Knez Mihailo Obrenović – tragični zatočenik srpske državotvorne misli

Knez Mihailo Obrenović – tragični zatočenik srpske državotvorne misli

Autor: Msr Srđan Graovac, istoričar

Posmatrajući istorijat moderne srpske države možemo da uočimo određene karakteristike koje su obeležile njen sveobuhvatni razvoj. Na prvom mestu moramo istaći državotvornost kao specifikum srpske politike osvedočen u formiranju dve nacionalne nezavisne države, Kraljevine Srbije i Kraljevine Crne Gore, još tokom XIX stoleća. U dvadesetom veku te srpske kraljevine su ugrađene u temelje nove nadnacionalne jugoslovenske države čime je državotvornost srpskog naroda samo potvrđena. Bez obzira što se ispostavilo da je Jugoslavija bila verovatno najveća zabluda srpskog naroda i kada se ta tvorevina krajem XX veka u krvi raspadala, dakle čak i u tim, za srpski narod krajnje nepovoljnim političkim okolnostima, nastala je Republika Srpska. Uprkos tome što danas ona nije nezavisna već autonomna oblast u Bosni i Hercegovini, jasni prerogativi državnosti koje poseduje, svedoče o državotvornosti nacionalne zajednice koja je istu formirala. Gotovo nijedan drugi narod u ovom delu Evrope nije na taj način u više navrata pokazivao i dokazivao svoju državotvornost. Kada na to dodamo i činjenicu da su Srbi svoje države stvarali samostalno ili uz minimalnu pomoć velikih sila, što je takođe jedinstveno u odnosu na sve druge narode Balkana, onda ta srpska državotvornost još više dobija na značaju. Pored  državotvornosti, prošlost srpskog naroda, a u dobroj meri i sadašnjost, obeležio je partikularizam. Teško je objasniti tu potrebu srpskog društva da se deli po gotovo svim pitanjima i principima. Naravno da te podele postoje i kod drugih naroda. Međutim, srpska osobenost je da se u sve te podele unosi visok stepen za balkanske narode svojstvene emotivnosti koja često prelazi u ostrašćenost i samim tim izaziva društvene tenzije i nestabilnost. Manji problem predstavlja kada se takve podele javljaju po pitanjima muzike ili sporta, a pravi potresi nastaju onda kada one zahvate celokupni politički život. Primer za to je podela na pristalice dinastije Karađorđević ili Obrenović što je predstavljalo uzrok društveno-političkih sukoba i nestabilnosti kroz čitav XIX i početak XX veka. Kasnije je dovoljno pomenuti opredeljivanje na četnike i partizane ili u novije vreme na pristalice prve ili druge Srbije. Sve te podele su praćene sukobima, manjeg ili većeg inteziteta zavisno od istorijskog momenta. Nažalost, kada bi ti sukobi došli do tačke usijanja neretko bi politička sredstva borbe bila zamenjena nasiljem. Upravo zato je srpska istorija obeležena između ostalog atentatima u kojima su stradali najviši državni dužnosnici. Početak takvog  obračunavanja predstavlja ubistvo Karađorđa 1817. godine, ali i likvidaciju kneza Mihaila Obrenovića u Košutnjaku 1868. godine. Mihailovo ubistvo je prvi moderni atentat u Srbiji. Stradali knez je bio ličnost velikog političkog formata i značajnih državničkih postignuća, čovek koji je nadgradio kulturni život Srbije. Takođe, on je jedan od retkih srpskih vladara oko čije pozitivne istorijske uloge u srpskom društvu postoji konsenzus i danas. Egzekutori i organizatori tog zločina su pronađeni i kažnjeni, ali imena inspiratora su do danas ostala obavijena velom tajne. Nažalost to je sudbina većine političkih ubistava ličnosti tako visokog ranga i to ne samo u Srbiji već širom sveta. Nalogodovace tog čina možda nikad nećemo ni otkriti. Ostaju nam samo sumnje i indicije, a one se mogu pronaći ako pažljivo analiziramo biografiju srpskog kneza i njegovo političko delovanje.

