досељенике 1702. године. Дакако, били су то веома захтевни послови, али када је у питању регулисање досељеничког статуса у Славонији и Срему и формирање нове границе, „душу“ целокупном подухвату давао је гроф Карафа. У делокруг успеха у раду комисије коју је предводио спада и формирање Славонске коморске инспекције у Осијеку, као својеврсне покрајинске владе за Срем и Славонију. На основу Карафиних планова, земљиште је подељено на коморске округе или провизорате, а у њиховим окрузима омеђени су спахилуци и коморска насеља. Према његовим упутствима и плановима створена је војна граница са седиштима (штабовима) у Старој Градишкој, Броду и Рачи, као и Славонског генералата са седиштем у Осијеку и огранком у Петроварадину. Петроварадину и Осијеку су потврђени градски статути, а фрушкогорским манастирима границе њихових властелинстава. Резултати рада Карафине комисије представљали су фундамент административно-социјалне инфраструктуре Славоније, Срема и дела Бачке све до друге половине XVIII века.[27]

[1]Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 340. Упореди и Ратни архив у Бечу, Дворски ратни савет, Протоколи и експедитна акта 1686-1752, Prot. Exp. за maj 1699: „Breinerdedato 23. April 1699. erindert, wie nötig die Einrichtung in Sirmien, Sclavonien vnd dem batscher Landt seye…“ У одговору на допис грофа Бројнера, Дворски ратни савет је 3. маја 1699. године издао следећи налог: „…Schlickh, Stahremberg Guido, per Verhiettung der rätzischen Familien Emigration in das türkische Territorium…“ и „Cancellarie Hungaricae, pro impendiendis emigrationibus e Rascianarum et Hungaricarum familliarum in turcica territoria… (Prot. Reg.)“.

[2]Славко Гавриловић, Нове војне границе у Срему, Потисју и Поморишју као примарне области миграција у Руско царство у 18. веку, Сеоба Срба у Руско царство половином 18. века, Зборник радова са међународног научног скупа у Новом Саду, 7-9. маја 2003, Српско-украјинско друштво, Архив Војводине, Музеј града Новог сада, Нови Сад, 2005, стр. 19-20. Упореди и Др Јован Савковић, Преглед постанка, развитка и развојачења Војне границе, од XVI века до 1873. године, Матица српска, Нови Сад, 1964, стр. 21-22.

[3]Званични позиви на конференцију послати су на потребне адресе 13. августа 1699. године и у њима између осталог пише: „…Referat wegen razischen vnd wallachischen Gräniz Inwohner Einrichtung, dass solche nicht abweichen vnd durch das turkische populiren. Darauf ist die allergnedigste aigenhändige khays Resolution erfolget. Es seye zwar nötig den palatinum zu citiren, wie auch denbanum vnd hungarischen Canzler , Hof-Canzler, Hof Cammer Präsidenten vnd Comitats-Administratoren zu der Conferenz zu ziehen, damit in dieser Sache weder der catholischen Religion noch denen Bischöffen einges Praejudicium zuegezogen werde…“, види:  Ратни архив у Бечу, Дворски ратни савет, Протоколи и експедитна акта 1686-1752, Prot. Exp. за август1699.

[4]Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 341.

[5]Др Алекса Ивић, Миграције Срба у Хрватску током 16, 17. и 18. столећа, Прво одељење, Насеља и порекло становништва, књига 16, Српски етнографски зборник, књига XVIII, Српска краљевска академија, Суботица, 1923, стр. 153-157. Упореди и Спиридон Јовић, „Етнографска слика Славонске војне границе“, Чигоја штампа, Београд, 2004, стр. 15-25.

[6]Франц Ваничек, нав. дело, стр. 94-97. Упореди и Др Славко Гавриловић, Урбаријална експлоатација кмета у Јужној Угарској XVIII-XIX века, Зборник за историју Матице српске, 25, Матица српска, Нови Сад, 1982, стр. 77-78 и Маша Кулаузов, Постанак, развитак и развојачење Војне границе Аустријске монархије, сепарат, Зборник Матице српске за друштвене науке, 125, Матица српска, Нови Сад, 2008, стр. 142-143.

