Милошевић и Стамболић – две парадигме виђења српског питања

 Милошевић и Стамболић – две парадигме виђења српског питањa

Аутор: Милован Балабан

Српско национално питање отворено је устанцима Карађорђа и Милоша почетком XIX века. Током истог века временом је на простору данашње централне (уже) Србије створена српска држава. Она је била нуклеус будућег уједињења Срба расутих на просторима Балкана. Но, ово је створило претпоставке да велике империје, пре свих Аустро-Угарска, у Србима и српским аспирацијама виде претњу за опстанак својих царевина. То је Србе у пропагандном смислу означило као реметилачки фактор на Балкану, а идеја српског уједињења се увек тумачила као великосрпска идеја.

Отуд се српска елита на челу са краљем Александром и упустила у пројекат стварања Југославије како би отклонила сумње у своје наводне великосрпске аспирације. Ипак, то код Словенаца и Хрвата није отклонило жиг са Срба као поробљивача, иако су се Срби већ током трајања прве Југославије постепено одрицали српског становишта и принципа косовског завета покушавајући да граде јединствену југословенску државу и нацију. Отпор из Хрватске и Словеније временом је код значајног дела српске елите проузроковао одрицање од српског аутентичног бића и српске аутентичне идеје, која је фактички, на тај начин, и од српске елите посредно призната као великосрпска. Отуд је постепено у српском националном бићу почео да се јавља осећај кривице, а осећај инфериорности, у односу на Запад, сопствене културне матрице је утврђивао српску елиту на путу југословенства и преко њега некритичке европеизације Србије.

Ове процесе су комунисти продубили доласком на власт. Српски комунисти су све наметнуте стереотипе, о својој елити и свом народу, преузели, иако су они креирани од стране хрватско-словеначког крила комунистичке партије, а наслеђени од великих империја, пре свих Аустро-Угарске. АВНОЈ-евске границе, конституисане 1943. године, као наводне административне, испоставило се да, нарочито после Устава 1974. године, представљају државне границе. Осим што је српски национални корпус остао разбацан у више федералних јединица уведене су и покрајине, Војводина и Косово и Метохија у оквиру Србије, што је потпуно поцепало српски простор и блокирало рад Републике Србије. После смрти Тита и попуштања стега диктатуре све јасније се у српском друштву, па чак и међу српским комунистима, осећала тежња за ревизију Устава и враћања ингеренција републике на простор покрајина. Међународна ситуација и пад комунизма у Русији наговештавали су турбуленције и у Југославији. Са једне стране, републике су покушавале да заврше пројекат стварања самосталних држава, док је Србија тежила да се избори за равноправан положај у оквиру федерације.

СТАЊЕ У СВЕТУ У ВРЕМЕ МИЛОШЕВИЋА И СТАМБОЛИЋА

Процес јачања Запада на челу са Америком у ово време улази у финалну фазу, што је започето после Другог светског рата формирањем НАТО-а и уласком огромног капитала у обнову Европе. Империја у периоду после рата, а поготово 80-тих година XX века врши све снажнију пенетрацију на стари континент, инфилтрирањем у готово све њене структуре и апсорбовањем националних држава у глобални наднационални систем. У ослабљене државе и дезоријентисане нације почео је да улази транснационални капитал, идеолошки апологиран парадигмом глобализације и свеопштег повезивања народа у једну хармоничну целину као наводни природан резултат прогреса и праведног кретања историје. У пракси, раслабљене европске државе и раздуховљене нације (после Другог светског рата су и економски биле разрушене те су обнављане америчким капиталом – „Маршаловим планом“) нису могле да се одупру, некад насилном, а некад добровољном, инфилтрирању сопствених елита у глобални олигархијски поредак који је штитио транснационални капитал, радећи све да ради своје добити додатно раслаби национану самосвест као одраз могућег отпора овим процесима. Овај процес није заобишао ни Југославију.

Падом „Варшавког пакта“ и комунистичког блока, глобални империјални систем је (практично и идеолошки се уобличивши теоријским поставкама које су се назвале „Вашингтонски консензус“ као неолиберални пакет мера наметан владама свих земаља које су улазиле у аранжман са ММФ-ом – милом, а некада и силом) стекао услове да закорачи у земље пост-совјетског простора. Тиме је почео процес економско-културолошко-идентитетске агресије (а на неке као што је Србија у једном тренутку војне), чији је гарант спровођења најјачи светски војни савез, на државе и народе Источне Европе, постсовјетског простора, Русије, али и друге, међу којима су Србија и Срби такође суочени са глобалном агресијом на државу и идентитет.