                Mihailo Obrenović je rođen 4. septembra 1823. godine u Kragujevcu kao najmlađi sin srpskog kneza Miloša Obrenovića i LJubice Obrenović, rođene Vukomanović. Knez Miloš nije želeo da njegovi najbliži borave u Beogradu gde su Turci bili brojni i još uvek demonstrirali svoju snagu i oholost. Zato je Mihailo detinjstvo uglavnom proveo u Kragujevcu i na porodičnom imanju u Crnući. Školovao se u Kragujevcu i Požarevcu, a kasnije u Beču. Učitelji su zabeležili da od malena nije podnosio nepravdu protiv koje bi se uvek bunio. Više je voleo da sluša nego da čita, a strast su mu predstavljali mačevanje i jahanje. Učitelji mladih Obrenovića nisu posedovali odgovarajuće kvalitete neophodne da bi obrazovali i vaspitavali naslednike srpskog prestola. Samim tim Mihailo i njegov stariji brat Milan su na tom planu ostali uskraćeni. Zbog loših odnosa njihovih roditelja, koji su često bili više formalni nego supružnički, vreme su uglavnom provodili sa majkom. LJubica je bila ambiciozna žena maksimalno posvećena sinovima, ali nepismena i neobrazovana. Nije ih mogla adekvatno pripremiti na izazove obavljanja najviše državničke dužnosti. Otac im takođe nije bio obrazovan, ali je posedovao istančan osećaj za politiku i diplomatski dar veštog, prekaljenog i istrajnog pregovarača. Sinovi su od njega mogli mnogo da nauče kada je u pitanju politička praksa. Nažalost, oni su retko provodili vreme sa ocem preokupiranim uglavnom poslovnim obavezama i dužnostima. Miloš je autokratski vladao Srbijom bez povlačenja jasne linije razgraničenja između državne i lične kase. Uspostavio je monopole na trgovinu pre svega svinjama i time sebi obezbedio enormnu materijalnu korist. Na taj način postao je jedan od najbogatijih ljudi ne samo na Balkanu već u celoj Evropi. Vremenom se njegovoj apsolutističkoj vladavini stvarala opozicija. Sačinjavali su je pre svega viđeniji Srbi koji su u ograničavanju njegove vlasti videli šansu da deo tog finansijskog „kolača“ prigrabe za sebe. Pošto je ustav predstavljao temelj njihove borbe protiv Miloševog apsolutizma prozvani su ustavobranitelji. Najznačajniji predstavnici te oligarhske grupacije su bili nekada bliski Miloševi saradnici Toma Vučić Perišić, Avram Petronijević, Ilija Garašanin i drugi. Ustavobranitelji su 1939. godine iskoristili podršku dobijenu spolja, pre svih Ruske carevine i prinudili Miloša na abdikaciju. Pozadina Miloševog pada nalazi se u njegovom pokušaju da radikalno promeni spoljnu politiku Srbije. Knez je bio vidno nezadovoljan položajem njegove zemlje pritisnute uticajem dve moćne carevine, Austrije i Rusije, najzainteresovanijih za sudbinu Osmanskog carstva, pa samim tim i Srbije. Miloš je imao ideju da u rešavanje srpskog pitanja uključi i druge sile, Veliku Britaniju i Francusku, čime bi sebi obezbedio veći manevarski prostor. Uspostavio je veoma bliske kontakte sa britanskim konzulom u Beogradu, DŽordžom Lojdom Hodžisom. Upravo je to približavanje Srbije Britaniji presudno uticalo da ustavobranitelji dobiju podršku Rusije i primoraju Miloša da napusti zemlju.