[7]Франц Ваничек, нав. дело, стр. 97-98. Упореди и Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 342.

[8]Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 342-343. Владан Гавриловић, Положај Срба у новим војним границама у Угарској и сеоба у Русију, Настава и историја, свеска 7, Друштво историчара Јужнобачког и Сремског округа, Нови Сад, 2007, стр. 8-9.

[9]Prot. Reg. под датумом 18. август 1694. године пише: „…Schlick, intimatur per resolutionem caesaream, dass ihme das Commando vber den District zwischen des Donau vnd Theiss oder genannten Campum Cumanum conferirt vnd dem Grafen Caprara intimirt worden in wie weit sich selbes extendiren solle, daruneter in loco abzutheillen…“, види: Ратни архив у Бечу, Дворски ратни савет, Протоколи и експедитна акта 1686-1752, Prot. Exp. за август 1699. У време доношења поменуте одлуке, војни заповедник јужне Бачке, односно потеза између Дунава и Тисе био је генерал Леополд Антон Јозеф Шлик од Базана и Храница (Вајскирхена) (Leopold Anton Joseph Schlik zu Bassano und Weißkirchen), царски генерални ратни комесари члан Неоаквистичке комисије, који је на дати положај именован од стране цара Леополда I, види: Др Јован Радонић, Срби у Угарској, Државна штампарија, 1915, стр. 23-25.

[10]Земаљски архив Мађарске, Urbaria et Conscriptiones, Fasc. 127. N°1. Conscriptio Fascultatum Inclyti Comitatus Bacsiensis, Anno 1699, mense 8-ber. Упореди и ЗАМ, U et C, Fasc. 24. N°56. Beschreibung des Orthes Martonos under halb Segedin 2 Mailen, an dem Theyes Stromb liegenet. Beschreibenden 20 JanuarAnno 1701. и Akoš Koroknai, Problemi zadruge и Podunavskoj i Potiskoj granici (1686-1723),Pokušaj rekonstrukcijestanovništva u okviruprivredne strukture, Istraživanja, III, Institut za izučavanje istorije Vojvodine, Novi Sad, 1974, стр. 43-44.

[11]У поменутом периоду Срби су становали у првивременим насеобинама и објектима, тачније у земуницама, рупама ископаним испод површине земље које су биле прекривене трском, а у неограниченим размерама су обрађивали земљишна пољопривредна добра. На наведеним добрима, као и на лединама и салашима држали су и хранили стоку. Из ових разлога, комисија је намеравала да у најкраћем року паорско становништво преда у надлежност коморских власти, а целокупно становништво да упути у основе подизања настамбина над земљом, види: Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 343-344.

[12]Поменута одлука донесена је из више разлога. Пре свих, потребно је да поменемо да комисија у том тренутку није располагала материјалним, новчаним средствима које би определила за плате граничара, а са друге стране уважена је молба српских капетана и због тешких временских неприлика условљених веома суровим зимским годишњим добом, види: Sándor Takáts, Kisérletek a magyar haderő feloszlatására 1671-1702, Századok, 1904, 341. Упореди и Akoš Koroknai, нав. дело, стр. 44.

[13]Комисија је 12. новембра 1700. године усвојила одлука на основу које су војним и коморским властима издате наредбе да се српски насељеници и даље снабдевају војничким провијантом и логистичким добрима све до момента док се не изврши толико најављивана сепарација. Такође, одлучено је да до поменутог времена Срби и даље буду ослобођени свих пореза, издржавања царских трупа и кулука. Када је у питању сам попис, исти је извршен на територији којом је управљала сегединска коморска администрација и том приликом (у децембру 1700. године) пописана су места настањених и ненастањених, као и пустаре. Наведеним пописом нису прикупљени подаци о броју и економском положају становништва, али су регистроване године оснивања настањених места и национална структура становништва. У коморски попис ушла су и граничарска насеља на овом подручју из разлога што је управљање привредним животом Границе било у надлежности дворске коморе. Услед одређених изазова који су се јавили у процесу формирања саме Границе, односно њеног одељивања од жупанијских административних јединица, попис становништва је извршен току 1701. године. Попис је и организован у вези са свеобухватним плановима о уређењу Границе, потпуним одвајањем становништва у редовној војној служби од дела популације над којим би непосредне надлежности управе имале коморске и жупанијске власти, види: ЗАМ, U et C, Fasc. 61. N°51. Specifikation deren sowohl bewohnet als unbewohnt oeden oerthern und praedien in dem Szegediner Praefecturat gelegen… 8. Apr. 1701. Упореди и Akoš Koroknai, нав. дело, стр. 44.