Срби су ове епохалне промене, оличене у можемо рећи процесу комплексне и вишеслојне агресије Запада на остатак света, дочекали у готово идентитетски замрлом стању. Дуготрајан период комунизма, период отуђења елите које се преносило постепено и на народ у национално разарајућој Југославији, али и под утицајем Запада дуг стаж одрицања српских владара и народних предводника од сопствене културе, духовности и традиције током друге половине XIX века, деловао је погубно по српски народни идентитет, а самим тим и по бистрину ума и духовну виталност, како целокупног народа тако и појединаца (не желим овим констатацијама да судбоносно осуђујем српске владаре, па чак ни тадашње политичке предводнике, пошто су се сви они налазили у сложеним ситуацијама, а неки од њих су имали и низ добрих особина. Такође, не желим да оптужујем протагонисте стварања Југославије, јер су процеси јачања српске националне државе и стварања вишенационалне Југославије сложени, те нису једноставни за олако процењивање, већ само желим да нагласим дуготрајност тренда „чупања“ народног-светосавског идентитета из Срба)

Духовно и идентитетски у најмању руку дезоријентисани, ми смо на челу са Милошевићем, који је био продукт комунистичког система, али мора се констатовати ипак другачији од старих кадрова оличених у идеолошкој парадигми наводне великосрпске кривице и инфериорности, а коју је 80-тих година оличавао Иван Стамболић, дочекали велике промене у свету. Национално буђење које је захватило и Србе је и избацило на површину политичаре типа Милошевића, спремне да покушају, у складу са својим схватањима оптерећеним баластом комунизма, реализовање решења српске позиције у оквиру Југославије и модерног света који се тада креирао.

СТАЊЕ У СРБИЈИ 80-ТИХ ГОДИНА 20. ВЕКА

Освешћење и обнова народног идентитета и духовности имала је двоструке последице. Са једне стране притисци којима смо били изложени су деловали оживљавајуће на нашу самосвест што су морали прихватити (као што смо већ нагласили) и политичари попут Милошевића (за разлику од Стамболића који је упркос млаком залагању за ревизију Устава Србије ипак био при ставу да је уређење Југославије примерено и да се ход ка отцепљењу федералних једница не треба и не може зауставити), те на неки начин и креирати политику у складу са националним препородом које је захватио Србе. Но, са друге стране услед дуготрајног периода отуђења народни дух који се будио, кроз отпор, био је чешће симулација аутентичног светосавско-видовданског духа наших предака него истинска обнова традиционалних вредности.

Понашање српске комунистичке елите произилази из вишедеценијског функционисања Савеза комуниста Југославије у Југославији. Она је била, дакле и српска и југословенска комунистичка, у послератном периоду изразито критички настројена према централистичким и унитаристичким концепцијама Александра Карађорђевића и српских буржоаских странака међуратне Југославије. После Брионског пленума, жиг унитаризма био је снажно утиснут на превлађујућу политичку гарнитуру у Србији која се формирала под утицајем Александра Ранковића, који је важио за унитаристу мада у правом смислу речи он тешко може тако да се окарактерише. После пада Ранковића први људи СКС Дража Марковић и Петар Стамболић важиће (поготово после владавине и пада либерала 1968-1972) за српске унитаристе и ревизионисте, оне који желе да ревидирају Устав из 1974. године, те да се укину ингеренције покрајинама које су им давале овлашћења федералних јединица. Но, залажући се за равноправан статус Србије у оквиру федерације, они нису одбацивали крлежијански стереотип о великосрпској буржоазији и великосрпској идеји која је наводно тровала међунационалне односе  у Краљевини. Суштински непознавајући ни српску идеју, ни српску националну и заветну мисао, српски комунистички прваци су сматрали да ће, не одбацујући неоправданао наметнуту српску кривицу, успети да издејствују равноправан статус републике у федерацији и да ће моћи да ограниче ингеренције покрајина у оквиру Србије као федералне јединице.

