Геополитика Корејског полуострва

Геополитика Корејског полуострва

Аутор: Немања Старовић

Разматрајући значај Корејског полуострва и његове геополитике у савременом окружењу, корисно је присетити се чувене Хегелове мисли по којој се историја света креће од истока према западу. У томе се, наиме, може препознати свест о историјском развоју древних цивилизација Кине, Индије, те Блиског истока, које су у новом веку уступиле жезло светског прогреса Европи. Међутим, изводећи ту мисао даље, можемо рећи како је током XX века историја „прескочила“ Атлантик, будући да се замајац планетарног развоја преселио у Сједињене Америчке Државе, што је свој врхунац достигло у тзв. униполарном моменту током последње деценије прошлог века. Ипак, динамичан успон Кине, као и других држава Источне Азије, довео је до тога да вођени Хегеловом тезом данас већ можемо рећи како је историја затворила пун круг, те да се прелетевши Тихи океан поново нашла на истоку Азијског континента. Статус „светског језера“ како је до скоро називан Атлантик, данас припада Пацифику, а тиме и геополитички значај свих његових рубних подручја у последњим годинама драматично расте, пре свега оних попут Корејског полуострва на којима се сударају геополитички ареали Пекинга и Вашингтона.
Јужни део Корејског полуострва захвата територија Јужне Кореје (званично Република Кореја), чија популација тренутно броји преко 51 милион становника и која спада у ред најразвијенијих држава планете, са бруто друштвеним производом који превазилази 39.000 долара по глави становника. Готово половина становника Јужне Кореје живи на подручју урбане агломерације главног града, Сеула.
Северни део Корејског полуострва, као и мањи део подручја на који се полуострво наслања, припада територији Северне Кореје (званично Демократска Народна Република Кореја). Северна Кореја има око 25 милиона становника, а процена бруто друштвеног производа је веома ниска и износи свега 1.800 долара по глави становника, с тим да се мора имати у виду како у условима планске привреде и затвореног економског система који постоји у Северној Кореји, БДП не може бити показатељ животног стандарда становништва у оној мери у којој је то уобичајено. Осим са Јужном Корејом на југу и Народном Републиком Кином на северу, Северна Кореја на крајњем североистоку дели и 17 км границе са Руском Федерацијом, чиме је ефективно затворен излаз Кине на Јапанско море.
Не залазећи превише дубоко у историју, битно је нагласити да се на простору Корејског полуострва прве државне заједнице формирају још у II веку пре нове ере, а да до уједињења међусобно супротстављених краљевстава долази концем XIV века под династијом Чосон, која ће владати пуних пет векова. Најзначајнији владар те династије био је Сеџонг Велики, који је владао у првој половини XV века и у наслеђе корејској нацији оставио хангул, фонетско писмо које се и данас користи у обе корејске државе. Писмо је сачињено од 41 фонетског знака, који се у писању групишу у слоговне блокове. Током највећег дела нововековне историје Кореја је била под номиналном влашћу кинеских суверена, уз висок степен унутрашње самосталности. Но, у XIX веку економску и политичку доминацију над полуострвом преузима све развијенији Јапан, што се и формализује низом уговора концем тог столећа. Коначно, 1910. године Јапан укључује Кореју у састав свог царства, чији ће интегрални део остати до краја Другог светског рата.
Период од 35 година јапанске власти у Кореји обележен је политиком оштре културне и политичке асимилације, поготово у последњим фазама. Забрањена је употреба корејског језика и писма, а према проценама до 1945. године, чак 80% становника Кореје било је регистровано под јапанским именима. С друге стране, три и по деценије јапанске власти у Кореји праћене су наглом индустријализацијом, развојем инфраструктуре и економским напретком у сваком смислу. Током империјалне експанзије и Другог светског рата, грађани Кореје углавном нису мобилисани у састав јапанске армије, али је више милиона било подвргнуто принудном раду на Јапанским острвима и широм царства, док је посебно мучна била сексуална експлоатација великог броја жена у тзв. „кућама за утеху“ јапанске војске, што до данашњих дана остаје контроверзно питање у односима Токија како са Пјонгјангом, тако и са Сеулом.
