Значај Српског листа у току присaједињења Војводине Србији

Значај Српског листа у току присaједињења Војводине Србији

Аутор: Богдан Кукић

Иако се “Српски лист” води у историографским и другим релевантним изворима као најеминентнији, најутицајнији, па можда и једини вредан спомена национални гласник из тог времена, још пре него што је он угледао светлост дана, у новембру 1918. Покренуто је неколико листова.

Сви они суштински су били, данашњим геополитичким речником, „мека моћ“, односно индиректни и неофицијални гласници Народног већа, а први од њих баш се експлицитно тако и звао: Гласник народног већа и први број међу читаоцима нашао се 4. новембра.

Отприлике истовремено, у Сентомашу под директном командом Српског народног одбора, излази лист Србобран, као претеча будућег назива овог места, а нешто дискретније у Панчеву је функционисао „Панчевац“, који иако директно није имао везе са одбором, у суштини је преносио гро његових ставова и већину одлука и циљева, активно учествујући у преко потребној агитацији.

Ни други српски центри нису занемарени у овом пропагандно-информативном сегменту, па је у Великом Бечкереку велики углед уживао „Банатски гласник“, док је у Вршцу функционисала „Нова зора“.

Нису само Срби били активни, већ и остали Словени – након четворогодишње паузе, Суботичани су са великом радошћу дочекали и буквално „отимали“ први тираж „Невена“, листа иза којег стоје Буњевци, а који је функционисао као политички дневник под уредништвом доктора Јосе Прћића.

„Невен“ је имао још једну ширу димензију, јер је он управо показивао, на делу и конкретно, не само у уредничкој политици, већ и у реакцијама читалаштва,  то свесловенско и народно јединство, а нарочито еуфорију после ослобођења.

Уосталом, формални наднаслов и слоган овог листа био је „Глас слободе и народног јединства“, што говори само за себе. У једном од текстова из тог времена, између осталог пише: „Срећом опијени, осјећањем у срцу, радошћу неисказаном, нисмо кадри да изразимо оно што би желели кликнути, да се ори нашироко велелепном бачком равницом. Слобода, кличемо, слобода, одјекује“.

Свакако, ови листови су се пре ослобођења, а имајући у виду повећане тензије, сусретали са повећаном цензуром , тихом и гласном репресијом и другим видовима притисака већ тада посрнулог аустро-угарског царства.

Примера ради, на седници буњевачко-српског већа у Суботици 16. новембра 1918. године, у закључцима са седнице износи жаљење због изражене цензуре и инсистира да веће посредује код српске војничке области како би се тај притисак макар мало ослабио.

Да се вратимо, међутим, на почетак „Српски лист“, гласило Српског народног одбора, као кључни елемент овог пропагандног рата.

Први број је изашао трећег дана после доношења одлуке о његовом покретању – на првој јавној седници одбора 3. новембра 1918. године, у дворани Матице српске, договорено је да се издаје политички народни лист као орган народних одбора.

У тада декларисаном прогласу, који је једногласно усвојен, истиче се да је то један од главних задатака овог одбора, што говори колико се придавало значаја овом питању.

Како су Мађари чинили све да онемогуће српски глас, тада су важили ригорозни прописи по којима је било неопходно уложити 20 хиљада круна како би се могло покренути издавање – имајући у виду финансијски незавидну ситуацију Матице, тражило се решење, због недостатка средстава.

Иако је важио предлог да се скупљају донације, ту проблематику решио је угледни новосадски трговац Лаза Миросављевић, који је ту суму великодушно донирао у државним папирима, због чега је изгубио углед и кредибилитет у мађарским круговима, али постао великан српске сцене.

Иначе, куриозитет је да је лист био, због ентузијазма и националног набоја, готов практично у року од 24 часа, све са прогласом, али да је штампа била немогућа због кварова на електричној централи, што део историчара сматра за саботажу и врсту притиска, иако то никада није доказано. Тек, први број изашао је 6. новембра 1918. године.

Имајући у виду отежану дистрибуцију, али и велики број шпијуна и непријатеља оваквог вида националног оглашавања, одлука је била да се подела повери одређеном броју поузданих личности од угледа, који су имали задатак да растурају и деле ово гласило.