Наивна перцепција је основна одлика ових каријериста. Српска наводна кривица је као жиг и наметнута српском народу да би се држао у покорности у оквиру Југославије и само је предтављала наставак третирања Срба као реметилачког фактора на Балкану, како су га током протекла два века третирале велике империје, а који се мора обуздавати јаком контролом. Та контрола је била поверена Титу и његовом крилу комунистичке партије (где су српски комунисти били само декор, а када су то увиђали бивали су склањани), које је уз помоћ савезника и дошло на власт у Србији 1944. године. Из те парадигме је произашао и Стамболић. Ништа битно у мисаоном и делатном склопу он није променио, иако се опрезно залагао за редефиницију Устава из 1974. године. Штавише, у периоду када косовско руководство партије преузимају Азем Власи и Каћуша Јашари, он упркос константним демонстрацијама самосталности јужне српске покрајине, коју су истицали албански прваци, сматра да се односи између Србије и покрајина поправљају и да имају добру перспективу.

Да је Стамболић у моделима старе парадигме гледања на српско национално питање говори и његова посета Србима у Косову Пољу. Он им, и поред стварне угрожености, протеривања и притисака којима су косовски Срби изложени, спочитава у априлу 1986. године да се чувају од српских националиста. Овим је он проиграо шансу да се стави на чело народа у турбуленцијама које ће уследити и које ће резултирати покушајем да се српски положај поправи, али и дуго планираним распадом федерације. Милошевић, за разлику од њега, је своју шансу априла месеца следеће године искористио. Затечен стварном несрећом народа, иако до тад готово незаинтересован за Србе из јужне покрајине, Милошевић се отворено ставља на страну тамошњих Срба и први пут проговара јасно о њиховој угрожености.

Тада као да се створила нека врста синергије између њега и српског народа. Сви који су га познавали говорили су да је био другачији после те посете. Оно што је најзанимљивије код њега се први пут после деценија владавине комуниста не осећа стигма српске кривице. Он делује ослобођен тог наметнутог баласта и то као да му даје енергију којом у наредне две године руши све своје противнике и постаје неоспорни вођа српског народа. Колико је то донело добра Србима, а колико негативног тешко је рећи, а и није тема овог есеја. Оно што се може казати са сигурношћу јесте да је Милошевић после дуге комунистичке владавине, као човек који је продукт тог система, упркос ослобођености од српског “првородног греха” у много чему остао комуниста, а самим тим и човек који није схватио суштину аутентичне српске заветне идеје. Ипак и поред тога, такође се може са сигурношћу рећи да је он после више деценија први деловао неоптерећен баластом негативних стереотипа о Србима те је због тога могао да уради неке позитивне ствари и добије поверење народа.

Притисак на покрајинско руководство у Војводини 1988. године („Јогурт револуција“), црногорско 1989. године и косовско, њихова смењивања и доношење амандмана на Устав СР Србије, били су врхунац његове политичке делатности. Ослобођен од наметнуте српске кривице он је спровео оно што су његови предходници безуспешно покушавали бивајући заточници наметнуте парадигме о српској кривици и о српској наводној хегемонији и жигосаности међу нацијама бивше Југославије. Његова борба за, чак не ни равноправан него само побољшан, положај српског народа у оквиру Југославије (а то је био крајњи његово циљ, дубље визије он није имао), пре свега СР Србије, имала је своје негативне, али и позитивне стране. Но, оно што се са сигурношћу може рећи, Милошевић није био протагониста словеначко-хрватске визије Југославије као транзитне заједнице (што су великом већином били српски комунисти током трајања Титове Југославије), већ федеративне стабилне државе у којој ће Срби имати макар иоле равноправан статус и положај са осталим народима. Његова концепција је имала велике и моћне противнике оличене у тзв. Међународној заједници (коју чине, пре свих, Америка и ЕУ), оличеној у оним истим снагама које су учествовале и у формирању Брозове Југославије, стварању АВНОЈ-евског провизоријума и наводно заједничке државе, али суштински шест готово самосталних држава и које су на крају били главни протагонисти распада СФРЈ, за шта им је најзгодније и стратешки најприхватљивије било да по старом добром (два века провереном) обичају оптуже Србе и њиховог првог човека, у овом случају Милошевића.