У самој завршници Другог светског рата, совјетска армија један дан пред капитулацију Јапана улази на Корејско полуострвo са севера из правца Манџурије, док америчке трупе прелазе преко Јапанског мора и успоставља се привремена демаркациона линија на 38. паралели северне географске ширине. С обзиром на то да план о успостављању нове управе формиране по принципу поделе власти није заживео, подела полуострва се и формализује 1948. године формирањем двају држава, при чему обе задржавају претензије власти над читавим полуострвом.
Проценивши да је повољан моменат за то, лидер Северне Кореје, Ким Ил Сунг, јуна 1950. године покреће инвазију на југ и за свега три месеца овладава готово целим полуострвом, изузев области око града Пусана. У контраофанзиви која је уследила, трупе Уједињених нација предвођене Американцима за два месеца спроводе силовити преокрет и потискују севернокорејске снаге безмало до кинеске границе. Коначно, у сукоб се укључује и Народна Република Кина, чиме се поново успоставља баланс снага на копну и америчке снаге одбацују натраг према југу. Ипак, америчка премоћ у ваздуху опстаје до краја рата, а у суровим бомбардовањима севернокорејских градова гине или бива рањен безмало сваки четврти становник. Ратна дејства се окончавају јула 1953. године примирјем и успостављањем демилитаризоване зоне која приближно прати 38. паралелу, која је и била демаркациона линија пре почетка сукоба.
Године које су следиле у Јужној Кореји је обележио динамичан привредни раст, као и демографска експанзија. Отворено тржиште Јапана и Америке, као и политичка подршка Вашингтона омогућили су Сеулу да се привредно развије и уз Сингапур, Хонг-Конг и (кинеску одметнуту провинцију) Тајван добије статус „азијског економског тигра“. Ипак, економски развој и раст животног стандарда није у условима константне ратне претње довео и до успостављања инклузивних политичких институција, те Јужна Кореја све до демократских реформи концем 80-их година остаје под влашћу ауторитарних режима са наглашеном улогом армије.
До почетка 70-их привредни развој Северне Кореје је у доброј мери пратио трендове на југу полуострва, али све већа политичка изолација режима у Пјонгјангу је условила прво економску стагнацију, а потом у новим околностима почетком 90-их и драматичан привредни и социјални слом. У комбинацији са неколико сушних година које су уследиле, Северна Кореја запада у хуманитарну катастрофу и не успева да прехрани сопствено становништво, а свет обилазе извештаји о распрострањеној глади. Ипак, до конца деценије, Северна Кореја успева да се опорави и стабилизују свој привредни развој.
Историју Северне Кореје обележила је политичка династија Ким, основана од стране Ким ИлСунга, неприкосновеног комунистичког вође који је владао до своје смрти 1994. године, мада до данашњег дана постхумно носи титулу „вечног председника републике“, што Северну Кореју формално чини једином танатократијом на планети. Одсечен од глобалног Запада, Ким ИлСунг улази и у идеолошку конфронтацију са савезницима у Москви, неприхватајући програм дестаљинизације 50-их година, као и са Мао Зедунгом у Кини, чиме Северна Кореја постаје политички, а последично и економски једна од најизолованијих држава на планети. Велики вођа такву политику подиже на ниво доктрине коју назива „џуче“ и која подразумева самодовољност једне комунистичке државе и ослањање на сопствене снаге.