                Umesto smenjenog kneza Miloša ustavobranitelji su 13. juna 1839. godine za novog kneza izabrali njegovog najstarijeg sina. Bolešljivi Milan Obrenović je savršeno odgovarao ustavobraniteljima kao vladar koji bi samo bio marioneta u njihovim rukama. Procena im je bila ispravna u tom smislu što Milan za nepunih mesec dana svoje vladavine nije doneo niti jednu samostalnu odluku. Nije ni bio u mogućnosti za tako nešto. Ophrvan bolešću gotovo da nije ustajao iz bolničke postelje u kojoj se i upokojio 8. jula 1839. godine. Novi knez je postao njegov mlađi brat, Mihailo Obrenović sa nepunih sedamnaest godina. Ustavobranitelji su i u Mihailu videli svoju marionetu. Računali su da mogu iskoristiti njegovu mladost i neiskustvo kako bi ga u potpunosti razvlastili i marginalizovali. Mihaila je vest o izboru za srpskog kneza zatekla na očevom imanju u okolini Bukurešta. Odatle je zajedno sa majkom krenuo put Bosfora u audijenciju kod sultana. Poseta Istanbulu je odlično prošla. Mladi srpski knez je primljen uz najviše počasti, a sultan Abdul Medžid ga je odlikovao i podario mu zvanje mušira. Važno je napomenuti da je sultan potvrdio njegov izbor za srpskog kneza, što je zbog tadašnjeg statusa Srbije, vazalne kneževine u Osmanskom carstvu, bilo neophodno. Jedino je gorak ukus na mladog kneza tokom boravka u osmanskoj prestonici ostavilo iščekivanje. Samo na prvu audijenciju kod sultana, Mihailo je čekao skoro čitav mesec, a na oproštajni prijem i više od mesec dana. Po povratku u Srbiju kneza je čekala mukotrpna i neizvesna borba kako bi se otrgao iz čeličnog zagrljaja ustavobranitelja. Veliki problem mu je predstavljalo namesništvo, nametnuto zbog njegovog maloletstva. Pored njegovog strica Jevrema Obrenovića sačinjavali su ga dvojica istaknutih ustavobranitelja, Toma Vučić Perišić i Avram Petronijević. Na ruku mu nije išlo ni to što su ustavobranitelji imali podršku kako zvaničnog Beča tako i Istanbula. Turci su dodatno zategnuli napetu situaciju kada su od kneza tražili da smeni svoje ministre. Mihailo je dobro znao da mu je namesništvo već bilo nametnuto, a ako mu budu nametnuti i ministri to bi značilo da je potpuno razvlašćen. Otvoreno se usprotivio takvom razvoju situacije i tim činom ušao u otvoren sukob sa ustavobraniteljima. Vučić Perišić je već spremao odgovor knezu. Okupljao je seljake, držao im zapaljive govore prožete demagogijom i populizmom. Pripremao je teren za pobunu koja se i dogodila 1842. godine. Tokom te pobune Vučić se pokazao kao iskusniji i vispreniji od mladog kneza i njegovih savetnika. Stavio je pod kontrolu Kragujevac i artiljeriju koja se tamo nalazila. Na taj način, topovima, omogućio je sebi nadmoć nad brojnijom, ali neodlučnom i kolebljivo vođenom kneževom vojskom. Snage Tome Vučića Perišića su odnele pobedu, a knez Mihailo je sa svojim najbližima i oko hiljadu sledbenika prebegao u Austriju. Padu kneza u velikoj meri je kumovalo i ponašanje njegovog oca, koji je činio sve kako bi se sam vratio na vlast. Nije štedeo materijalna sredstva za agitaciju u svoju korist i na taj način je direktno potkopavao pozicije svog sina. Na Miloševu nesreću novac koji je slao u Srbiju završio je u rukama ustavobranitelja sa kojima su njegovi poverenici bili u dosluhu. Miloš je tako ostao uskraćen za povratak na vlast, a njegov sin je izgubio položaj i priključio mu se u izgnanstvu.