[14]Приликом пописа утврђено је да је број становника који је живео на коморским добрима упадљиво мањи од броја граничара. Методолошки параметри који су коришћени у целокупном пописивачком подухвату били су идентични за све становнике, без обзира на њихови социјално-статусну припадност. Резултате пописа могли би да окарактеришемо као веома поуздане, иако одређени степен сумње у веродостојност истих произилази из чињенице да су у великом броју изостали подаци о припадницима популације који су са становишта коморских власти били „порески непотребни“. Наиме, попис је и извршен за потребе опорезивања и сам број изостављених лица у том смислу заиста је потпуно занемарљив. У резултатима пописа поименично су набројане старешине („главе“) сваке самосталне породице. Уз име старешине приложена је и кратка биографија са основним личним подацима, рангом и положајима у војним јединицама, трајањем ангажмана у војсци, као и местима где је лице обављало службу. На пример, попис у Мартоношу је указао на чињенице да је свега 9 људи било у милитарском статусу од 1 до 5 година, 59 људи од 6 до 10 година, а 60 људи преко 10 година. Путем и овог примера ми можемо да добијемо једну опсежну слику о социјалној структури становништва у насељу и то са називима завичајних места из којих су досељеници дошли у годинама пре пописа или називима места у Угарској где су насељеници живели пре доласка у Мартонош. Свакако, поменути параметри указују и на друге чињенице о животима људи који су досељени у Мартонош или који су ту рођени (социјалним и породичним везама између одређених појединаца, итд.). Попис је садржао и податке о томе колико су пута поједини граничари учествовали у непосредним борбама, као и то да ли су били рањавани у ратним збивањима. Пописивачи су евидентирали и детаље који су се односили на лична залагања у рату. Након приказа биографских података о пописаним старешинама породица, следили су и други подаци, као нпр. о пунолетним законитим синовима и ћеркама, али у пописним листама можемо да пронађемо и интересантне податке о броју и личним профилима деце која су остала без породичног старатељства, затим о старатељским односима, систему неге немоћних лица и о другим питањима. Такође, пописиван је и сточни фонд у породичним заједницама, али и вредности обима, односно опсега површина засејаних бројним пољопривредним културама. Куриозитет у пописним листама представљају и подаци о домаћинима који су имали право на риболов, види: ЗАМ, U et C, Fasc. 61. N°51. Specifikation deren sowohl bewohnet als unbewohnt oeden oerthern und praedien in dem Szegediner Praefecturat gelegen… 8. Apr. 1701. Упореди и Франц Ваничек, нав. дело, стр. 100-101.

[15]Др Јован Савковић, нав. дело, стр. 21-22.

[16]Један од аргумената генерала Шлике, којим је оправдао потребу да Суботица и Сомбор буду саставни делови Границе, састојао се у ставу да на том простору станује велика група Срба-Буњеваца који су припадали римокатоличкој вероисповести, а да су и као истакнути ратници у борби са Отоманском империјом далеко поузданији популациони сегмент становништва од правослвног српског етничког колективитета, види: Др Јован Радонић, Срби у Угарској, Државна штампарија, 1915, стр. 25.

[17]Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 345. Заједно са платом за војног судију, два тамничара и исто толико судских тумача, једног џелата и милицију у Суботици и Сомбору, трошкови за зараде укупно су износили 87 032 форинти.

[18]Др Павле Зубковић, Кратак историски преглед постанка и организације Војне границе, Архивска грађа Градске државне архиве у Зрењанину, II, 6-7, Службено издање Градске државне архиве Народног одбора града Зрењанина, Зрењанин, 1954, стр. 4.

[19]Др Јован Савковић, нав. дело, стр. 21-22. Упореди и Франц Ваничек, нав. дело, стр. 101-102.