Још за Ким ИлСунговог живота промовисан је за наследника, власт ће након очеве смрти преузети Ким ЏонгИл, вероватно најколоритнија личност међу тројицом припадника политичке династије Ким. Филмофил, обожаватељ Елвиса Прислија и поклоник луксуза сваке врсте, преузима власт у вероватно најтежем периоду за народ Северне Кореје, у околностима распада Совјетског Савеза и потпуне планетарне доминације САД-а. Доктрини „џучеа“ он придодаје и сопствену идеју „сонгун“, која би се могла превести као „армија прво“ и подразумева потпуно потчињавање свих државних политика развоју војно-безбедносног комплекса, што је услед глобалних политичких околности и неповољних метеоролошких услова свакако допринело тешким социјалним условима и глади која се појавила током првих година његове власти. Са друге стране, управо током периода његове власти која је потрајала до 2011. године развој ракетних и нуклеарних технологија у Северној Кореји добија снажан замајац и Пјонгјанг улази у ред нуклеарних војних сила. Попут свог оца и Ким ЏонгИл је постхумно наставио да носи титулу „драгог вође“ и формално је још увек генерални секретар Радничке партије Кореје.
Од 2011. године до данас, власт над Северном Корејом се налази у рукама Ким Џонг Уна, сина и унука Ким ЏонгИла, односно Ким ИлСунга. Иако школован на Западу, највероватније у Швајцарској, најмлађи члан династије Ким се показао као веран чувар политичког наслеђа које му је остављено. Мада је од стране многих страних аналитичара испрва сматран марионетом моћних војних и партијских структура, брзо је преузео све полуге власти, што је и демонстрирано егзекуцијама неких од највиших фигура у систему власти, укључујући сопственог ујака Џанг СонгТаека. Суочен са таласом насилних промена режима, попут тзв. „Арапског пролећа“ које је коинцидирало са његовим доласком на власт, одлучио се да до максимума искористи моћ одвраћања коју статус нуклеарне силе Северној Кореји пружа.
У жижу светске јавности Северна Кореја је и дошла управо због нуклеарне претње суседима, па чак и даљем окружењу, коју потенцира последњих година, односно након 2006. године када је извела прву нуклеарну пробу. О прогресу који је на пољу нуклеарног наоружања Пјонгјанг направио за тек нешто више од деценије најбоље говори податак по коме је прва нуклеарна проба изазвала детонацију еквивалентну снази мање од једног килотона експлозива ТНТ, док је термонуклеарна проба из септембра 2017. године имала снагу од 250 килотона. Перспективе ради, снага нуклеарних бомби бачених на Хирошиму и Нагасаки била је 15-20 килотона, али исто тако најснажније нуклеарне бомбе које поседују Вашингтон и Москва досежу снагу од чак 50.000 килотона ТНТ.
Поред развоја нуклеарне бомбе, стварну снагу нуклеарне војне силе чине и капацитети за њену „доставу“, односно лансирање на што већу удаљеност. У том смислу, расположиви подаци и анализе ракетних тестова Пјонгјанга који су посебно учестали од почетка 2017. године показују да је Северна Кореја у потпуности овладала технологијом производње ракета малог и средњег домета, те да на лагеру по свему судећи има већ више стотина ракета овог типа. Када имамо у виду да ракете средњег домета имају домет од 1.500 километара, јасно је да се у опсегу њихове потенцијалне употребе налази не само Јужна Кореја, већ и практично цела територија Јапана. У последњих шест месеци Северна Кореја је извела пробе три интерконтиненталне ракете домета преко 6.000 км, а за последњу ракету лансирану крајем новембра 2017. се процењује да би са дометом од преко 10.000 км могла досегнути до било ког великог града у континенталном делу САД-а.
Осим нуклеарних капацитета које убрзано развија, стратегија одвраћања коју Северна Кореја спроводи има још један снажан ослонац. У питању су конвенционални артиљеријски капацитети, у чијем домету се налази главни град Јужне Кореје. Имајући у виду близину границе уз коју се развила урбана агломерација Сеула у којој живи 25 милиона људи, чак и најоптимистичније процене генералштабова у Сеулу и Вашингтону говоре да би број цивилних жртава са јужнокорејске стране у случају рата са Пјонгјангом већ првога дана премашио милион.