                Mihailov boravak u Austriji je tekao pod budnim okom tamošnjih policijsko-bezbednosnih struktura. Prvobitno je bio upućen u Banat, na imanje svoje sestre udate za jednog bogatog magnata srpskog porekla. Majka mu je poslata u Novi Sad, gde je 1843. godine preminula. Mihailo je organizovao njenu sahranom pošto Miloš nije dobio dozvolu austrijskih vlasti da napusti Beč. Kneza Meterniha, tadašnjeg kreatora politike u zvaničnom Beču, plašio je Milošev boravak u blizini srpske granice. Nije želeo da mu da bilo kakvu šansu da deluje protiv novog srpskog kneza Aleksandra Karađorđevića i njegovih mentora, ustavobraniteljskih prvaka. Uskoro se i Mihailo priključio ocu. LJubicina smrt ih je zbližila pa su počeli više vremena da provode zajedno. Pravili su planove i sanjali povratak u Srbiju. U prvi mah obojica su smatrali da njihovo izgnanstvo neće dugo trajati, i da je samo pitanje meseca ili godine kada će se vratiti u otadžbinu. Međutim, njihovi emigrantski dani su potrajali narednih gotovo šesnaest godina. Za to vreme ustavobranitelji su čeličnom rukom držali vlast u Srbiji. Surovo su se obračunavali sa pristalicama Obrenovića – hapsili ih, zatvarali, prebijali, a ponekad i lividirali. Većina onih koji su iz Srbije dolazili Milošu i nudili saradnju, uglavnom su to činili kako bi „iskamčili“ neki zlatnik više od prebogatog srpskog kneza. Pobune koje su čak i bile organizovane brzo i surovo su ugušene. Mihailo je za to vreme obilazio evropske dvorove i usavršavao nemački i francuski jezik koje je doveo do perfekcije. Sticao je i dragoceno iskustvo kada su u pitanju zakulisne radnje u visokoj politici, spletke i intrige na evropskim dvorovima. Tražio je sebi životnu saputnicu u skladu sa  svojim imenom i statusom. Na kraju se oženio Julijom Hunjadi, mađarskom groficom i bečkom dvorskom damom. Porodica Julije Hunjadi je tvrdila da njihovo poreklo vodi direktno od čuvenog Janoša Hunjadija, oca potonjeg mađarskog kralja Matije. Definitivno ta priča nije bila tačna, ali bilo je tačno to da su Hunjadijevi imali brojne finansijske probleme tako da je za Juliju bogati mladi srpski knez bio idealna prilika. Upoznavanju Julije i Mihaila je kumovao knez Švarcenberg i grofica Esterhazi, tako da su i u tom slučaju dvorske spletke i politički interesi igrali određenu ulogu. Julija je stekla Mihailovu naklonost i ubrzo su se verili. Međutim, isto tako brzo on se i gorko pokajao. Julija ga nije usrećila. Brak im je bio daleko od harmoničnog, a da stvar bude još gora nije bio ni blagosloven potomstvom. Julija ja za to krivila Mihaila, ali neopravdano. Knez je tada već imao vanbračno dete sa izvesnom devojkom niskog porekla Marijom Berghaus. Sin iz te njegove ljubavne avanture dobio je ime Vilhelm ili Velimir. Pošto ga otac nikada javno nije priznao Velimir je nosio staro prezime Obrenovića, Teodorović. Mihailo je u svakom slučaju vodio računa o njemu. Omogućio mu je odlično obrazovanje i bogato nasledstvo. Takođe, zanimljivo je pomenuti da je svu svoju imovinu Velimir Teodorović posle svoje smrti ostavio državi Srbiji. Posle venčanja Mihailo je uz pomoć oca kupio raskošno imanje sa dvorcem, Ivanka, nadomak Bratislave i tu je provodio vreme sa suprugom sve do povratka u Srbiju.

                Povratak Obrenovića bio je uslovljen kako sa spoljnopolitičkim tako i sa unutarpolitičkim okolnostima u Srbiji. Krimski rat vođen od 1853-1856. godine okončan je porazom Rusije od koalicije zapadnih saveznika, Britanije, Francuske i Pijemonta. Samim tim dotadašnji ruski protektorat nad balkanskim hrišćanima zamenjen je evropskim. Jačanje britanskog uticaja na Jugoistoku Evrope svakako je išlo na ruku Obrenovićima. Promene na međunarodnom planu imale su epilog i u samoj Srbiji. Stara garda ustavobranitelja predvođenih pre svih Tomom Vučićem Perišićem se polako povlačila. Mlađi, liberalno nastrojeni srpski politički delatnici, bili su željni promena. Knez Aleksandar Karađorđević se sve više sukobljavao sa njima oko uticaja u državi. Sve glasnije su bile i pristalice dinastije Obrenovića. Posledice novonastalih okolnosti nalazile su se u uspostavljanju saveza između liberala i „obrenovićevaca“, a epilog je viđen na Svetoandrejskoj