[20]У научном раду „Кратак историски преглед постанка и организације војне границе“ аутора Павла Зубковића, уместо наведеног датума помиње се датум 3. мај 1702. године, види: Др Павле Зубковић, Кратак историски преглед постанка и организације Војне границе, Архивска грађа Градске државне архиве у Зрењанину, II, 6-7, Службено издање Градске државне архиве Народног одбора града Зрењанина, Зрењанин, 1954, стр. 4.

[21]Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 345.

[22]Српска историографија у првој половини XX века категорију чардаклија је често уврштавала у прву категорију активних граничара у ужем смислу. Разлог овом опредељењу вероватно се налазио у чињеници да су и чардаклије имале активне војне обавезе које су трајале у континуитету, слично као код прве категорије граничарског слоја становништва крајина, види: Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 346, др Јован Савковић, нав. дело, стр. 22. Упореди и Славко Гавриловић, Нове војне границе у Срему, Потисју и Поморишју као примарне области миграција у Руско царство у 18. веку, Сеоба Срба у Руско царство половином 18. века, Зборник радова са међународног научног скупа у Новом Саду, 7-9. маја 2003, Српско-украјинско друштво, Архив Војводине, Музеј града Новог сада, Нови Сад, 2005, стр. 20, Сузана Миловановић, нав. дело, стр.6.

[23]Према изворима, односно архивској грађи и литератури који су били доступни приликом израде овог рада, потребно је да напоменемо да дати податак није уочљив ни у једном од бројних текстова на које се односи и тема овог рада. Заправо једини аутор који помиње наведени податак је др Павле Зубковић, види: Др Павле Зубковић, Кратак историски преглед постанка и организације Војне границе, Архивска грађа Градске државне архиве у Зрењанину, II, 6-7, Службено издање Градске државне архиве Народног одбора града Зрењанина, Зрењанин, 1954, стр. 4.

[24]Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 346. Још 5. марта 1701. године бискуп Бенковић писао је једном свом пријатељу да је крајем претходне године, дакле у време заседања арадске комисије, лично приметио да је у Араду изграђено много нових објеката и да исте готово искључиво настањују Срби. Обавештења изнесена у поменутом извештају само поткрепљују научна сазнања о чињеницама да су и пре пресељења становништва 1702. и 1703. године, бројне српске породице већ биле насељене у Потисју и Поморишју, у овом случају, конкретно у Араду, види: Ратни архив у Бечу, Дворски ратни савет, Протоколи и експедитна акта 1686-1752, Prot. Exp. за 1701. Упореди и Сузана Миловановић, нав. дело, стр.6.

[25]Сузана Миловановић, нав. дело, стр.6.

[26]Славко Гавриловић, Нове војне границе у Срему, Потисју и Поморишју као примарне области миграција у Руско царство у 18. веку, Сеоба Срба у Руско царство половином 18. века, Зборник радова са међународног научног скупа у Новом Саду, 7-9. маја 2003, Српско-украјинско друштво, Архив Војводине, Музеј града Новог сада, Нови Сад, 2005, стр. 19.

[27]Исто, стр.19-20. Када је у питању повесница нових војних граница (Потиско-поморишке и Подунавско-посавске) и то у односу на проблематику рада комисија за уређење новооснованих крајина, на овом месту потребно је да нагласимо да је приметан известан степен забуне и контрадикторности у стручној литератури чији су аутори историчари и историографи који су живели пре Другог светског рата. Наиме, већи део поменутих историчара потпуно поистовећује рад комисија које су биле задужене за сепарацију досељеничког становништва са пословима државних тела чији је основни задатак био непосредно уређење граница. Можемо да приметимо да нпр. Франц Ваничек или Јован Савковић у својим делима износе историографске податке који поткрепљују тезу да је постојала само једна комисија чији је делокруг активности био у вези са свим претходно наведеним пословима око сепарације становништва и устројства граница. Слично мишљење имају и други српски историографи из поменуте епохе, упореди: Др Јован Радонић, Срби у Угарској, Државна штампарија, 1915, стр. 25-27, др Јован Савковић, нав. дело, стр. 22-25, Франц Ваничек, нав. дело, стр. 101-104, итд.