Дуготрајни конфликт који траје још од Корејског рата, а који још увек није формално закључен мировним споразумом, условљава перманентно присуство америчких војних снага у Јужној Кореји и Јапану, а појачане тензије последњих година доводе до снажења војних снага САД-а на тим подручјима. Имајући у виду све израженије ривалство Пекинга и Вашингтона у арени међународне политике и економије, није тешко извести закључак по коме тензије са Пјонгјангом у извесној мери и одговарају САД-у, јер тиме оправдавају своје све снажније војно присуство у непосредној близини Кине. Исто тако, Пекинг има мотив да све асертивније обуздава режим у Пјонгјангу како би прекинуо спиралу која се креће у крајње неповољном правцу по кинеске интересе. Стога не би било незамисливо да у перспективи управо Кина, чији се утицај по дубини на државне и армијске структуре Северне Кореје не сме потценити, утиче на промену политике Ким Џонг Уна, па могуће чак и на промену режима у одређеном виду.
Свему овоме треба придодати и фактор унутрашње америчке политике. Наиме, Доналд Трамп се већ првог дана након председничких избора суочио са до тада незабележеном опструкцијом унутар политичког и медијског естаблишмента, до те мере да је још увек упитно да ли је успео да у потпуности овлада механизмима државне власти. Познајући историју САД-а, јасно је да не би био први амерички председник који би био изложен медијском притиску, паду популарности и правосудним истрагама посегнуо за реализацијом ратног сценарија на неком делу планете, а нове тензије на Корејском полуострву би могле послужити као идеална прилика за тако нешто.
Разматрање геополитике Корејског полуострва не би било целовито без осврта на перспективу уједињења. Као што је већ речено, власти обе Кореје у својим уставима имају садржане претензије ка уједињењу полуострва, а дуга историја конфликта у одређеним фазама била је прекидана покушајима помирења. Први кораци начињени су почетком 70-их након детанта Кине и САД-а под Никсоновом администрацијом, да би се вишедимензиони процеси сарадње развили тек након потписивања заједничке декларације Сеула и Пјонгјанга 2000. године. Активна улога Сеула у тим процесима била је последица тзв. „политике сунчевих зрака“ која је отпочела слањем великих хуманитарних пошиљки хране Северној Кореји 1998. године и наставила се омогућавањем међусобних посета чланова породица раздвојених након Корејског рата и сличним активностима. Ипак, та политика је доживела неуспех и коначно је напуштена концем прве деценије XXI века, превасходно услед тензија изазваних нуклеарним пробама Пјонгјанга.
Политика уједињења је вероватно врхунац своје видљивости у међународним оквирима достигла када су спортисти две државе заједно дефиловали на отварањима Олимпијских игара 2000, 2004. и 2006. године, при чему се на трибинама вијорила „застава корејског уједињења“ са приказаним контурама полуострва у плавој боји на белој позадини. У економском смислу, највећи искорак учињен је формирањем Каесонг индустријског парка 2002. године. Лоциран десетак километара северно од демилитаризоване зоне, а уједно свега сат времена вожње од Сеула, парк је у једном моменту запошљавао преко 50.000 севернокорејских радника у погонима јужнокорејских компанија жељних јефтине радне снаге, притом доносећи значајан девизни приход властима у Пјонгјангу. Но, услед политичких и безбедносних тензија, индустријски парк је више пута привремено затваран, да би коначно престао са радом фебруара 2016. године.
По многима, уједињење Корејског полуострва представља неминовност у деценијама које су пред нама, без обзира да ли ће до тога доћи ратом, услед промене режима на северу или договором двеју страна. Уједињење представља и већинску жељу грађана Јужне Кореје, мада с временом и та тежња опада, поготово међу припадницима млађих генерација. Процене водећих светских финансијских институција говоре о томе да би уједињена Кореја у периоду од 30 до 40 година могла по обиму своје економије престићи државе попут Јапана и Немачке. Ипак, изазов уједињења би свакако био огроман у економском смислу, имајући у виду огромне разлике између југа и севера, које се у категорији БДП-а по глави становника крећу у размери 20:1, док је рецимо у случају уједињења Западне и Источне Немачке тај однос био 3:1. Иако је директну цену уједињења веома тешко проценити, опрезне естимације говоре о неких 1.000 милијарди долара, а обезбеђивање толиког новца би свакако представљало огроман напор за власти у Сеулу.