skupštini održanoj 1858. godine. Većina narodnih poslanika je donela odluku o zbacivanju kneza Aleksandra i povratku kneza Miloša na čelo Srbije. Stari knez se iste godine trijumfalno vratio u zemlju. San mu se ostvario, ponovo je bio gospodar Srbije. Vladao je uz pomoć sina koji je imao ulogu svojevrsnog sekretara starog kneza. Uspeo je da se osveti Vučiću Perišiću tako što ga je prvo utamničio, a potom i ubio. Verovatno bi bilo još žrtava Miloševe odmazde da se Mihailo nije svojski trudio da ublaži njegovu nezajažljivu želju za osvetom. Knez Miloš se upokojio 1860. godine, a dužnost srpskog kneza ponovo je preuzeo Mihailo Obrenović. Samo ovaj put to nije bio mladi i neiskusni knežević, već zreo i obrazovan državnik. Oslanjao se na iskusne i uticajne političare iz bivšeg režima. Ilija Garašanin je postao njegov prvi ministar i na toj funkciji je proveo narednih šest godina. Preuzimanjem vlasti Mihailo je krenuo u realizaciju svojih ambicioznih planova. Imao je viziju moderne, razvijene i evropske Srbije. Jedna od ključnih odluka koju je doneo bila je ukidanje takozvanog Turskog ustava čime je neutralisano mešanje Porte u unutrašnje stvari Srbije. Na Preobraženskoj skupštini 1861. godine usvojen je Zakon o državnom savetu. Članovi tog saveta postali su odgovorni knezu, a ne Porti. Donet je zakon o Narodnoj skupštini koja je i dalje imala samo savetodavnu ulogu. Time je knez jasno pokazao da će Srbijom upravljati kao prosvećeni apsolutista. Započeo je sveobuhvatno uvođenje reda u državni sistem. Reformisao je prosvetu, pravosuđe, državnu upravu. Vrhunac Mihailovog rada na modernizaciji Srbije svakako predstavlja velika reforma oružanih snaga. Uveo je opštu vojnu obavezu za sve vojnosposobne muškarce od dvadeset do pedeset godina. Cilj je bio formirati respektabilnu vojnu silu sa oko 150 000 boraca kao preduslov za realizaciju njegovog primarnog plana. Mihailo je iznad svega želeo oslobođenje svog i drugih balkanskih naroda iz viševekovnog turskog ropstva. Srpski knez je smatrao da je to izvodljivo jedino usaglašenom akcijom svih balkanskih hrišćana. Opštim ustankom u evropskom delu Osmanskog carstva implementiranjem zajedničke vojne akcije Srbije, Grčke, Rumunije i Crne Gore. Srbija je trebala u tom projektu da odigra ulogu Pijemonta oko koga bi se pod Mihailovim vođstvom ujedinili ne samo svi Srbi već i drugi južnoslovenski narodi. Temelj te politike je bio prvi srpski spoljnopolitički program, Načertanije. Tvorac tog programa Ilija Garašanin i Mihailo Obrenović su shvatali problematiku izmešanosti nacija i religija na Balkanu. Zaključili su da bi u takvim uslovima insistiranje na stvaranju nacionalne srpske države moglo biti na štetu interesa susednih bratskih slovenskih naroda. Zato je bilo neophodno da se ide na šire integrativne procese čime bi bili predupređeni eventualni sukobi balkanskih hrišćana oko teritorija na koje su različiti narodi polagali pravo. Takođe, Mihailo je dobro znao koliko je na Jugoistoku Evrope presudan, a često i poguban, uticaj velikih sila i da se tim uticajima nijedan narod do tada nije uspeo odupreti. Geslo Balkan balkanskim narodima bio je moto njegove politike. Samo u savezu i jedinstveni, balkanski narodi su se mogli suprostaviti velikim silama i igrati značajnu ulogu u globalnoj politici. Mihailova vlada je razvila mrežu svojih poverenika i agenata širom Balkanskog poluostrva. Formirane su i četničke jedinice sa zadatkom da na teritorijama pod turskom vlašću podižu ustanke kad za to dođe vreme. Knez Mihailo je sklopio tajne ugovore sa Rumunima, Grcima i Crnom Gorom o združenoj akciji protiv Turaka. Srbija tog vremena je postala utočište svih onih koji su sanjali revolucionarne procese u Osmanskom carstvu i jedinstvo Južnih Slovena. Mihailo je sa Bugarima sklopio dogovor o zajedničkoj borbi protiv Turaka, ali i o formiranju jedinstvene države pod njegovim vođstvom nakon uspešno okončanog rata. Beograd je pružio zaštitu bugarskim emigrantima koji su tu izdavali svoj list Dunavski lebed. Energična diplomatska aktivnost srpskog kneza je njegov plan dovela pred samu realizaciju, ali je ključnu prepreku predstavljalo pitanje kakva će biti reakcija velikih sila na ovaj Balkanski savez.