Остатак је ишао преко проверених продаваца којима је уступано 30 одсто од цене: лист је у почетку продаван по цени од 20, а касније од 30 потура, а свугде је дочекан са одушевљењем, о чему сведоче и бројна писма читалаца и сведочења, а пренећемо само део њих.

„Данас примамо први број Српског листа, за који се тако рећи отимасмо, јер га ћирилицом штампаног дуго не видесмо“ – јавио је читалац из Стапара, а за њим су стизале и похвале из Ирига, Турије и других средина.

У датим околностима, издавање Српског листа, као дневних новина, представљало је истински подвиг – недостатак папира, телефонских веза, кадра, стални притисци, оскудне финансије, услови који су испод сваког нивоа…

У раду Српског листа нису били ангажовани непознати волонтери или анонимуси, већ сам врх Српског народног одбора, укључујући и председника Јашу Томића, који је додуше и сам био оријентисан ка журналистици, коме је ово било изузетно занимљиво после дугогодишње интернације. Иако је био централна фигура, Томић никако није био сам у овој причи, а неки од оних који су учествовали у раду уписани су заувек у историју.

Осим њега, ту су били и: др Тихомир Остојић, Мита Клицин, др Милан Петровић, Марко Вилић, др Александар Моч, Богољуб Пешић, др Миладин Свињарев, др Павле Јанковић, а касније су ту, додуше више у финансијском, него уредничком сегменту, дошли и Душан Марковић и Душан Монашевић.

У каснијем периоду, главни и одговорни уредник постао је Мита Клицин, који је постао познат тиме што је пред рат уређивао радикалну „Заставу“, а једно време је водио и „Банаћанина“ и „Српство“ у Вршцу. Клицин је био контроверзна личност у оно време, због чега је стекао доста непријатеља.

Касније је постао и уредник „Српског листа“, јер је једини имао ауторитет и снагу да надвлада разлике, политичке нијансе и ситне личне размирице између чланова уредништва, јер је само споља изгледало да влада конструктивна сарадња међу члановима уредништва листа, док уистину, постојале су сталне варнице.

Оно што читаоци тада нису осетили јесу подела на „демократску“ струју коју су водили Остојић, Прешић, Јанковић, касније и Васа Стајић, и радикалну где је био Јаша Томић, као персона нон грата за већину демократа.

Клицина је, пак, због јавне функције наследио Перић, а даље се редакција већ развијала по инерцији. Постојали су, јасно и критичари, па се тако Милан Остојић у писму жалио да се из Српског листа не може сазнати какав је политички програм Срба из Војводине и да недостаје енергије.

Сви ови проблеми, дакако, вукли су корена из политичких подела, споменутих оскудних услова, притисака и деловања разних провокатора.

Неки су замерали Јаши Томићу и да је приватизовао овај лист, а он није пропуштао прилику да заступа ставове већински и исконски српске Војводине, што се приказивало кроз одређене метафоре, ауторске ставове и личне печате.

Између осталог, памти се, рецимо реченица: „Хоћемо да обучемо прво српску кошуљу, јер нам је она најближа, а онда и да се заогрнемо огртачем Југославије“, где су се многи питали да ли је ово његово мишљење или је оно написано по „јасној директиви из Београда“. Уместо демократског става да је Војводина дом за све националне мањине које у њој живе, под утицајем великана Јаше Томића, доминантнија је била теза да Војводина може припасти само српском народу, истичући мапу из седамнаестог века где се Војводина зове „нова Србија“, чиме је покушавао да искључи могућност мањина да искористе актуелну ситуацију и исконструише слику која не одговара реалности и тежњи већинског народа.

Овакви ставови, пласирани преко Српског листа, нису били искључиво хир или лични став Јаше Томића, већ дубока потреба да се очува српско национално јединство и коначно, да се након низа промашаја, дубоких грешака и непотребних уступака, заштити национални интерес.

Иако је форсирао националистичку реторику, Томић међутим никада није негирао права других националних заједница, сматрајући да су њихови интереси исти као и интереси српског већинског народа, а никако у супротности са њим, али да се мора знати ко је био вековима притиснут, понижаван и тлачен, па је сасвим нормална последица вековне патње, огромна жеља за ослобођењем и прикључењем матичној нацији.