Mihailo je znao da balkanski saveznici imaju podršku Rusije. Želje velike pravoslavne imperije su bile istovetne željama balkanskih hrišćana, a to je uništiti Osmansko carstvo. Partnerstvo između Rusije i Francuske je samim tim nešto što im je išlo na ruku. Međutim, kvarenje odnosa između ove dve velike sile je u najvećoj meri pokolebalo i samog srpskog kneza. Srbija je morala da bira između Rusije i Francuske. Mihailo se dobro sećao Krimskog rata i nije želeo da njegova zemlja bude žrtva neke nove evropske koalicije formirane protiv Rusije. Kada je 1866. godine počeo ustanak Grka na Kritu, a Evropa bila uzdrmana Prusko-austrijskim ratom, Mihailo se najviše dvoumio. Krenuti u realizaciju svog plana ili čekati neke bolje okolnosti. Rusija ga je jasno podsticala da aktivira balkanski savez i plan o ustanku. Međutim, opreznost je presudila. Srpski knez je dobro znao da tih 150 000 vojnika, posle izvršene reforme, postoji samo na papiru. Nije bilo dovoljno pušaka niti drugog materijala za njihovo opremanje. Pritisnut realnošću, Mihailo je bar privremeno odustao od maksimalnih ciljeva. Stvaranje velike balkanske federacije moralo je da sačeka neka bolja vremena. Okrenuo se traženju načina da zadovolji barem minimum srpskih političkih interesa. Za njega i veći deo srpske političke elite, u tom trenutku, to je bilo pripajanje Bosne i Hercegovine Srbiji. Bosna je predstavljala višedecenijski cilj srpske spoljne politike. Tajni razgovor između Mihaila i ugarskog predsednika Vlade Đule Andrašija održan na kneževom imanju Ivanka u avgustu 1867. godine imao je kao glavnu temu upravo pitanje Bosne. Srbiji je tada ponuđeno teritorijalno proširenje preko Drine kao alternativa planu opštebalkanskog ustanka. Svestan svih unutrašnjih i spoljnih političkih okolnosti Mihailo je to i prihvatio, ali vreme je pokazalo da sama Austrija nije imala nameru da tako nešto trajno poštuje.

                Iako knez Mihailo nije uspeo da ostvari sve te postavljene ciljeve, energično vođena diplomatija je dala istorijske rezultate. Posle čuvenog incidenta na Čukur-česmi 1862. godine izbio je velikih sukob između Srba i Turaka u Beogradu. Knez je diplomatskim putem obezbedio iseljavanje Turaka iz svih gradova u Srbiji osim pograničnih. Beograd, Šabac, Smederevo i Kladovo su bili jedina mesta gde su Turci mogli zadržati svoje garnizone. Narednih pet godina knez je konstantno tražio podršku velikih sila za konačno proterivanje svih turskih, pa makar i tih simboličnih snaga iz Srbije. Pritisak je konačno urodio plodom 1867. godine. Prilikom svoje poslednje posete Carigradu Mihailo je od sultana Abdul Aziza dobio ferman kojim su mu i ti preostali gradovi predati na upravu. Po povratku u Beograd priređena mu je veličanstvena i do tada nezapamćena bakljada. Dva dana kasnije, na Kalemegdanu je svečano pročitan sultanov ferman i Ali Riza-paša, poslednji beogradski muhafis predao je knezu Mihailu ključeve srpske prestonice. Pored srpske, na beogradskoj tvrđavi je bila istaknuta i turska zastava. Od tada ta zastava je uz godišnji porez bila jedini i simboličan dokaz turskog suvereniteta nad Srbijom. Narednih dana Turci su predali i ostale gradove. Nesumnjivo, pomenuti događaj predstavljao je veliki uspeh srpskog kneza, ali deo srpske javnosti, naročito omladina, to tako nije doživeo. Smatrali su da je to samo minimalan dobitak i da je knez propustio veliku šansu 1866. godine da pokrene veliki oslobodilački rat. Romantičarski raspoložena i nacionalnim zanosom prožeta srpska omladina kao da je smatrala da svaki uspeh koji nije plaćen junačkom srpskom