Поред овог наведеног, још један од основних разлога, за заступање ових ставова, јесте и сам тренутак пред мировну конференцију, када је Румунија захтевала цео Банат за себе, а Мађарска Бачку и Барању и једнодушно опредељење Велике народне скупштине у Новом Саду 25. новембра 1918. године, да пут ка уједињењу, води право у Београд, а не преко Загреба. Овај став је имала скоро целокупна великосрпска буржоазија, јер није хтела да дозволи после огромне цене плаћене у Првом светском рату да се будућа држава уреди по федеративном систему, него искључиво по унитарном систему.  Ово мишљење је једном изнео и уредник комунистичког листа Владислав Фабјанчић. „Пошто смо један народ наша држава мора бити унитаристичка“.

Тако је, између осталог, у Српском листу и писало: „Ми не бежимо од заједнице са другима, најмање бежимо од заједнице са нашом најближом браћом Хрватима и Словенцима“.

Тај став касније је пратио и Српски лист, који је у истом тону, објашњавао да ће Мађари и Немци имати исто права колико су имали и под мађарском репресивном аутократијом – један од цитата из тог времена директно прати ставове Јаше Томића, односно уредништва и тихе моћи иза овог листа:

„Несрпским и несловенским народима који остају у нашим границама обезбеђује се свако право којим желе да као мањина очувају и развијају своје национално биће“.

Из тог периода, а у светлу националног буђења, посебно су истакнути уводници Тихомира Остојића, који је истицао да није довољно што је српска војска присутна у Војводини, јер је нужно тај део државе „морално и културно освојити“. Он, као секретар Матице српске, није трпео кафанско родољубље, већ је инсистирао да српство бранимо радом.

„Српски лист“ функционисао је све стабилније како је јачала Народна управа, као врховни орган српске самоуправе, данашњим речником дефинисано, па се чак планирало и проширивање у различитим областима.

О томе сведочи и Милан Петровић, задужен за финансије, који је неретко говорио: „Крај свих великих издатака, никада нисмо дошли у неприлику“, а у случају да за нешто „зафали“, веома радо би се позивао на дарежљивог пријатеља, већ споменутог Миросављевића и истицао „ако је он дао, нека и друге патриоте одреше кесу“.

Ова проблематика, међутим, дошла је до изражаја након централизације Србије, јер је прво опало интересовање читалачке публике за „Српски лист“, који је истовремено изгубио монополистичку позицију на тржишту националистичких и патриотских гласила, а у неку руку се постављало и питање потребе његовог постојања.

Даље, Београд није благонаклоно гледао на његово функционисање, а после формирања прве југословенске владе на челу са Стојаном Протићем, поставило се питање даље сврсисходности излажења овог листа и његове намене.

Ситуација је кулминирала након што је др Јоца Лалошевић поднео оставку Управе 27. децембра, формално, након вишемесечних преговора, онда је „Српски лист“ дошао у готово безизлазну ситуацију.

Иако је лист, додуше у нешто мањем обиму и скромнијем издању, наставио да излази, а и сама Управа, истина у техничком формату функционисао до марта наредне године, притисци из Београда, донекле подгрејани паранојом, били су све јачи.

Тако су преко Лалошевића стизале поруке, које је он, помало невољно преносио, да се мора стати на пут „сепаратизму“ и „аутономашких прохтевима“, који су, у очима Београда, били формулисани преко пута „Српског листа“.

У тако безизлазној ситуацији, представници „Српског листа“ покушали су да нађу решење у некој врсти „Тројанског коња“ – постављена је и лобирана идеја да се Српски народни одбор трансформише у просветно-политичко удружење, а ове новине у њихово гласило.

Упркос борби, тај предлог је одбијен, а чињеница да су радикали, незадовољни што су демократе преузеле руководство у „Српском листу“, осветнички су, на таласу уједињења, направили и обновили рад „Заставе“, што је значио сам крај постојања овог историјског листа.

Последњи број „Српског листа“ изашао је 2. фебруара 1919. године.

Иако је његов рад, од почетка до краја, пратио огроман број интрига, перипетија, унутрашњих сукоба, спољних притисака, константне нестабилности и страха, он је одиграо изузетно значајну улогу у буђењу и обнови српске националне свести, идеје и био неизоставни део присаједињења.

Са овим се слажу не само наши, него и њихови савременици, чак и политички подељени, који су баш зато правили компромисе, свесни да другог пута нема и да је значај „Српског листа“ огроман за Србе.