krvlju nije ni dostojan pomena. Mladi liberali su predstavljali samo jedan deo opozicije apsolutističkoj vladavini kneza Mihaila. Međutim, ni opozicija, ni spoljni faktor nisu mogli toliko nespokoja doneti knezu koliko njegov privatni život. Već pomenuti nesrećni knežev brak sa groficom Hunjadi je doživeo i konačan krah. Knez je planirao da se ponovo oženi. Izabranica je bila Katarina Konstantinović, ćerka njegove sestre od strica, Anke. Venčanje kneza sa bliskom rođakom nikako nije bio prihvatljiv za konzervativno srpsko društvo tog vremena. Mitropolit Mihailo se jasno izjasnio protiv tog braka pa i sam knežev najbliži saradnik Garašanin. To je bio uzrok odlaska dugogodišnjeg predsednika Vlade što je svakako oslabilo Mihailove pozicije u zemlji. Garašanin je već bio star, ali je odlično poznavao Srbiju i umeo je da predupredi sve eventualne udare na kneza. Sem toga, Rusija je u njega imala veliko poverenje, tako i da je taj segment Mihailove politike bio narušen. Možda bi da je, kojim slučajem, Garašanin ostao na čelu srpske vlade bila izbegnuta tragedija koja je kasnije zadesila Mihaila, ali to nikada nećemo saznati. Naravno da to ne znači da je Garašanin učestvovao u zaveri koja se pripremala protiv srpskog kneza, ali sigurno je i sama činjenica da je on ostao po strani dešavanja, u velikoj meri, bila kobna po Mihaila.

                Informacije da mu je život ugrožen pristizale su do Mihaila. Međutim, lično je smatrao da u Srbiji ne postoje toliko nečasni ljudi koji bi podigli ruku na srpskog kneza. Upravo zbog toga nije bilo nikakvog vanrednog obezbeđenja kada je Mihailo sa Katarinom Konstantinović, njenom majkom Ankom i bakom Tomanijom Obrenović, te nedelje 28. maja 1868. godine krenuo fijakerom u Košutnjak. Pored kneza i pomenutih dama koji su krenuli u šetnju, tu se nalazio samo knežev lakej i ađutant Svetozar Garašanin, sin Ilije Garašanina. U parku na Košutnjaku pojavili su se Pavle i Kosta Radovanović, Stanoje Rogić i Lazar Marić. Svi u svečanim odelima, cilindrima i sa pištoljima koje su krili u rukama iza leđa. Prvi je pred Mihaila izleteo Kosta koga je knez prepoznao zbog sudskog spora oko njegovog brata LJubomira. Za njim su istupili i ostali atentatori svi pucajući u kneza i njegove pratioce. Tomanija je nepovređena pobegla sa mesta zločina i prva pronela vest o tragediji. Katarina je ranjena kao i knežev ađutant, a Anka je stradala u očajničkom pokušaju da svojim telom zaštititi kneza. Sav njen napor bio je uzaludan, knez Mihailo je ubijen. Svirepi atentatori su mu sa sadističkom mržnjom nožem iskasapili lice. Poslednje reči kneza prema svedočenju samog atentatora bile su: „Dakle, istina je…“ izgovorene na francuskom jeziku. Garašanin je u to vreme takođe bio u Košutnjaku i brže bolje je pohitao u Beograd kako bi sprečio eventualno preuzimanje vlasti od strane zaverenika. Međutim, ministar vojni Milivoje Petrović Blaznavac brzo je i efikasno delao. Stavio je organe vlasti pod svoju kontrolu, a atentatori i njihovi pomagači su ubrzo bili uhapšeni. Na taj način je onemogućen prevrat koji je očigledno bio planiran. Tokom suđenja ubicama oni su sami priznali nameru da preuzmu vlast i proglase republiku. Decidno su odbili bilo kakvu povezanost sa Aleksandrom Karađorđevićem. Međutim, tužilaštvo je na tome insistiralo i kao krunski dokaz iskorišteno je jedno zaplenjeno šifrovano pismo razmenjeno između atentatora i čoveka od poverenja kneza Karađorđevića. Kada se na to dodaju rodbinske veze Radovanovića i Nenadovića (Aleksandrova žena Persida rođena je u porodici Nenadović) za tužilaštvo je to bilo sasvim dovoljno da se krivica baci na suparničku dinastiju i stavi tačka na slučaj. Takav razvoj situacije je logičan ako se uzme u obzir da je posle Mihailove smrti na vlast u Srbiji doveden Milan Obrenović, unuk Miloševog brata Jevrema i Tomanije. Pošto je bio maloletan vladalo je namesništvo pod kontrolom upravo čoveka koji je brzom reakcijom onemogućio prevrat, Milivoja Petrovića Blaznavca. Tomanija je svoju unuku Katarinu Konstantinović  samo nekoliko meseci posle smrti kneza Mihaila udala upravo za Blaznavca. Tim brakom osigurala je položaj svog unuka Milana i dinastije Obrenović. Verovatno je i to jedan od razloga zašto se podrobnije nije ispitivala pozadina Mihailovog ubistva. Novim vlastodršcima je odgovaralo da se krivica baci na suparničku dinastiju, što ne znači da oni u tom zločinu sigurno nisu učestvovali. Mada, pre bi se moglo posumnjati u ambicioznu i vlastoljubivu Persidu Karađorđević nego na njenog supruga. Nikako, ne smemo zanemariti ni strani faktor, jer je uklanjanje energičnog srpskog kneza mnogima išlo u korist. Turskoj, na prvom mestu, kako bi uklonili glavnog protagonistu balkanskog saveza. Britancima, koji su u to vreme bili veliki zaštitnici Osmanskog carstva, pa su i njihovi interesi na Balkanu bili istovetni turskim. Takođe, Habzburzi su sa velikim podozrenjem gledali na Mihaila, pogotovo na njegove dogovore sa Andrašijem iz Ivanke. Na kraju i Rusi su bili razočarani Mihailovim kolebanjem kada je u pitanju pokretanje opštebalkanskog ustanka, a i dodatno nezadovoljni smenom Ilije Garašanina. Iz ovoga možemo zaključiti da su neprijatelji Mihaila u zemlji imali uporište u politici velikih sila i njihovom odnosu prema srpskom knezu. Međutim, o presudnom uticaju neke od tih država na atentat ne posedujemo bilo koje dokaze, osim golih sumnji. Inspiratori tog zločina, koji je duboko potresao Srbiju, samim tim do danas su ostali prikriveni. Posledice po dalji razvoj Srbije bile su nesagledive. Možda je najbolje o značaju Mihaila govorio njegov savremenik, saradnik i čovek od najvećeg političkog autoriteta tog doba, Ilija Garašanin. Garašanin smatra da je ubistvom u Topčideru ugašena nada za kvalitetnu političku strategiju Srbije, umanjeni potencijali za dobar razvoj, a zemlja značajno unazađena. Sve je to nesumnjivo tačno. Gubitkom Mihaila Srbi i svi hrišćani na Jugoistoku Evrope izgubili su čoveka sa vizijom o Balkanu balkanskih naroda. Balkanu, na kome bi svi narodi zajednički istupili, jer je Mihailo dobro razumeo da se samo tako glas tih naroda može čuti i imati težinu u svetskoj političkoj areni. Balkanu, na kome narodi ne bi trošili energiju na međusobne sukobe u borbi oko stvaranja svojih malih nacionalnih feuda već bi tu energiju iskoristili za formiranje velike nadnacionalne države, kao brane spoljnim uticajima i interesima, u vekovima dominirajućim na ovim prostorima. Po tome on je bio vizionar, čovek ispred svog vremena. Začetnik ideje koju će više od pedeset godina kasnije sprovoditi u delo balkanski saveznici u Prvom balkanskom ratu. Nažalost, on nije dovoljno poživeo da bude realizator svojih velikih planova. Nije dovoljno poživeo da vidi završetak gradnje Narodnog pozorišta u Beogradu, još jednog svog velikog projekta. Niti je dočekao da vidi svoju Srbiju koja stoji rame uz rame sa razvijenim evropskim državama, ali poživeo je dovoljno da njegova ostvarena postignuća budu upamćena. Zbog njih su mu, zahvalna pokolenja, podigla spomenik na centralnom trgu srpske prestonice. Prestonice, čija glavna ulica nosi Mihailovo ime, ime svog oslobodioca.

Korišćena literatura: